Knji­ga „Og­nje­na Ma­ri­ja li­vanj­ska” no­vi­na­ra i pu­bli­ci­ste Bu­da Si­mo­no­vi­ća, o usta­škom po­ko­lju srp­skog ži­vlja u Li­vanj­skom po­lju 1941. go­di­ne, ne­dav­no je ob­ja­vlje­na na en­gle­skom je­zi­ku u pre­vo­du La­za­ra Ma­cu­re. Dje­lo je iz­da­la Iz­da­vač­ka ku­ća „Sve­ti­go­ra” uz bla­go­slov mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko-pri­mor­skog Am­fi­lo­hi­ja.
En­gle­sko iz­da­nje pi­sa­nog svje­do­čan­stva o jed­nom od naj­mon­stru­o­zni­jih usta­ških zlo­či­na u Dru­gom svjet­skom ra­tu - „Og­nje­na Ma­ri­ja li­vanj­ska”, na­šla je put do či­ta­o­ca za­hva­lju­ju­ći sa­rad­nji „Sve­ti­go­re” i Udru­že­nju gra­đa­na „Og­nje­na Ma­ri­ja li­vanj­ska” iz Be­o­gra­da.
Pr­vo iz­da­nje ove knji­ge, ko­ja je pr­vi put po­sta­la do­stup­na či­ta­o­ci­ma u Cr­noj Go­ri pro­šle go­di­ne uz „Dan”, ob­ja­vlje­no je 1991. go­di­ne. No, sa­da či­ta­o­ci ši­rom svi­je­ta za­hva­lju­ju­ći iz­da­vač­kom po­du­hva­tu „Sve­ti­go­re” i Udru­že­nja gra­đa­na „Og­nje­na Ma­ri­ja li­vanj­ska” mo­gu sa­zna­ti isti­nu o jed­nom od naj­stra­vič­ni­jih zlo­či­na u isto­ri­ji srp­skog na­ro­da, o ko­jem i da­nas, po­sli­je vi­še od se­dam de­ce­ni­ja, svje­do­če sje­ća­nja pre­ži­vje­lih, nji­ho­vi po­tom­ci, ko­ja je in­spi­ri­sa­la Iva­na Go­ra­na Ko­va­či­ća da na­pi­še po­e­mu „Ja­ma”.
– Ovo je dio ne­po­re­ci­ve isti­ne o naj­stra­vič­ni­jim i naj­gro­zo­mor­ni­jim usta­škim zlo­či­ni­ma po­či­nje­nim u Liv­nu i li­vanj­skom kra­ju u lje­to 1941. go­di­ne – uglav­nom 30. ju­la, na Og­nje­nu Ma­ri­ju, po če­mu je i knji­ga do­bi­la na­slov, i 2. av­gu­sta, Sve­tog Ili­ju, ka­da je na naj­svi­re­pi­ji i naj­zvjer­ski­ji na­čin umo­re­no, ko­li­ko je do sa­da utvr­đe­no, 1.587 Sr­ba iz Liv­na i se­la sa ru­ba Li­vanj­skog po­lja – ka­zao je Bu­do Si­mo­no­vić.
U knji­zi Si­mo­no­vić da­je pre­ci­zno, po ime­ni­ma i pre­zi­me­ni­ma, po mje­sti­ma i gu­bi­li­šti­ma, si­ste­ma­ti­zo­va­ne spi­sko­ve 1.587 žr­ta­va me­đu ko­ji­ma je bi­lo vi­še od 700 dje­ce, čak i tek ro­đe­ne. Sa­mo u se­lu Go­li­nje­vu, u ko­je­mu ni­je pre­te­kla ni­jed­na srp­ska gla­va, od 256 žr­ta­va bi­lo je 24. ne­kr­šte­ne dje­ce, pod­sje­ća se autor.
Zlo­či­ni u li­vanj­skom kra­ju, po bro­ju žr­ta­va, mo­že bi­ti, i ni­je­su to­li­ko ka­rak­te­ri­stič­ni u od­no­su na dru­ge kra­je­ve u ko­ji­ma je Pa­ve­li­će­va ide­o­lo­gi­ja i sol­da­te­ska ra­di­la na uni­šte­nju i is­tre­blje­nju Sr­ba, ali po be­sti­jal­no­sti i kr­vo­loč­no­sti ko­ju su usta­še ov­dje is­po­lji­le, po me­to­da­ma ko­je su pri­mje­nji­va­le, oni pre­va­zi­la­ze sve što je ljud­ski um do ta­da znao o ljud­skom bez­u­mlju is­po­lje­nom u na­sto­ja­nji­ma da uni­šti svo­je ne­i­sto­vjer­ni­ke ili svo­je ne­is­to­mi­šlje­ni­ke.
– Po­red osta­log, na go­to­vo svim dru­gim stra­ti­šti­ma, usta­še su na ovaj ili onaj na­čin ubi­ja­le svo­je žr­tve pa ih on­da ba­ca­li u ja­me ili na dru­gi na­čin po­ku­ša­va­le pri­kri­ti svo­je tra­go­ve bez­u­mlja i be­sti­jal­no­sti. U li­vanj­skom kra­ju su u ja­me bez­da­ni­ce - a bi­ra­li su one naj­du­blje i za­o­bi­la­zi­li one ko­je ni­je­su bi­le du­bo­ke ba­rem 20, 25 me­ta­ra – pu­ni­li ži­vim lju­di­ma i osta­vlja­li ih da tu da­ni­ma ska­pa­va­ju, ako je ne­ko pre­ži­vio pad u ja­mu – is­pri­čao je Si­mo­no­vić. Naj­dra­stič­ni­ji pri­mjer be­sti­jal­no­sti usta­ša je ja­ma Rav­ni do­lac na Di­na­ri, du­bo­ka go­to­vo 50 me­ta­ra, u ko­ju su 30. ju­la 1941. go­di­ne uba­ci­li 218 ži­te­lja Gor­njih i Do­njih Ru­ja­na, is­klju­či­vo že­na i dje­ce, bi­lo ih je vi­še od 100 is­pod 14 go­di­na.
Ču­do se ipak do­go­di­lo: njih če­tr­na­e­sto­ro, 13 že­na, dje­vo­ja­ka i dje­voj­či­ca i je­dan dje­čak, ipak su pre­ži­vje­li pa­kao i, za­hva­lju­ju­ći „hr­vat­skom oru­žni­ku” Vin­ku To­ma­šu, iz­va­đe­ni su i spa­se­ni po­sli­je 45 da­na. Me­đu pre­ži­vje­li­ma su bi­le i tri trud­ne že­ne od ko­jih je jed­na po­ba­ci­la u ja­mi, a dvi­je su se ka­sni­je po­ro­di­le - jed­na je na svi­jet do­ni­je­la dvoj­ke, pod­sje­tio se autor.
Upra­vo ta že­na ko­ja je u osmom mje­se­cu trud­no­će i po­ba­ci­la u ja­mi, Sta­na Cr­no­go­rac, iz se­la Če­le­bić kod Liv­na, in­spi­ri­sa­la je Bu­da Si­mo­no­vi­ća da na­pi­še ovu knji­gu.
- U lje­to 1990. go­di­ne, kao re­por­ter „Ilu­stro­va­ne Po­li­ti­ke” do­spio sam u Če­le­bić da na­pi­šem pri­ču o njoj, a ona je on­da od­škri­nu­la pr­vu, mo­žda i naj­mrač­ni­ju i naj­tra­gič­ni­ju stra­ni­cu srp­ske isto­ri­je. Ka­za­la mi je da je osim nje u ja­mi Rav­ni do­lac pre­ži­vje­lo još tri­na­e­sto­ro i da ih je još de­se­to­ro me­đu ži­vi­ma... Za 15 mje­se­ci po­tom pro­na­šao sam i za­pi­sao pri­če svih pre­ži­vje­lih iz te ja­me, ali i mno­gih dru­gih pre­ži­vje­lih i ne­po­sred­nih svje­do­ka sa dva­de­se­tak dru­gih usta­ških gu­bi­li­šta i ja­ma u oko­li­ni Liv­na – pod­sje­tio se Si­mo­no­vić vre­me­na kad je po­čeo da pi­še ovu knji­gu ko­ja od­sad pri­ča tra­gič­nu pri­ču i na en­gle­skom je­zi­ku.
Ta­ko je na­sta­la ova po­tre­sna či­tan­ka o zlu, upot­pu­nje­na ne­po­bit­nim i neo­bo­ri­vim, po­la vi­je­ka pri­kri­va­nim do­ka­zi­ma. Pri­pre­ma­ju­ći 2007. go­di­ne no­vo, če­tvr­to iz­da­nje, Si­mo­no­vić je knji­gu do­pu­nio po­da­ci­ma o no­vim usta­škim zlo­či­ni­ma u Liv­nu i oko­li­ni po­či­nje­nim u naj­no­vi­jim rat­nim vre­me­ni­ma na tom pro­sto­ru, de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka.S.Ć


Isti­na sa­ču­va­na i u sti­hu i na fil­mu

Po­red do­ka­za i či­nje­ni­ca, pro­vje­re­nih i po­da­str­tih do­ku­me­na­ta, fo­to­gra­fi­ja i ži­vih is­ka­za ne­bro­je­nih svje­do­ka, o zlo­či­ni­ma opi­sa­nim u ovoj knji­zi mno­go go­vo­ri i to što je Ivan Go­ran Ko­va­čić upra­vo u ovom kra­ju, slu­ša­ju­ći ka­zi­va­nja pre­ži­vje­lih iz ja­ma, na­pi­sao svo­ju „Ja­mu”, gro­mo­vi­tu op­tu­žni­cu usta­škog bez­u­mlja, ka­zao je Si­mo­no­vić. Po­zna­ti film­ski re­di­telj Lor­dan Za­fra­no­vić naj­u­pe­ča­tlji­vi­je sce­ne i opi­se usta­ških zlo­či­na u svom kult­nom fil­mu „Oku­pa­ci­ja u 26 sli­ka” sni­mio upra­vo po mo­ti­vi­ma zlo­či­na iz Liv­na i oko­li­ne, pod­sje­tio je Si­mo­no­vić.