Uvi­jek no­va Ol­ga Oda­no­vić s ko­jom pu­bli­ka do­ži­vlja­va umjet­nost ovaj put će to po­ku­ša­ti i kao Maj­ka Ja­nja, ko­ju će tu­ma­či­ti u „Be­loj ka­fi”, pred­sta­vi či­ja je pre­mi­je­ra za­ka­za­na za po­ne­dje­ljak, 4. maj na Sce­ni „Ra­ša Pla­o­vić” Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du.
– Šta god da se do­go­di 4. ma­ja će bi­ti pre­mi­je­ra „Be­le kafe”. Šta god bi­lo pred­sta­vu će­mo igra­ti, mi smo po­bi­je­di­li, svi­dje­lio se to ne­kom ili ne – po­ru­či­la je pr­va­ki­nja Dra­me na­ci­o­nal­nog te­a­tra.
Ovim ko­ma­dom se naš ve­li­kan pe­ra Alek­san­dar Aca Po­po­vić, na­kon dvi­je de­ce­ni­je, vra­ća na sce­nu Na­rod­nog po­zo­ri­šta u re­ži­ji Mi­la­na Ne­ško­vi­ća, ko­ji sa dra­ma­tur­gom Mo­li­nom Udo­vič­ki Fo­tez pot­pi­su­je i adap­ta­ci­ju „Be­le ka­fe”.
– Bli­ska mi je ulo­ga bri­žne maj­ke i ne­gdje je ži­vim u re­al­nom ži­vo­tu, a sa­da ću to iz­ni­je­ti i na sce­ni. Po­seb­no se ra­du­jem zbog to­ga što sam Acu Po­po­vi­ća po­zna­va­la. Do­la­zio je na mo­je pre­mi­je­re, jer sam, ka­ko je ob­ja­sni­la i nje­go­va kćer­ka Ta­nja, bi­la glu­mi­ca či­ji je sen­zi­bi­li­tet vo­li­o – ot­kri­va za naš list Ol­ga Oda­no­vić.
●Da li je ovo Vaš pr­vi glu­mač­ki su­sret sa Acom Po­po­vi­ćem?
– Ni­je, igra­la sam Acu Po­po­vi­ća u „Bo­ško Bu­hi”, ka­da sam ta­mo bi­la u an­ga­žma­nu. Za­i­gra­la sam u nje­go­voj „Cr­ven­ka­pi” u re­ži­ji Ja­go­ša Mar­ko­vi­ća. Ovo je mo­je dru­go ve­li­ko za­do­volj­stvo da ra­dim baš u Na­rod­nom po­zo­ri­štu ovaj ko­mad, ko­ji je ne znam iz kog raz­lo­ga za­po­sta­vljan. „Be­la ka­fa”, kao i „Mre­šće­nje ša­ra­na”, da ne po­mi­njem sad sve nje­go­ve ko­ma­de, za­i­sta spa­da u vr­hun­sku li­te­ra­tu­ru. Aca je pred­o­sje­tio sve stva­ri ko­je su nam se do­ga­đa­le. Ima je­dan di­van nje­gov ci­tat ko­ji nam je Ne­ško­vić či­tao na pro­bi, ka­ko su ga lju­di op­tu­ži­va­li da je mno­ge stva­ri u „Be­loj ka­fi” pred­vi­dio, a on je re­kao da ni­šta ni­je pred­vi­dio već je sa­mo raz­mi­šljao. Ta­ko je i na­sta­lo ovih šest li­ko­va, ko­ji pred­sta­vlja­ju šest ne­ka­da­šnjih re­pu­bli­ka SFRJ.
●Ka­kav je ose­ćaj pr­vi put za­i­grai nje­gov ko­mad i ovaj sa­da?
– „Cr­ven­ka­pa” je bi­la kult­na pred­sta­va u „Bu­hi”. Ro­di­te­lji su se ra­do­va­li da do­la­ze i gle­da­ju pred­sta­vu sa svo­jom dje­com. Stal­no smo do­bi­ja­li bom­bo­nje­re, što je zna­či­lo da smo ura­di­li do­bar po­sao, a ovo je ne­što dru­ga­či­je. Po­po­vić je po me­ni je­dan de­li­ka­tan i ozbi­ljan pi­sac, i jed­no i dru­go mi je dra­go što sam ra­di­la, s tim što je „Be­la ka­fa” pot­pu­no dru­ga pri­ča. „Cr­ven­ka­pa” je ma­lo bez­bri­žni­ja pri­ča u od­no­su na „Be­lu ka­fu”, či­ji su li­ko­vi slo­je­vi­ti i ve­o­ma za­htjev­ni.
●Šta ka­že­te za ulo­gu Maj­ke Ja­nje, a po­seb­no što ju je tu­ma­či­la pi­šče­va omi­lje­na glu­mi­ca Ru­ži­ca So­kić?
– To ni­sam zna­la, ali ne­ka­da je bo­lje ne zna­ti, a ne­ka­da zna­ti. Ru­ži­cu iz­u­zet­no ci­je­nim kao glu­mi­cu, to­li­ko da sam gle­da­la sko­ro sve što je ra­di­la. „Be­lu ka­fu” ni­sam. Dra­go mi je što sa­zna­jem i da je bi­la u toj ulo­zi. Sva­ko od nas kroz ulo­ge no­si ne­ki svoj pe­čat, a na­ro­či­to vam pi­sci kao što je Po­po­vić po­ma­žu da iz­ra­zi­te svoj lič­ni stav. Ova ulo­ga mi pri­ja, a sa­mo ime Maj­ka Ja­nja mno­go go­vo­ri, ese­nci­ja svih maj­ki. Aca se pu­no ba­vio ime­ni­ma, sva­ko ime od­go­va­ra ka­rak­te­ru, to je što tre­ba da bu­de.
●Po­sto­ji li strep­nja pred pre­mi­je­ru ko­ja zna­či po­vra­tak Po­po­vi­ća na sce­nu be­o­grad­skog Na­rod­nog?
– Uop­šte me ne za­ni­ma šta će ne­ko da ka­že, ka­ko će da ana­li­zi­ra, da nam ske­ni­ra že­lu­ce. Mo­ja po­ru­ka je: „Iza­đi ti, pri­ja­te­lju, da vi­dim ka­ko ćeš igra­ti Acu na sce­ni”...
M.Nj.


Pro­pa­da­nje po­ro­di­ce u ži­ži

Ol­ga Oda­no­vić će u pred­sta­vi du­žoj od dva sa­ta sa Bran­kom Vi­da­ko­vi­ćem u ulo­zi Mom­či­la Ja­bu­či­la, Va­njom Ej­dus kao Cr­kvom Ru­ži­com, Pa­vlom Je­ri­ni­ćem kao De­li Jo­va­nom i Ne­na­dom Sto­ji­me­no­vi­ćem i Na­dom Šar­gin ko­ji će za­i­gra­ti Sr­đu Zlo­po­gle­đu i Zo­ru Ši­šar­ku, do­ni­je­ti dru­ga­či­jeg Po­po­vi­ća. Iz ugla pro­pa­da­nja ati­pič­ne, a opet ja­ko pre­po­zna­tlji­ve srp­ske po­ro­di­ce, ko­ja je sple­tom okol­no­sti u pret­hod­nih po­la vi­je­ka ne­sta­la s ovih pro­sto­ra, a ne ras­pa­da Ju­go­sla­vi­je ko­ji je na­ja­vlji­vao i bio kre­šen­do ne­ka­da­šnje re­ži­je Bran­ka Ple­še.


Bez „Ras­tur ko­la”

– S ob­zi­rom na to da „Ras­tur ko­lo” pred­sta­vlja od­raz vre­me­na u ko­jem je Aca Po­po­vić pi­sao ko­mad, a to je sko­ri ras­pad SFRJ, u do­go­vo­ru sa re­di­te­ljem, od­lu­či­li smo da ga ne ra­di­mo. Iako je to, mo­žda, naj­e­fekt­ni­ja sce­na u ko­ma­du, sma­tra­li smo da je to da­nas, sa ove dis­tan­ce, pot­pu­no ne­po­treb­no po­ka­zi­va­ti – po­ja­sni­la je glu­mi­ca.