Apla­uz, du­gi, ko­ji se pre­tvo­rio u ova­ci­je... ta­ko su se na po­ziv re­di­telj­ke Rad­mi­le Voj­vo­dić, po­zo­ri­šni po­sle­ni­ci, glum­ci, re­ži­se­ri, za­po­sle­ni u Cr­no­gor­skom na­rod­nom po­zo­ri­štu, opro­sti­li od pr­va­ki­nje cr­no­gor­skog glu­mi­šta Dra­gi­ce To­mas, ko­ja je pre­mi­nu­la 29. apri­la, u osam­de­se­toj go­di­ni ži­vo­ta.
Ni­ka­da Dra­gi­ca To­mas ne­će po­sta­ti pro­šlost... jer he­ro­i­ne ni­ka­da ne umi­ru, ka­zao je di­rek­tor CNP-a Jan­ko Lju­mo­vić.
– Isto­ri­ja po­zo­ri­šta i cr­no­gor­ske kul­tu­re odav­no sa Dra­gi­com To­mas ima svo­ju iko­nu 20. vi­je­ka, ko­ja ni­je za­sta­la u nje­go­vom kon­cu, već je i u na­šoj sa­vre­me­no­sti, do po­sled­njeg da­na bi­la njen dio, kroz svo­je ulo­ge i kroz svo­ju po­ja­vu - su­ve­re­nu, hra­bru i ve­dru – ka­zao je on.
Cr­no­gor­ska kul­tu­ra i Cr­no­gor­sko na­rod­no po­zo­ri­šte su se pre­po­zna­va­li po nje­nom ime­nu.
„U sva­koj pri­li­ci po­no­sno je svje­do­či­la o po­zo­ri­štu kao vr­hun­skoj ide­ji ljud­skog du­ha. Dra­gi­ca To­mas ni­je pre­sta­ja­la da zra­či”, ka­zao je on. Is­ti­ču­ći da je svje­do­či­la i po­dr­ža­va­la po­zo­ri­šte kao mje­sto za­jed­ni­štva i su­sre­ta, do po­sled­njeg da­na, on je kon­sta­to­vao da se sje­ća­nje na nju ne­će ogra­ni­ča­va­ti sa­mo na nje­ne pri­ja­te­lje i sa­vre­me­ni­ke, ne­go i na no­ve ge­ne­ra­ci­je, te da će ona si­gur­no po­sta­ti dio ko­lek­tiv­ne me­mo­ri­je za­jed­ni­ce.
- Osje­ća­la se lju­bav i za­do­volj­stvo pu­bli­ke što ima Dra­gi­cu To­mas na sce­ni. Ne sa­mo u ovom po­zo­ri­štu, u ko­me je to­kom ak­tu­el­ne po­zo­ri­šne se­zo­ne igra­la u pred­sta­va­ma „Evri­man Đi­las” i „Bju­ti kvin”, već ko­li­ko i pro­šle go­di­ne u Sko­plju, No­vom Sa­du, Lju­blja­ni i Ma­ri­bo­ru. I sa­da kao i to­kom ni­za de­ce­ni­ja nje­nog tra­ja­nja na sce­ni ovog po­zo­ri­šta i na mno­gim dru­gim sce­na­ma ko­je su bi­le is­pu­nje­ne za­do­volj­stvom što je dio mi­si­je i re­per­to­a­ra na­ci­o­nal­nog te­a­tra. Nje­ne mno­go­broj­ne dram­ske ulo­ge, nje­ni pro­fe­si­o­nal­ni i struč­ni an­ga­žma­ni, na­gra­de i pri­zna­nja, in­ter­vjui, po­slu­ži­ti da ve­li­ku glu­mi­cu kao što je Dra­gi­cu To­mas i da­lje ču­va­mo da i na nje­nim us­pje­si­ma gra­di­mo... Zar ni­je to on­da je­dan ve­li­ki ži­vot i ve­li­ki dar na ko­ji smo mi kao nje­ni pri­ja­te­lji, ko­le­ge i nje­na pu­bli­ka po­no­sni - opro­stio se Lju­mo­vić od pr­va­ki­nje CNP-a i cr­no­gor­skog glu­mi­šta pred is­pu­nje­nom ve­li­kom sce­nom ovog te­a­tra.
Na­pu­sti­la je ži­vot­nu i umjet­nič­ku sce­nu za­slu­žna dram­ska umjet­ni­ca, jed­na od naj­za­slu­žni­jih u či­ta­voj isto­ri­ji cr­no­gor­skog po­zo­ri­šta, ka­zao je te­a­tro­log i po­zo­ri­šni kri­ti­čar Sre­ten Pe­ro­vić. Vje­ro­va­la je u sve što je ra­di­la, u lju­de ko­je je ci­je­ni­la i vo­lje­la, a vo­lje­la je pri­vr­že­no kao da od to­ga u pot­pu­no­sti za­vi­si nje­na sud­bi­na. I kao čo­vjek i kao za­vje­re­nik te­a­tar­ske umjet­no­sti ona je do po­sled­njeg da­ha pri­pa­da­la CNP-u, či­jem ak­tu­el­nom re­per­to­a­ru je da­va­la svoj pu­ni do­pri­nos, ka­zao je, iz­me­đu osta­log,
On je is­ta­kao da je Dra­gi­ca Da­vi­do­vić, ka­sni­je Dra­gi­ca To­mas sli­je­di­la po­ro­dič­ne na­zo­re i str­plji­vo i upor­no ra­di­la da bi po­sti­gla za­vi­dan ni­vo u umjet­nič­kom po­slu ko­jim se ba­vi­la. Bi­la je vi­so­ko ci­je­nje­na u svim ju­go­slo­ven­skim sre­di­na­ma, što su svje­do­či­li naj­u­gled­ni­ji po­zo­ri­šni kri­ti­ča­ri. Do­bi­la je broj­na pri­zna­nja, Tri­na­e­sto­jul­sku na­gra­du, Ste­ri­ji­ne na­gra­de za ulo­gu, od pu­bli­ke i za ži­vot­no dje­lo. Upra­vo ovom po­sled­njom na­gra­dom ne­i­mar scen­ske umjet­no­sti, ka­ko je re­kao Pe­ro­vić, pri­dru­ži­la se ju­go­slo­ven­skim glu­mi­ca­ma naj­vi­šeg ran­ga Ma­ri­ji Cr­no­bo­ri, Mi­ri Stu­pi­ci, Ne­vi Ro­šič, Me­ri Bo­ško­voj, Mi­ri Ba­njac i Mi­le­ni Zu­pan­čič.
Glu­mac Mir­ko Vla­ho­vić za­hva­lio je sje­ni­ma Dra­gi­ce To­mas is­ti­ču­ći da je ona bi­la le­gen­da do­ma­ćeg glu­mi­šta. Uvi­jek je po­dr­ža­va­la mla­đe ko­le­ge, ča­sno i do­sto­jan­stve­no bra­ni­la glu­mač­ki esnaf, na­po­me­nuo je on. Da­va­la se do po­sled­nje pred­sta­ve kao da je pr­va. Po­no­sna, uz­vi­še­na i ča­sna u svo­joj pro­fe­si­ji bi­la je skrom­na oso­ba, a ve­li­ki na sce­ni. Uvi­jek se ra­do­va­la no­vim ulo­ga­ma, pod­sje­tio je Vla­ho­vić.
- Hva­la vam što ste bi­li ve­li­ka glu­mi­ca i hva­la na apla­u­zi­ma ko­je smo ra­do di­je­li­li sa va­ma. Dra­gi­ca To­mas je 60 go­di­na bi­la na sce­ni, 60 go­di­na je sta­ja­la na žr­tve­ni­ku te­a­tra. Hva­la vam što ste bi­li he­ro­i­na do po­sled­njeg da­ha, hva­la vam što ste bi­li Dra­gi­ca To­mas – ka­zao je Vla­ho­vić.
Sje­ća­ju­ći se Dra­gi­ce To­mas re­di­telj­ka Rad­mi­la Voj­vo­dić je is­ta­kla da ve­li­ka glu­mi­ca go­vo­ri­la o smr­ti kao o ve­li­kom pe­hu, pra­voj „po­zo­ri­šnoj do­go­dov­šti­ni”. Uvi­jek je is­ti­ca­la pri­pad­nost po­zo­ri­šnom ra­du, za­hval­na maj­ci što je bez pa­tri­jar­hal­nih pred­ra­su­da po­dr­ža­la da stu­di­ra glu­mu, su­pru­gu Pe­tru To­ma­su što joj je kroz ži­vot omo­gu­ćio da bu­de još pri­sni­ja sa po­zo­ri­štem, za­hval­na, ka­ko je re­kla, što je u te­a­tru na­u­či­la da ne­ma sa­mo­će i da je sve ljep­še ako ne gle­daš sa­mo u se­be, ne­go u pu­bli­ku, čo­vje­ka do se­be.
- Glum­ci su po­seb­na fe­la, ra­du­ju se, ži­ve i umi­ru sa sva­kom ulo­gom. Ali, sa­mo su ve­li­ki po­put Dra­gi­ce To­mas po­zna­va­li glu­mač­ku taj­nu, taj­nu da se sa­mo na sce­ni istin­ski ži­vi. Osta­vi­la je opo­ru­ku da joj ne sa­sta­vlja­mo go­vo­re, ne pi­še­mo či­tu­lje, kao da je htje­la da ka­že da sve tre­ba da ka­že­mo jed­ni dru­gi­ma za ži­vo­ta. Za­pra­vo, kao da je go­vo­ri­la da ne­ma ži­vo­ta sa ko­jim bi za­mi­je­ni­la svoj i kao da je onaj što je pro­ži­vje­la još jed­na var­ka te­a­tra. Opro­sti­mo se od na­še glu­mač­ke le­gen­de naj­r­je­či­ti­je što mo­že­mo u po­zo­ri­štu – po­sljed­njim apla­u­zom Dra­gi­ci To­mas – ka­za­la je re­di­telj­ka ko­ja je Dra­gi­ci To­mas do­di­je­li­la po­sled­nju ulo­gu u te­a­tru, maj­ku Mi­lo­va­na Đi­la­sa.
S.ĆET­KO­VIĆ


Di­va dram­skog stva­ra­la­štva

Dra­gi­ca To­mas bi­la je sjaj­na, bi­la je „di­va na­šeg dram­skog stva­ra­la­štva”, a po­šte­nje je bio epi­tet ko­ji joj je naj­vi­še pri­sta­jao, ka­za­la je glu­mi­ca Ana Vu­jo­še­vić. Ona je is­ta­kla da je Dra­gi­ca To­mas do po­sled­njeg mo­men­ta bi­la po­sve­će­na sce­ni.
- Nje­na iskre­nost, po­sve­će­nost i lju­bav pre­ma glu­mi, sna­ga i en­tu­zi­ja­zam pra­ti­li su je do po­sled­njeg da­na. Mla­đe ko­le­ge je fa­sci­ni­ra­la iz­no­va, i iz­no­va. Bi­la je da­ma, uzor, uži­va­la je u ra­du sa na­ma ne­se­bič­no di­je­le­ći sa­vje­te i svo­je is­ku­stvo iz svo­je bo­ga­te ži­vot­ne pri­če – ka­za­la je Ana Vu­jo­še­vić, ko­le­gi­ni­ca i ro­đa­ka Dra­gi­ce To­mas.


Umjet­ni­ca od po­vje­re­nja

Re­di­telj Bla­go­ta Era­ko­vić, sa ko­jim je Dra­gi­ca To­mas ra­di­la u pre­ko 50 pro­je­ka­ta is­ta­kao je da je ona bi­la ve­li­ka dram­ska umjet­ni­ca ko­ja „gdje god je po­šla do­bi­ja­la je apla­u­ze”. Bi­la je pra­vi čo­vjek, ni­je pod­no­si­la li­ce­mjer­je. I bi­la je umjet­ni­ca od po­vje­re­nja. Mno­gi su osta­vi­li na sce­ni CNP-a ve­li­ki trag, ali ni­ko kao ona, za­klju­čio je on.
On je po­zvao do­ma­će glum­ce mla­đe ge­ne­ra­ci­je da po­ku­ša­ju ako ne pre­stig­nu, on­da do­stig­nu ge­ne­ra­ci­ju ve­li­kih dram­skih umjet­ni­ka či­ji je po­sled­nji pred­stav­nik Dra­gi­ca To­mas.