Iz­lo­žba sli­ka re­no­mi­ra­nog sli­ka­ra Na­o­da Zo­ri­ća­o­tvo­re­na je u ga­le­ri­ji Cen­tra za kul­tu­ru u Tre­bi­nju, či­me se pu­bli­ci to­ga gra­da otvo­ri­la no­va i iz­u­zet­no vri­jed­na umjet­nič­ka ka­pi­ja. Zo­rić je je­dan od naj­a­u­ten­tič­ni­jih sli­ka­ra na cr­no­gor­skoj li­kov­noj sce­ni, a po ocje­ni li­kov­nih kri­ti­ča­ra nje­go­vo naj­moć­ni­je oruž­je su iskre­nost, in­tu­i­tiv­nost, ogro­man ta­le­nat i lju­bav pre­ma lju­di­ma. Pri­mi­je­ćen je kao sli­kar ko­ji vo­li cr­tež, jer cr­tež za­pra­vo ne­skri­ve­no do­mi­ni­ra u osno­vi svih nje­go­vih ra­do­va.
- Otva­ra­ju­ći ne­dav­no iz­lo­žbu sli­ka Na­o­da Zo­ri­ća, Emir Ku­stu­ri­ca je go­vo­rio o to­me ka­ko ,,li­kov­nu, i sva­ku dru­gu umjet­nost mno­štvo teh­no­lo­ških izu­ma ubi­ja”, pi­ta­ju­ći se, za­pra­vo, ima li uvjer­lji­vi­jeg do­ka­za od ovih sli­ka ka­ko je li­kov­na umjet­nost, i umjet­nost uop­šte, ot­por­na na sve teh­no­lo­ške iz­u­me. I ne sa­mo da je ot­por­na, umjet­nost je po se­bi to­li­ko uda­lje­na i ne­za­vi­sna da se nje ti iz­u­mi ne ti­ču. Šta ove gla­ve sa Na­o­do­vih sli­ka zna­ju o to­me, i šta one mi­sle, i ka­ko su uop­šte pre­ži­vje­le kroz vre­me­na. Kad bi­smo u ga­le­ri­ji Na­o­do­vih li­ko­va po­tra­ži­li bi­lo ko­ji lik sa na­ših pi­ja­ca i tr­go­va, od Ko­la­ši­na, pa do Tre­bi­nja, bi­li bi­smo za­te­če­ni fra­pant­nom slič­no­šću – ka­zao je na otva­ra­nju iz­lo­žbe knji­žev­nik Ra­do­mir Ulja­re­vić. On do­da­je da su lju­bi­te­lji nje­go­vog sli­kar­stva sva­ki put za­te­če­ni upra­vo tom slič­no­šću.
,,Oni če­sto ka­žu: ni­je valj­da da iz­gle­da­mo ova­ko, jer na­čas po­mi­sle da je ram Na­o­da Zo­ri­ća ne­što kao ogle­da­lo. Kad lju­di pro­la­ze po­red tih sli­ka­ pre­po­zna­ju se. Ne­moj­te ustuk­nu­ti pred ne­kim de­ta­ljem za ko­ji Vam se uči­ni da je isu­vi­še li­čan, kao da je dio vas”, pri­mje­ću­je Ulja­re­vić.
Do­da­je da je svo­je­vre­me­no čak i ve­li­ki sli­kar, Da­do Đu­rić, me­đu Na­o­do­vim gla­va­ma, pro­na­šao i svo­ju gla­vu, iako ni­je bi­lo vi­dlji­ve slič­no­sti. Kao da je pre­po­znao onu pr­vo­bit­nu slič­nost u Na­o­do­vom iz­o­bra­že­nju.
- A na ovim iz­o­bra­že­nji­ma ne­ma uljep­ša­va­nja, ali ne­ma ni ma­na ni vr­li­na. Ov­dje su iz­o­bra­že­ni mo­na­ški li­ko­vi, ta­ko­re­ći „iko­ne” se­lja­ka, ta­ko ten­den­ci­o­zno je osli­kan sa­mo unu­tra­šnji re­ljef, ig­no­ri­šu­ći li­ko­ve, ko­ji su na­o­ko u pr­vom pla­nu. A ti li­ko­vi ko­jih ne­ma, to su iko­nič­ke pred­sta­ve mu­če­ni­ka, no­vo­mu­če­ni­ka, to su rad­ni­ci i rat­ni­ci, pred­sta­ve na či­jim li­ci­ma ni­je vi­dlji­vo ni­šta od ovo­ga svi­je­ta – ka­zao je Ulja­re­vić.
Bog je, do­da­je on, stvo­rio čo­vje­ka po sli­ci i pri­li­ci svo­joj. Da bi čo­vjek li­čio na Bo­ga, ne sa­mo li­kom ne­go i ži­vo­tom. Mi vi­di­mo da ži­vo­tom svo­jim ovi lju­di pri­pa­da­ju za­jed­ni­ci He­ru­vi­ma i Se­ra­fi­ma, ako je, ka­ko tvr­di Ava Ju­stin, čo­vjek naj­va­žni­je bi­će po­sli­je Bo­ga. Ov­dje kao da je ri­ječ o pa­gan­skoj iko­no­gra­fi­ji. Ne­ko je go­vo­rio o to­me da je pa­gan­ska iko­no­gra­fi­ja pri­rod­ni Sta­ri za­vjet. Gle­da­ju­ći ove sta­ro­za­vjet­ne li­ko­ve sje­ća­mo se iz­re­ke da je No­vi za­vjet u Sta­rom sa­kri­ven, a Sta­ri u No­vom ot­kri­ven, sma­tra Ra­do­mir Ulja­re­vić.
- Raz­li­ka iz­me­đu Zo­ri­će­ve sli­kov­ne pred­sta­ve pr­vo­li­ka, i iko­ne ko­ja je iz­ra­đe­na na ka­no­ni­čan na­čin, je­ste u to­me što ova dru­ga pri­pa­da bo­go­slu­že­nju. Ali i Zo­ri­će­va „iko­na” je­ste „pro­zor u ne­be­sko”, i ona pri­ka­zu­je skri­ve­nu stvar­nost, i ona uka­zu­je na taj­nu, i to je ono što nas oku­plja oko Zo­ri­će­vih pr­vo­li­ko­va. Ako je iko­na mje­sto su­sre­ta čo­vje­ka i Bo­ga, i ova „iko­na” ko­ja ni­je dog­mat, taj­no­dej­stvu­je, i njen uči­nak je oči­gle­dan na li­ci­ma nas ko­ji se pre­po­zna­je­mo – ka­zao je Ulja­re­vić.
On ka­že da se ot­ka­ko je vi­dio pr­ve sli­ke Na­o­da Zo­ri­ća, neo­do­lji­vo na­me­ta­la ve­za Zo­ri­će­vih bez­i­me­nih li­ko­va i bez­i­me­nih, za­ra­slih u ma­ho­vi­nu - ste­ća­ka, te da je jed­na­ko uvje­ren da je ta ve­za su­štin­ski va­žna, i da je tra­ga­nje u li­kov­noj ma­te­ri­ji do­ve­lo do te ve­ze na ne­kom du­bljem ni­vou.A.ĆU­KO­VIĆ


Taj­nu iden­ti­te­ta ve­za­li za steć­ke

- Ovo je za­pra­vo ga­le­ri­ja li­ko­va iz an­tič­kih tra­ge­di­ja, ili iz srp­ske na­rod­ne po­e­zi­je - na ovim plat­ni­ma te­ško je ra­za­zna­ti šta je krv a šta bo­ja, vi­di se da su to okr­va­vlje­ne gla­ve i kad su cr­ne, jer krv je vre­me­nom po­cr­ni­la. A ka­ko stva­ri sto­je, po­naj­pri­je će bi­ti da su svi ti li­ko­vi taj­nu svog iden­ti­te­ta ve­za­li za steć­ke. I ja sam si­gu­ran da je Na­o­do­vo neo­bič­no dje­lo - tra­ga­nje za iden­ti­te­tom, i da je to ona du­bo­ka ve­za ko­ju je pre­po­znao Ku­stu­ri­ca. A ta iz­lo­žba po­tra­ge za iden­ti­te­tom je ko zna kad otvo­re­na – za­klju­čio je knji­žev­nik Ra­do­mir Ulja­re­vić.