Zna­me­ni­ti her­ceg­nov­ski pro­fe­sor La­zar Se­fe­ro­vić vi­še od po­la vi­je­ka pri­su­tan je u na­šem umjet­nič­kom ži­vo­tu. Onaj stva­ra­lač­ki nerv ko­ji stru­ji kroz nje­go­ve broj­ne na­slo­ve pru­ža ri­jet­ka uži­va­nja i osva­ja čo­vje­ka do ste­pe­na ka­da se mo­ra vje­ro­va­ti u nje­go­vu ve­li­ku stva­ra­lač­ku moć. Ta ve­li­ka sna­ga je odav­no re­al­nost. Nje­go­vo vi­še­de­ce­nij­sko is­ku­stvo na sa­ku­plja­nju i stva­ra­nju zna­čaj­nih dje­la sti­glo je i do de­ve­tog na­slo­va - „Zna­me­ni­ti No­vlja­ni u svi­je­tu mu­zi­ke - Bo­gat­svo mu­zič­kog iz­ra­za i iz­vor mu­zič­ke tra­di­ci­je”, ko­je je pro­mo­vi­sa­no na pre­pu­noj ljet­noj po­zor­ni­ci tvr­đa­ve For­te ma­re u Her­ceg No­vom. Ovom bla­go­rod­nom po­slu pri­la­zio je od­go­vor­no, str­plji­vo, is­tan­ča­nog uku­sa i da­ra i ne­se­bič­nom lju­ba­vlju. Svje­stan ka­ko su vri­jed­no­sti kul­tur­nog stva­ra­la­štva ugro­že­ne i iz­lo­že­ne, kao i ži­vot lju­di, svim is­ku­še­nji­ma ko­ja su pri­jet­nja ne sa­mo eg­zi­sten­ci­jal­nom ne­spo­ko­ju, već na­go­vje­štaj broj­nih ne­mi­ra. Uspio je da iz­bjeg­ne zam­ke i pre­bro­di pre­pre­ke, da stva­ra­la­štvo pre­tvo­ri u stal­no od­ri­ca­nje, da u mo­ral­nom aske­ti­zmu svo­je lič­no­sti na­đe po­dr­šku za či­sto­tu, jed­no­stav­nost i zgu­snu­tu sa­dr­ži­nu u pri­vi­du da sve što ura­di pre­da su­du kri­ti­ke i na­do­grad­nji mla­đih.
O pro­fe­so­ru Se­fe­ro­vi­ću, iz­u­zet­nom i sa­mo­svoj­nom stva­ra­o­cu, go­vo­ri je nje­gov đak, pred­sjed­nik op­šti­ne Ni­ko­la Goj­ko­vić.
- O ča­ri­ma i ma­gi­ji na­še Bo­ke i Her­ceg No­vog pi­sao je u već ne­ko­li­ko na­vra­ta naš pro­fe­sor, vjer­ni hro­ni­čar nji­ho­ve lje­po­te i du­hov­no­sti, bi­lje­že­ći na sa­svim po­se­ban na­čin vi­še­vje­kov­na preg­nu­ća na­ših na­da­re­nih lju­di... Mo­žda je o mu­zi­ci, nje­noj tra­di­ci­ji i lju­di­ma ko­ji su se njom ba­vi­li, bi­lo naj­ma­nje ri­je­či, upr­kos či­nje­ni­ci da je baš mu­zi­ke bi­lo svu­da. Iako je svi­jet mu­zi­ke ne­ka­ko uvi­jek ve­zi­van za pri­vi­le­go­va­ne, nje­nih pro­ta­go­ni­sta je uvi­jek, na­iz­gled, bi­lo ma­nje ne­go kon­zu­me­na­ta. Pi­šu­ći o No­vlja­ni­ma, baš iz svi­je­ta mu­zi­ke, Se­fe­ro­vić je htio da po­ka­že du­šu na­šeg gra­da – ka­zao je on is­ti­ču­ći da dje­lo Se­fe­ro­vi­ća „pre­po­ru­ču­je her­ceg­no­fi­li­ma, mu­zi­ko­fi­li­ma i bi­bli­o­fi­li­ma”.
Ovo je ri­je­dak pri­mje­rak svje­do­čan­stva jed­nog vre­me­na, na­či­na ži­vo­ta i čo­vje­ko­ve pri­sut­no­sti u nje­mu, re­kao je Goj­ko­vić.
- Ne­za­hva­lan je po­sao hro­ni­ča­ra. On ni­kad se­be ne sta­vlja u pr­vi plan. La­zar Se­fe­ro­vić kao hro­ni­čar ula­že svo­ju ener­gi­ju da pri­ka­že ono što se oko nje­ga do­ga­đa. Pro­fe­sor je hro­ni­čar na­šeg do­ba i mi mu­zi­ča­ri ovog gra­da ušli smo u knji­gu, a pri­zna­će­te, ono što ni­je za­pi­sa­no za po­la vi­je­ka ili ci­je­lih sto go­di­na bi­će za­bo­ra­vlje­no - re­kao An­to­ni­je Pu­šić po­zna­ti­ji kao Ram­bo Ama­de­us.
„Vo­lim ovaj grad i ove lju­de, i sve ono što ra­ste i što ži­vi za lje­po­tu ovog na­šeg pod­ne­blja”, re­kao je pro­fe­sor La­zar Se­fe­ro­vić, pro­fi­nje­ni isto­ri­čar umjet­no­sti, stra­sni po­zna­va­lac mu­zi­ke.
On je ka­zao da po nje­go­voj evi­den­ci­ji u No­vom ima oko 600 mu­zi­ča­ra, u nje­mu sa se na­la­zi vi­še od 200 spo­me­ni­ka kul­tu­re.
- Her­ceg No­vi je grad ko­ji je zra­čio, i zra­či, svo­jom du­hov­no­šću. To mo­ra sva­kog da ra­du­je i da se ti­me po­no­si ali sve to i da do­gra­đu­je - re­kao je vr­sni zna­lac umjet­no­sti i eru­di­ta ko­ji je svo­jim dje­li­ma niz pu­ta osli­kao rod­ni grad.
Pi­ta­ju­ći se da li ima sve­ča­ni­jeg mo­men­ta za jed­nog osam­de­se­to­go­di­šnjeg pro­fe­so­ra ne­go da mu nje­go­vi đa­ci oda­ju pri­zna­nje Se­fe­ro­vić je pod­sje­tio da je pi­šu­ći svih svo­jih de­vet knji­ga po­sve­će­nih Her­geg No­vom on na­gla­sio da je na­slov „Kul­tur­no bla­go Her­ceg No­vog” nje­go­vo kult­no dje­lo, „ko­ji je nje­go­vom ra­du ali i ži­vo­tu dao sa­svim no­vu di­men­zi­ju”.
- Uz­bu­de me ti na­slo­vi, ali mi br­zo po­sta­ne ja­sno da je to sa­mo dug ko­ji pla­ćam svo­jim osje­ća­nji­ma i sje­ća­nji­ma. Imam još pu­no ide­ja ali ne­mam pu­no vre­me­na. Ne­ka od tih ubje­đe­nja i osje­ća­nja sam pre­nio i u ovu knji­gu. Ka­da se sve pri­sje­tim na­la­zim utje­hu da ni­sam kroz ži­vot sa­mo pro­šao ne­go sam ne­što i osta­vio – ka­zao je Se­fe­ro­vić.
Z. ŠA­KO­TIĆ


Pje­va­li za svo­g pro­fe­so­ra

O knji­zi i nje­nom na­stan­ku go­vo­rio je i kom­po­zo­tor Ser­gej Se­fe­ro­vić, auto­rov sin, a o svom pro­fe­so­ru go­vo­rio je i mu­zi­čar Dra­go­ljub Đu­ri­čić i An­te Kr­sto­vić, je­dan od čla­no­va ču­ve­nih „Eg­zo­du­sa” ko­ji su za svog pro­fe­so­ra iz­ve­li po­zna­tu pje­smu „Ti­he Ze­le­nič­ke va­le”. Tu je bi­la i gru­pa „Via Mu­zi­ka” iz Som­bo­ra i Grad­ska mu­zi­ka Her­ceg No­vi, ko­ji su uve­li­ča­li pro­mo­cij­sko sla­vlje.