Po jed­no­gla­snoj ocje­ni ži­ri­ja za naj­bo­lje pje­snič­ko ostva­re­nje ovo­go­di­šnjih 45. Rat­ko­vi­će­vih ve­če­ri po­e­zi­je pro­gla­še­na je zbir­ka „Du­ge sen­ke krat­kih pe­sa­ma” Ibra­hi­ma Ha­dži­ća, pje­sni­ka iz Be­o­gra­da, po­ri­je­klom iz Ro­ža­ja. Knji­ga je štam­pa­na 2014. go­di­ne u iz­da­nju Kul­tur­nog cen­tra iz No­vog Sa­da. Se­dam­de­stjed­no­go­di­šnji Ha­džić is­ti­če u svo­joj naj­no­vi­joj knji­zi da je ba­cio po­gled na svoj ži­vot, opra­šta­ju­ći se od nje­ga kao od ču­la ko­ja ga ne slu­že vi­še ka­ko tre­ba.
- Ži­vot je pri­je sve­ga sen­za­ci­ja, čuv­stvo­va­nje, osje­ćaj, is­ku­stvo a ne po­jam ili ri­ječ – bje­se­di Ha­džić.
On je na ru­bu lič­nog i isto­rij­skog, iz­me­đu dva svi­je­ta i nje­go­va zbu­nje­nost da­je ovim pje­sma­ma čar i du­ho­vi­tost ali i me­lan­ho­lič­nu cr­tu pro­la­zno­sti i krat­ko­traj­no­sti čuv­stvo­va­nja ko­je je je­di­no stvar­no.
- Zbog svo­je krat­ko­će i ne­za­u­sta­vlji­vo­sti to bi­va­nje se on­da uka­zu­je kao san, kao i kod dru­gih pi­sa­ca i pje­sni­ka svjet­ske li­te­ra­tu­re, re­ci­mo Dra­go­lju­ba Stan­ko­vi­ća – ka­že Ha­džić.
Od­go­va­ra­ju­ći na na­še pi­ta­nje šta za nje­ga zna­či ova na­gra­da, Ha­džić ka­že da u nor­mal­nim oko­lo­sti­ma na­gra­da (bi­lo ko­je vr­ste i za bi­lo ko­je dje­lo), zna­či pri­zna­nje ko­je, ako je pri­pa­lo mla­dom čo­vje­ku, mo­že pred­sta­vlja­ti sna­žan sti­mu­lans, a ako je pri­pa­lo sta­rom čo­vje­ku (kao u ovom slu­ča­ju me­ni) pred­sta­vlja utje­hu da se ci­je­log ži­vo­ta ni­je ba­vio po­gre­šnom dje­lat­no­šću.
– Ni­sam tak­mi­čar­ski tip, me­ne ova­kva pri­zna­nja uz­ne­mi­rava­ju, a ne sti­mu­li­šu. Ja sam svoj pje­snič­ki krug ma­nje-vi­še za­tvo­rio. Ne­dav­no sam pro­či­tao iz­ja­vu sjaj­nog ru­skog pje­sni­ka, mog po­zna­ni­ka, Vik­to­ra So­sno­re, ko­ji je ka­zao da u svjet­skoj knji­žev­no­sti još ni­je sreo ozbilj­nog pje­sni­ka ko­ji je na­sta­vio da pi­še pje­sme po­sli­je na­pu­nje­nih 70 go­di­na ži­vo­ta. Iza­zov je ba­čen i me­ni – ka­že Ha­džić, ko­ji sma­tra da je na­gra­da „Ri­sto Rat­ko­vić” u pro­te­klih dva­de­se­tak go­di­na po­sr­ta­la, gu­bi­la na le­gi­tim­no­sti kao, ka­ko is­ti­če, sve osta­lo u na­šem dru­štvu.
– Ali pje­snik Rat­ko­vić to ni­je za­slu­žio pa se, hva­la Bo­gu, po­no­vo vra­ti­la u nor­mal­ne, uz­vi­še­ne to­ko­ve. Ri­sto Rat­ko­vić je sja­jan pje­snik, ne­do­volj­no pro­u­čen i ne­do­volj­no pri­su­tan. Ne bi se smje­lo do­zvo­li­ti da knji­žev­na ma­ni­fe­sta­ci­ja bu­de po­zna­ti­ja i pri­sut­ni­ja u jav­nom ži­vo­tu od pje­sni­ka či­je ime no­si – upo­zo­ra­va Ha­džić.
On za­mje­ra što se na­gra­de ne do­dje­lju­ju dje­lu, od­no­sno ostva­re­nju, već čo­vje­ku, od­no­sno lič­no­sti. Ka­že da „ne­ma do­volj­no knji­žev­nih na­gra­da” po­seb­no, „onih ko­je ne­ma­ju na­ci­o­nal­no-cr­kve­ni pred­znak”.
– Čo­vjek dru­ge vje­re ili dru­ge na­ci­o­nal­no­sti ne­ma pri­stu­pa od­lič­ji­ma ko­ja su na­mi­je­nje­na pri­pad­ni­ci­ma iste vje­re ili na­ro­da. Je­zik na ko­jem pi­še­mo u ovoj slu­ča­ju ni­je od va­žno­sti. Me­ni je do­sa­di­lo, čak je to i po­ni­ža­va­ju­će, da bu­dem pra­ti­lac (da po­re­dim svo­ju si­tu­a­ci­ju sa iz­bo­rom lje­po­ti­ce), da bu­dem pra­ti­lja. Pet-šest pu­ta mo­je zbir­ke pje­sa­ma su bi­le pra­ti­lje na­gra­đe­nih. Ali, uvi­jek je po­bje­đi­vao vi­ši in­te­res ili ve­ća bli­zi­na bo­gu. To sta­nje me pra­ti od 1990. go­di­ne. Ovo iz­me­đu me­ne i Ri­sta Rat­ko­vi­ća ima iz­vje­sne po­du­dar­no­sti. Obo­ji­ca smo za­vr­ši­li gim­na­zi­ju u No­vom Pa­za­ru, a stu­di­je u Be­o­gra­du i obo­ji­ca smo ži­vje­li u Be­o­gra­du i pi­sa­li eka­vi­com. Na­ža­lost, Ri­sto je umro mlad, u 51. go­di­ni ži­vo­ta, pa me je stid jer sam ga nad­ži­vio u ovom tre­nu ci­je­lih 20 go­di­na. I evo još jed­nog raz­lo­ga za po­du­dar­nost, Ri­sto je pje­vao o svom Li­mu: /Zbo­gom, de­voj­ke, sa­njaj­te za­vi­čaj.// Ja svoj već vi­dim. Eno ga, po mo­ru te­če Lim./ A ni ja ni­je­sam ostao du­žan mom Ibru: /Ka­kvo mo­re i zlat­ni ko­ra­lji// Ne po­sto­ji Usu­ri što gr­je­šno te­če// A ka­ko da opje­vam moj Ibar// Što me ra­nja­va sva­ko ve­če (1970) – ka­zao je Ha­džić.
Iako je iz­go­vo­rio pu­no sjet­nih i gor­kih ri­je­či na­gra­da sa Rat­ko­vi­će­vim ime­nom je za Ha­dži­ća od iz­u­zet­ne va­žno­sti. Zna­čaj­na je i za iz­da­va­ča i Ro­ža­je, mje­sto gdje je po­ni­kao. Na­gra­da će mu bi­ti uru­če­na 5. sep­tem­bra na za­vr­šnoj ve­če­ri 45. Rat­ko­vi­će­vih pje­snič­kih su­sre­ta u Bi­je­lom Po­lju.
V.Ra.


De­se­to­ro mla­dih u fi­na­lu

Po­red na­gra­de „Ri­sto Rat­ko­vić”, tra­di­ci­o­nal­no se do­dje­lju­ju i tri na­gra­de Rat­ko­vi­će­vih ve­če­ri po­e­zi­je za pje­sni­ke do 27 go­di­na. Se­kre­tar Ži­ri­ja Ke­mal Mu­sić je ka­zao da je na kon­kurs Rat­ko­vi­će­vih ve­če­ri po­e­zi­je za pje­sni­ke do 27 go­di­na sti­glo 20 ru­ko­pi­sa, od ko­jih je Ži­ri iza­brao 10 fi­na­li­sta.
– U fi­na­lu Rat­ko­vi­će­vih ve­če­ri po­e­zi­je iza­bra­ni su ru­ko­pi­si pod ši­fra­ma „Ras­tu­žio ga je za­la­zak sun­ca”, „Ar­he­op­te­ri­kus”, „T1312”, „Po­e­te­sa”, „Zrn­ce”, „2411”, „MK1411”, „Morph 6605”, „Sap­fo” i „Bes­ko­ri­sno”. Iz­me­đu ovih 10 iza­bra­nih ru­ko­pi­sa, bi­će do­di­je­lje­ne pr­va, dru­ga i tre­ća na­gra­da. Ovih de­set fi­na­li­sta uče­stvo­va­ćeu Pro­gra­mu za mla­de 4. sep­tem­bra u Par­ku pje­sni­ka sa po­čet­kom u 13 sa­ti, na­kon če­ga će bi­ti sa­op­šte­na ime­na do­bit­ni­ka na­gra­da, ka­zao je Mu­sić.M.N.


Zre­lo knji­žev­no dje­lo

Pred­sjed­nik Ži­ri­ja Bo­gić Ra­ko­če­vić je ka­zao da je u kon­ku­ren­ci­ji bi­lo 48 knji­ga, te da je od­lu­ka da la­u­re­at bu­de Ibra­him Ha­džić bi­la jed­no­gla­sna, jer se knji­ga „Du­ge sen­ke krat­kih pe­sa­ma” iz­dvo­ji­la svo­jom auten­tič­no­šću, te da se ra­di o knji­zi ko­ja is­po­lja­va ži­vot­no is­ku­stvo na pra­vi na­čin.
– Ra­di se o pje­snič­kom šti­vu u ko­jem pje­snik su­bli­mi­ra vri­je­me na iz­ma­ku. To je po­e­zi­ja gra­ni­ca, na ru­bo­vi­ma svi­je­ta. Da­kle, ri­ječ je o zre­lom knji­žev­nom dje­lu u ko­jem pi­sac vo­di ra­ču­na o je­zi­ku i svo­di svo­je knji­žev­no is­ku­stvo na mje­ru ko­ja ga u mno­go če­mu či­ni oso­be­nim, ka­zao je Ra­ko­če­vić.
Ta­ko­đe, ži­ri u sa­sta­vu Bo­gić Ra­ko­če­vić, pred­sjed­nik i čla­no­vi So­nja To­mo­vić Šun­dić, Na­di­ja Re­bro­nja, Ivi­ca Pr­te­nja­ča i Ha­sni­ja Mu­ra­ta­gić Tu­na u naj­u­ži iz­bor za pre­sti­žnu na­gra­du „Ri­sto Rat­ko­vić”, po­red na­gra­đe­ne knji­ge Ha­dži­ća, uvr­sti­li su dje­la: „Či­sti­na” Ane Ri­sto­vić u iz­da­nju Ar­hi­pe­la­ga, „Me­te­o­ro­lo­gi­ja ti­je­la” Na­de To­pić u iz­da­nju Grad­ske knji­ža­re So­lin, „Bi­je­la pče­la Vol­ta Vid­ma­na” An­dri­je Ra­du­lo­vi­ća u iz­da­nju Obod­skog slo­va i „Ti­je­la su la­ka me­ta” Aide Be­gić, ko­ju su ob­ja­vi­la Ma­la zvo­na.M.N.