Tan­go, mu­zi­ka ko­ja svo­jim za­vo­dlji­vim rit­mo­vi­ma i me­lo­di­ja­ma ni­ko­ga ne osta­vlja rav­no­du­šnim. Da je za­i­sta ta­ko do­ka­za­no je i pre­pu­nom ve­li­kom sa­lom KIC „Bu­do To­mo­vić”, u ko­joj su se bu­kval­no oku­pi­le sve ge­ne­ra­ci­je da ču­ju ka­ko tan­go svi­ra i do­ži­vlja­va pet dje­vo­ja­ka iz Be­o­gra­da oku­plje­nih u „Tan­gu­an­go”. Me­lan­ho­li­ju, strast, vr­ca­vost, la­sciv­nost, pa čak vic i geg, du­bo­ku pat­nju, ali i ne­iz­mjer­nu ži­vot­nu ra­dost tan­ga, na sce­nu su do­ni­je­le pi­ja­nist­ki­nja So­nja Lu­kić, vi­o­li­nist­ki­nja i pje­va­či­ca Lju­bi­ca Dam­če­vić, vi­o­li­nist­ki­nja Je­le­na Ada­mo­vić, har­mo­ni­ka­ši­ca Du­ši­ca Lu­ko­vić i kon­tra­ba­sist­ki­nja Ne­ve­na Sta­nić. Čla­ni­ce kvin­te­ta bi­le su sprem­ne i da tu lje­po­tu po­di­je­le ne sa­mo sa pu­bli­kom, već i sa ple­sa­či­ma tan­ga iz pod­go­rič­kog klu­ba „Bu­e­na vi­sta”, ko­ji su, opet, po­ka­za­li ka­ko tan­go iz­gle­da ka­da ti­je­lo ob­u­zmu zvu­ci. Za­ni­mlji­vo je i da je „Bu­e­na vi­sta” od­lu­či­la da­ti po­pust od 50 od­sta na čla­na­ri­nu je­dan mje­sec sva­ko­me ko do­ne­se kar­tu ku­plje­nu za ovaj kon­cert u KIC-u.
„Tan­gu­an­go”, ko­ji ime no­si po Pja­co­li­noj kom­po­zi­ci­ji, na re­per­to­a­ru je po­nu­dio dje­la Pja­co­le, Tro­i­lja, Me­le, Fi­li­ber­ta, Pu­lje­zea, Ka­ba­lje­ra, kao i dru­gih po­zna­tih i ano­nim­nih tvo­ra­ca ovog žan­ra. Na­rav­no, na bis su iz­ve­li, ka­ko su re­kle, him­nu tan­ga „La kum­pan­si­tu”.
„Tan­gu­an­go” kvin­tet po­sto­ji od 2013. go­di­ne, a naj­ve­ći „kri­vac” za to je ban­do­ne­o­ni­sta i ne­ka­da­šnji pro­fe­sor u sred­njoj ško­li ovih mla­dih mu­zi­čar­ki prof. Alek­san­dar Ni­ko­lić, ob­ja­šnja­va pi­ja­nist­ki­nja So­nja Lu­kić. Ovo je bio nji­hov pr­vi kon­cert u Pod­go­ri­ci, a tre­ći u Cr­noj Go­ri, jer, na­stu­pa­le su na tan­go kam­pu ko­ji se odr­ža­va u Ko­la­ši­nu. „Do­pa­da nam se jer smo li­je­po do­če­ka­ne, i ta­da i sa­da, i jer po­sto­je ple­sne ško­le sa ko­ji­ma ra­di­mo pri­li­kom na­ših go­sto­va­nja, a uži­va­mo u tom ra­du”, ka­že Lu­ki­će­va. Za­ni­mlji­vo je i da obje vi­o­li­nist­ki­nje, kao i ona, ne sa­mo da svi­ra­ju, već i ple­šu tan­go.
- Ne sa­mo da svi­ra­mo, mi i ple­še­mo, po­sje­ću­je­mo mi­lon­ga ve­če­ri. Mo­gu re­ći da je naj­ljep­še ka­da na­kon svi­ra­nja si­đe­mo u pu­bli­ku i za­jed­no s nji­ma za­ple­še­mo u ron­di. Sjaj­no je dok to­kom svi­ra­nja ču­je­te i šu­mo­ve, ko­je pro­iz­vo­de ple­sa­či. To je ono ne­što što nam da­je do­dat­nu ener­gi­ju da po­ja­ča­mo emo­ci­ju, ri­tam i sve osta­lo što je po­treb­no ple­sa­či­ma – ka­že pi­ja­nist­ki­nja.
Ne do­pa­da joj se de­fi­ni­ci­ja da je „tan­go tu­žna mi­sao ko­ja se ple­še”.
- Me­ne, kao ne­ko­ga ko je za­vr­šio kla­sič­nu mu­zič­ku aka­de­mi­ju, ka tan­gu pri­vla­či emo­ci­ja, ras­po­lo­že­nje ko­je se pro­vla­či u kom­po­zi­ci­ja­ma. Tan­go ni­je jed­no­lič­na mu­zi­ka, on mo­že bi­ti kao val­cer, kao mi­lon­ga, ko­ja je br­ža, me­lan­ho­li­čan kao Pja­co­lin... Pro­sto, sve emo­ci­je ko­je ima­mo u se­bi kroz tan­go se mo­gu iz­ni­je­ti, i to mi po­ma­že da se pro­na­đem kao mu­zi­čar. Kao ple­sač, na ple­snim ve­če­ri­ma mo­že­te s part­ne­rom da po­di­je­li­te ne­što va­še, ali naj­i­skre­ni­je. Jer, ne mo­že­te bi­ti ne­ko­me u la­žnom za­gr­lja­ju. Jer, bli­zi­na uvi­jek omo­gu­ća­va da do­bre vi­bra­ci­je onog dru­gog pre­đu na vas i obr­nu­to. Za­to, re­kla bih da je tan­go u stva­ri strast ži­vo­ta. Jer, tan­go je kao ži­vot – ka­že Lu­ki­će­va.Ž.J.


Osje­ti­ti Bu­e­nos Aj­res

Kao i svi­ma ko­ji se ba­ve tan­gom, že­lja im je da ot­pu­tu­ju u Ar­gen­ti­nu, u ža­ri­šte – Bu­e­nos Aj­res. Do­tad, za­do­vo­lja­va­ju se be­o­grad­skom tan­go sce­nom ko­ja po­la­ko pre­ra­sta u pra­vu evrop­sku pre­sto­ni­cu tan­ga. Na­gla­ša­va da je be­o­grad­ski tan­go fe­sti­val je­dan od ve­ćih i po­sje­će­ni­jih, a do­la­ze lju­di sa svih me­ri­di­ja­na.
- Ple­sa­či­ma od­la­zak u Ar­gen­ti­nu ni­je bi­tan u smi­slu da po­ka­žu ta­mo što zna­ju, već da osje­te, da pro­na­đu spe­ci­fič­nu ener­gi­ju te ze­mlje i nje­ne kul­tu­re – ka­že Lu­ki­će­va, do­da­ju­ći da se na­da da će usko­ro ov­dje po­no­vo na­stu­pi­ti.