Gi­ta­rist­ki­nja Ve­ra Ogri­zo­vić, uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor u Be­o­gra­du, jed­na od pi­o­nir­ki sa­vre­me­nog po­i­ma­nja gi­tar­ske pe­da­go­gi­je u re­gi­o­nu, ali i vr­sna so­list­ki­nja, ne­dav­no se pod­go­rič­koj pu­bli­ci pred­sta­vi­la dvo­stru­ko. Na­i­me, kao jed­na od uče­sni­ca ne­dav­no odr­ža­nog pr­vog fe­sti­va­la „Da­ni gi­ta­re” Ogri­zo­vi­će­va se pred­sta­vi­la i kao pre­da­vač i kao iz­vo­đač, do­ka­zu­ju­ći ta­ko da ni­je nu­žno pra­vi­lo da ko­me „le­ži” te­o­ri­ja „ne le­ži” mu prak­sa. Na­pro­tiv. Po­šlo joj je za ru­kom da jed­na­ko vi­so­kim in­ten­zi­te­tom dr­ži pa­žnju pu­bli­ke i na pre­da­va­nju i na kon­cer­tu odr­ža­nom u NB „Ra­do­sav Lju­mo­vić”.
● Po­red uče­ni­ka, mno­go je bi­lo na pre­da­va­nju Va­ših ko­le­ga, i svi­ma se do­pa­lo što ste pri­ča­li o tre­mi. Za­što se o tre­mi ta­ko ma­lo pri­ča?
- Za­to što sva­ko u svo­ja če­ti­ri zi­da iz­la­zi na kraj s njom, ov­dje mi­slim i na pro­stor i na na­še ti­je­lo. Sva­ko se­bi na­đe ne­ki na­čin da se iz­bo­ri s njom, ali, uvi­jek mo­že bo­lje, uvi­jek mo­že­mo da pre­va­zi­đe­mo ne­ke stva­ri, da bi­smo se na sce­ni osje­ća­li što pri­rod­ni­je. Tre­ma je ne­pri­rod­na si­tu­a­ci­ja, ko­ja vas spu­ta­va da bez gre­ške od­svi­ra­te ne­što de­se­ti­na­ma ili sto­ti­na­ma lju­di ko­ji pla­te kar­tu da slu­ša­ju taj kon­cert. Po­en­ta kon­cer­ta je da to bu­de raz­mje­na fi­ne emo­ci­je sa pu­bli­kom, ako je mo­gu­će, i ka­da se to ma­lo osvi­je­tli sa te stra­ne, da je to raz­mje­na is­kre­ne emo­ci­je sa pu­bli­kom, on­da se stva­ri vi­de iz dru­gog ugla, i lak­še je pre­va­zi­ći tre­mu. Ta­ko­đe, čo­vjek mo­ra bi­ti opu­šten da bi mo­gao svi­ra­ti što bo­lje, i tre­ba zna­ti da po­sto­je teh­ni­ke psi­ho­lo­ške, za di­sa­nje, za svi­ra­nje. Ja sam da­la ge­ne­ral­ni osvrt na tu te­mu iz lič­nog is­ku­stva. I znam ko­li­ko je to me­ni po­mo­glo, i mo­jim stu­den­ti­ma, i pro­sto ka­da čo­vjek pro­đe kroz tu ne­ku va­tru kroz ko­ju se mo­ra pro­ći on­da je ka­sni­je sve mno­go lak­še
● Pre­da­va­nje ste kon­ci­pi­ra­li ta­ko da su la­ko pra­ti­li i de­se­to­go­di­šnja­ci, kao i Va­še ko­le­ge.
- Ni­kad ni­sam vo­lje­la da s dje­com raz­go­va­ram te­pa­ju­ći im, a ra­di­la sam sa ma­lom dje­com. Mi­slim da oni sa­mo ima­ju „kra­ću” kon­cen­tra­ci­ju, i to je­di­no po če­mu se raz­li­ku­ju. Ta­len­to­va­no di­je­te shva­ti­će sve što že­li­te da mu ka­že­te. Mi­slim da je jed­no­stav­nost pro­i­za­šla iz či­nje­ni­ce da sam sve to o če­mu sam pri­ča­la is­ku­si­la. Ja to ra­dim zad­njih 20 go­di­na, a pri­je 24 go­di­ne sam re­vi­di­ra­la cje­lo­kup­nu teh­ni­ku. Gi­tar­ska pe­da­go­gi­ja je mla­da, a is­po­sta­vi­lo se da me ona na­pa­ja kao kon­cert­nog so­li­stu. Ja sam uvi­jek vo­lje­la da ra­dim sa đa­ci­ma, i taj pro­ces in­spi­ra­ci­je je re­ver­zi­bi­lan. Jer, sva­ki stu­dent ra­di ne­što svo­je, i sva­ki đak ko­ji vam do­đe na ma­ster no­si ne­što svo­je, ne­ku spe­ci­fič­nost, i iz sva­ke te spe­ci­fič­no­sti, ako vas ne mr­zi da se to­me po­sve­ti­te vi do­bi­je­te za se­be stra­šno pu­no. Kao bu­me­rang vam se vra­ti po­zi­tiv­na emo­ci­ja, i obr­nu­to, ako vas mr­zi taj rad, opet se to ne­ga­tiv­no vra­ti va­ma.
● Ko­li­ko mu­zi­čar - in­ter­pre­ta­tor, što je da­nas naj­če­šće raz­dvo­je­no od kom­po­zi­to­ra, mo­že pro­na­ći u dje­lu tog dru­gog čo­vje­ka, a da pri­tom, pu­bli­ci na sce­nu „do­ne­se­te” i se­be i nje­ga?
- Mo­že, ali pri­stu­pi su raz­li­či­ti. Ka­da je u pi­ta­nju mu­zi­ka sta­rih auto­ra, ko­ji vi­še ni­su ži­vi, on­da mo­ra­te ima­ti do­volj­no in­for­ma­ci­ja, zna­ti do­volj­no o sti­lu, a to ško­la da­nas mo­že da pru­ži, kao i in­ter­net, i to je ne­što što čo­vjek uči to­kom ško­lo­va­nja, ka­ko se svi­ra ne­ki stil, što se ko­ri­sti... Kad ima sve te in­for­ma­ci­je se­bi mu­zi­čar mo­že da­ti slo­bo­du, iz­vo­đač­ku. Pri­je to­ga ne. Ima­la sam ve­li­ku sre­ću da sam sa­ra­đi­va­la mno­go sa sa­vre­me­nim kom­po­zi­tro­i­ma, i sva­ko od njih pri­stu­pa dru­ga­či­je svo­joj mu­zi­ci. Ne­ko tra­ži da sve bu­de hi­per pre­ci­zno ona­ko ka­ko je na­pi­sa­no u par­ti­tu­ri, a dru­gi ka­že ne­ma ve­ze, ne­ka to te­če, ovo mo­žeš da pre­sko­čiš takt, gru­pu... Ima i onih ko­ji tra­že ne­ke stva­ri pri­je iz­vo­že­nja, ali, on­da je u iz­vo­đe­nju za­do­vo­ljan ako mu­zi­čar do­ne­se ne­što svo­je. A opet, ako iz­vo­đač ima ja­ku po­tre­bu da ne­što svi­ra na od­re­đen na­čin sva­ki kom­po­zi­tor će to na kra­ju pri­hva­ti­ti. Raz­li­či­ti su pri­stu­pi, i čo­vjek mo­ra na­ći mje­ru ka­ko će pri­stu­pi­ti tu­đoj kom­po­zi­ci­ji. Ka­ko iz­vo­đač sam tu kom­po­zi­ci­ju ču­je, ka­da na­pra­vi in­ter­pre­ta­ci­ju, tek ta­da ta in­te­r­pre­ta­ci­ja je na­ša slo­bo­da. Teh­ni­ka, tu­đi tekst, po­zna­va­nje go­mi­le in­for­ma­ci­ja o sti­lu, teh­ni­ci, to se mo­ra na­u­či­ti, i opet osta­je ogro­man pro­stor, iako mi ni­smo na­pi­sa­li tu kom­poz­ci­ju da je tu­ma­či­mo. Kao što glu­mac tu­ma­či tu­đi tekst. I to osta­vlja ogrom­nu slo­bo­du. Kad se čo­vjek po­mi­ri sa tom mje­rom ka­ko i sa či­me, on­da ka­da sjed­ne mo­že da ono što je iz svo­je emo­ci­je iz­nje­drio kao in­ter­pre­ta­ci­ju mo­že po­di­je­li­ti sa pu­bli­kom.
● Vr­lo otvo­re­no ste go­vo­ri­li o pro­ble­mi­ma teh­nič­ke, pa čak i fi­zič­ke pri­ro­de sa ko­jim se gi­ta­ri­sti su­sre­ću. Na osno­vu onog što ste re­kli či­ni se da gi­ta­ri­sti mo­gu bi­ti ja­ko pri­rod­ni.
- Je­ste, i to je naj­va­žni­je kao što je za me­ne isto prir­od­no da ka­da se sjed­ne na sce­nu vo­di se di­ja­log sa pu­bli­kom kroz mu­zi­ku. Čim vi pu­šta­te emo­ci­ju ko­ja je iskre­na, i ono ka­ko vi to ču­je­te, i čim vi to di­je­li­te s nji­ma, to je on­da ra­dost. Ali, ako ho­će­te da po­ka­že­te da ste naj­bo­lji, da ste ve­li­ki he­roj, ve­li­ki po­bjed­nik, da ste ne­do­dir­lji­vi, jer ra­ni­je su pro­fe­so­ri bi­li ne­do­dir­lji­vi, on­da vi ne ko­mu­ni­ci­ra­te s nji­ma, ne­go vo­di­te mo­no­log, čak se i dis­tan­ci­ra­te od pu­bli­ke. On­da je to dis­tan­ca. Po me­ni he­roj­stvo tre­ba da osta­ne ta­mo gdje tre­ba i da osta­ne, od­no­sno dok ra­di­te, a ne kad sje­di­te i svi­ra­te, jer to bi on­da bio sport, a ne umjet­nost. Emo­ci­ja je tu neo­p­hod­na.
Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ


Ni­šta bez emo­ci­je
● Mno­ge Va­še ko­le­ge kal­ku­li­šu ka­da je u pi­ta­nju iz­bor kon­cert­nog re­per­to­a­ra. Či­me se Vi ru­ko­vo­di­te, da li Vas vi­še vu­če osje­ćaj ili in­te­lekt?
- Iz­bor re­per­to­a­ra je či­sta emo­ci­ja. In­te­lekt uklju­čim sa­mo u toj mje­ri da vi­dim ka­ko ću da ras­po­re­dim iza­bra­ne kom­po­zi­ci­je, ali to je uvi­jek i is­klju­či­vo pro­gram ko­ji ja vo­lim da svi­ram. Ka­da imam ne­ku na­rudž­bi­nu, ka­da se ne­što mo­ra, uvi­jek se tru­dim da u tom dje­lu na­đem ono što mi se do­pa­da, da to pro­bam da iz­vu­čem na vi­dje­lo, u pr­vi plan, i da vi­dim o če­mu se tu ra­di, da is­po­štu­jem sva­ko dje­lo. Re­per­to­ar je uvi­jek ono što mi se do­pa­da.

Ko je za­lu­đen on će
na­sta­vi­ti da svi­ra

● Ka­ko ste uop­šte po­če­li da svi­ra­te gi­ta­ru, jer ka­da ste Vi po­či­nja­li, gi­ta­ra ni­je bio baš uobi­ča­jen iz­bor dje­voj­či­ca?
- Bi­la sam iz­u­ze­tak ko­ji po­tvr­đu­je pra­vi­lo, jer po­če­la da učim gi­ta­ru kod že­ne, Na­de Kon­dić. Ona je bi­la vi­o­li­nist­ki­nja pa je kod Stan­ka Pre­ka u Slo­ve­ni­ji zav­ši­la kurs kao i svi ta­da­šnji gi­tar­ski pe­da­go­zi. Na­da Kon­dić je otvo­ri­la pr­vu ni­žu i sred­nju mu­zič­ku ško­lu u Sr­bi­ji za gi­ta­ru. I ka­da sam do­šla na pr­vi čas svi­ra­la je dje­voj­či­ca, mo­ja pr­va naj­bo­lja dru­ga­ri­ca, ko­ja je i da­nas mo­ja naj­bo­lja dru­ga­ri­ca a ži­vi u Nje­mač­koj, Ta­nja Ku­koč... Bi­lo nas je, ma­da i dan-da­nas je ma­nje dje­voj­či­ca ne­go što je mo­ma­ka u gi­ta­ri. I to je za me­ne osta­la taj­na, isto kao što mi je taj­na za­što su na har­fi sa­mo dje­voj­ke. Čak i na svjet­skom ni­vou mo­žda po­sto­ji dvo­ji­ca har­fi­sta, a sve osta­lo su har­fist­ki­nje. Kod nas na fa­kul­te­tu, a već sam 30 go­di­na na FMU, po­ja­vio se je­dan har­fi­sta i ko zna ka­da će se na­red­ni har­fi­sta po­ja­vi­ti, dok su re­ci­mo na fla­u­ti is­klju­či­vo dje­voj­ke, na udar­lja­ka­ma mom­ci i mi sa­da u tri kla­se gi­ta­re tre­nut­no ima­mo sa­mo jed­nu dje­voj­ku. Do pri­je ne­ku go­di­nu bi­lo je fif­ti, fif­ti. Na kra­ju, ko je za­lu­đen gi­ta­rom on je na­sta­vio da svi­ra, i to je u na­šoj ge­ne­ra­ci­ji bi­lo sve­jed­no. Pro­sto bio je dru­ga­či­ji so­ci­jal­ni mi­lje. Ka­ko se mi­je­njao po­lo­žaj že­ne u dru­štvu, ta­ko se i to mi­je­nja.