Po­zna­ti džez pi­ja­ni­sta Va­sil Ha­dži­ma­nov čest je gost u Pod­go­ri­ci. Uvi­jek se oda­zo­ve po­zi­vu i ini­ci­ja­ti­vi da sa­ra­đu­je sa mla­di­ma. Ta­ko je bi­lo i na tek za­vr­še­noj ra­di­o­ni­ci or­ga­ni­zo­va­noj u okvi­ru ovo­go­di­šnje ma­ni­fe­sta­ci­je Mje­sec po­što­va­nja dže­za u Pod­go­ri­ci.
- Ži­vim u Be­o­gra­du, a nastupam po ci­je­lom svi­je­tu. Pr­vo i osnov­no, po bi­šim ju­go­slo­ven­skim re­pu­bli­ka­ma, po­što sam te­ški ju­go­no­stal­gi­čar. I ni­je mi ja­sno što to i da­lje pri­lič­no te­ško ide. Bez ob­zi­ra što sam ne­ko ko mno­go pu­tu­je i ra­di, pri­mje­ću­jem da su sce­ne ve­o­ma kla­u­stro­fo­bič­ne u sva­koj od tih dr­ža­va. Ne­do­volj­no če­sto ne­ko iz Pod­go­ri­ce svi­ra u Be­o­gra­du, ili neko iz Za­gre­ba nastupa u Sa­ra­je­vu. To vam je od­go­vor za­što džez ne ži­vi pu­nim plu­ći­ma. na ovim pod­ruč­ji­ma – ob­ja­snio je Va­sil Ha­dži­ma­nov u in­ter­vjuu za „Dan”.
● Za­što je to ta­ko?
- Ne bih da za­la­zim u te­o­ri­je za­vje­re, ali kao da ne­ko ho­će stal­no da se ba­vi­mo glu­po­sti­ma! A, mi se stal­no ba­vi­mo ko je oda­kle, ko se ka­ko pre­zi­va, ko se ka­ko kr­sti, a mu­zi­ča­ri u ve­ći­ni slu­ča­je­va ne raz­mi­šlja­ju o to­me. Mi sa­mo ho­će­mo da svi­ra­mo, na­stu­pa­mo, da se ba­vi­mo džez mu­zi­kom, ili bi­lo ko­jom dru­gom, i na­rav­no, da na­stu­pa­mo što vi­še. To pod­ra­zu­mi­je­va da ima­mo ši­ri krug dje­lo­va­nja. Uža­sno mi je kri­vo što se ni­ko ne ba­vi ovim stva­ri­ma, ni­ti raz­mi­šlja na taj na­čin, već se uglav­nom raz­mje­nju­ju naj­ko­mer­ci­jal­ni­ja mu­zi­ka i ono što naj­bo­lje pro­la­zi.
● Evo nam još jed­nog 1. ma­ja, Me­đu­na­rod­nog pra­zni­ka ra­da. Ka­ko li­je­po zvu­či, ali u prak­si ne ide ni­ka­ko. I mu­zi­ča­ri su rad­ni­ci, zar ne?
- Si­tu­a­ci­ja je očaj­na. Za nas mu­zi­ča­re još očaj­ni­ja. Me­đu­tim, ni­sam u fa­zo­nu onog de­pre­siv­nog de­fe­ti­stič­kog sta­va, pa da ku­kam od ju­tra do mra­ka. On­da bih pri­je sje­dio ku­ći i ku­kao. Ova­ko sve vri­je­me sam ak­ti­van, ne­što ra­dim, kao što je ova pri­ča sa ra­di­o­ni­o­ca­ma, pre­da­va­njem na fa­kul­te­tu, i to ne ra­dim su­vo­par­no, tru­dim se da ne pri­čam o tim či­stim mu­zi­čar­skim teh­ni­ka­li­ja­ma. Ni­sam ja ta ško­la, vo­lim da pri­čam o va­žnim stva­ri­ma. A, da­nas umjet­nik, mu­zi­čar, sli­kar..., ko­ji se iskre­no ba­vi svo­jim po­slom, is­pa­da bu­da­la. Bi­ti umjet­nik pra­vi je iza­zov. Če­sto se­bi po­sta­vljam pi­ta­nje da li sam glup, da li da se pri­klo­nim ve­ći­ni i svi­ram to što svi vo­le da slu­ša­ju ili da se mu­čim kao gre­šni đa­vo i svi­ram ono što vo­lim. Ali, uz ve­li­ki trud i lju­bav i mno­go raz­mi­šlja­nja, mo­že se ra­di­ti ono što se vo­li. Ne mo­že to sva­ko i ni­je uop­šte la­ko, ali uz pu­no tru­da i hra­bro­sti mo­že se. Ne­ma sje­de­nja i ku­ka­nja, mo­ra se stal­no ne­što ra­di­ti, raz­mi­šlja­ti. A, što se ti­če si­ste­ma, svi­ma je ja­sno, i pti­či­ca­ma na gra­ni, ka­kav je i za ko­ga je. Ni­šta se ne­će pro­mi­je­ni­ti ako sje­di­mo i če­ka­mo. Ovi no­vi klin­ci ko­je sad učim su ener­gič­ni­ji od mo­je ge­ne­ra­ci­je. Po­sje­du­ju lju­bav i en­tu­zi­ja­zam i ako us­pi­je­mo da ga odr­ži­mo ura­di­će ne­što od svog ži­vo­ta i ka­ri­je­ra. Ako ih ubi­je­mo u po­jam, ne­ma im po­mo­ći. Naš za­da­tak je da ih vo­di­mo i pre­no­si­mo zna­nje. Ako bu­de­mo svi­ra­li sa­mo da pla­ti­mo ra­ču­ne, on­da će i oni ta­ko. On­da tu ne­ma ni lje­po­te, ni pra­ve mu­zi­ke... To va­ži za sve a ne sa­mo za mu­zi­ča­re.
● Sve če­šće se ba­vi­te edu­ka­ci­jom i pe­da­go­gi­jom?
- Ra­di­o­ni­ce odav­no dr­žim. Dr­žao sam pri­vat­ne ča­so­ve mno­go pu­ta. Od pri­je če­ti­ri go­di­ne pre­da­jem i na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji u Šti­pu, na ka­te­dri za džez. Tre­ba­lo bi da se na aka­de­mi­ji u No­vom Sa­du po nor­ve­škom si­ste­mu otvo­ri džez od­sjek. To je sve po­če­lo spon­ta­no. Ne­ko me je pi­tao da li bi mu odr­žao čas i on­da sam shva­tio da umi­jem da pre­ne­sem ono što znam na dru­ge. To je dru­ga di­sci­pli­na. Mo­žeš da bu­deš fan­ta­sti­čan mu­zi­čar i kom­po­zi­tor, ali da ne umi­ješ da pre­da­ješ. A ima­te i dru­gu stra­nu, lju­de ko­ji umi­ju sjaj­no da ob­ja­sne i pre­ne­su ono što zna­ju, ali sce­na ni­je za njih.
● Na ko­ji na­čin je po­ro­di­ca uti­ca­la na Vas da se pr­vo opre­di­je­li­te za mu­zi­ku, a za­tim i ža­nr ko­ji je na ovim pro­sto­ri­ma da­le­ko od is­pla­ti­vog?
- Na kra­ju kra­je­va, sva­ko je svoj i po­se­ban, i sva­ko na ne­ki na­čin iza­be­re ono što že­li. Bar u mom slu­ča­ju. To što su mo­ji ro­di­te­lji mu­zi­ča­ri na­rav­no da je olak­ša­va­ju­ća okol­nost. Lju­di kod nas mno­go vo­le pri­če ti­pa „iver ne pa­da da­le­ko od kla­de”, ali ima­mo na sto­ti­ne pri­mje­ra ka­ko iver za­pra­vo pa­da da­le­ko od kla­de. Pa gle­daj­te moj bend, ni­ko osim me­ne, ne­ma ro­di­te­lje ko­ji je sta­vio u ru­ke bi­lo ko­ji in­stru­ment, a ka­mo­li da su mu­zi­ča­ri. To da su mi ro­di­te­lji vr­hun­ski umjet­ni­ci za me­ne je sa­mo olak­ša­va­ju­ća okol­nost. Mno­go sam na­u­čio od njih – od pro­fe­si­o­nal­no­sti, mo­ra­lu, ko­jeg da­nas vi­še ne­ma kao da ga ni­kad ni­je ni bi­lo. Ali, isto­vre­me­no sam ja kro­jač svo­je sud­bi­ne, jer sam iza­brao džez i išao sa­mo za pu­tem vo­đen lju­ba­vlju pre­ma toj mu­zi­ci. Naj­bit­ni­je je pra­ti­ti svoj in­stikt i ići svo­jim pu­tem.
● Mo­žda je taj­na i u to­me što ste se uči­li vje­šti­ni od ro­di­te­lja Za­fi­ra i Sen­ke Ha­dži­ma­nov i tet­ke Bi­se­re, po­zna­tih mu­zi­ča­ra, od ko­ji ste bez sum­nje na­u­či­li mno­go?
- Mo­žda ima u to­me isti­ne. Ili sa onim ka­ko sam vas­pi­tan. No, sma­tram da je to vi­še po­ve­za­no sa ra­zu­mi­je­va­njem su­šti­ne ono­ga što ra­diš i po­zna­va­njem uče­ni­ka po­na­o­sob, ko­ji te za­si­pa­ju pi­ta­nji­ma. Mo­raš da spo­znaš da je sva­ko od njih dru­ga­či­ji, po­se­ban i da ne mo­žeš sa sva­kim isto da pri­čaš.
● Na pro­jek­tu za UN uče­stvo­va­la je i Va­ša kćer­ka. U Va­šem slu­ča­ju za­i­sta `iverica ne pa­da da­le­ko od klade`?
– Mo­ja kćer­ka Mar­ta fe­no­me­nal­na je i uža­sno je ta­len­to­va­na, za­lju­blje­na u mu­zi­ku, pa joj ne­ma po­mo­ći. Pro­je­kat za UN je na­stao spo­nat­no, po­zva­li su me da na­pra­vim na jed­nom fe­sti­va­lu džez pje­smu sa bal­kan­skim mo­ti­vi­ma. Sa tek­stom ko­jem će se po­me­nu­ti i Uje­di­nje­ne na­ci­je. Te­ško mi idu te na­ru­če­ne stva­ri. U star­tu sam bio zbu­njen, ali je na kra­ju ne­ka­ko is­pa­lo do­bro. I baš se mno­go do­pa­lo svi­ma. A, mo­ja Mar­ta i re­ge pje­vač Vu­ka­šin Mar­ko­vić, li­der gru­pe „Irie FM” su to od­lič­no iz­ve­li. Pje­sma go­vo­ri ka­ko svi­jet tre­ba da iz­gle­da, ka­ko mla­di tre­ba da is­pra­ve ove sil­ne gre­ške ko­je smo mi ma­to­ri na­pra­vi­li.
S.ĆET­KO­VIĆ


(Ne)po­štovanje

● Vaš otac i maj­ka, kao i tet­ka du­go su na sce­ni. Da li ra­de ne­što no­vo ili su se umo­ri­li od estra­de?
- Oni stal­no ne­što ra­de. Do­du­še, ma­lo su se po­vu­kli sa svje­ta­la po­zor­ni­ce, jer kod nas vam vla­da (ne)vas­pi­ta­nje ko­je oprav­da­va pra­vi­lo da se is­ku­sni, sta­ri­ji umjet­ni­ci, ne po­štu­ju. To po­či­nje od gla­ve, pa ima­te ured­ni­ke me­di­ja ko­ji­ma oni uop­šte ni­su in­te­re­sant­ni. Ni­kom ne pa­da na pa­met da ka­že `ej, pa ti lju­di ima­ju zna­nja i is­ku­stva ko­je mo­že da pomogne`. Ne... To­ga kod nas ne­ma. Ipak Za­fir, Bi­ser­ka i Sen­ka ra­de po­ne­što, evo sad su uče­stvo­va­li u kon­cer­tu ko­je su Ga­bi No­vak i Ma­ti­ja De­dić odr­ža­li u znak sje­ća­nja na Ar­se­na De­di­ća. Je­ste, mno­go su ma­nje ak­tiv­ni, ali i da­lje po­ne­što ra­de.