K
nji­ga „Je­dro na­de” Ni­ko­le Ma­lo­vi­ća pred­sta­vlje­na je u Knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štva čla­no­va u Cr­noj Go­ri, u Pod­go­ri­ci. Raz­go­vor sa pi­scem vo­di­le su bi­bli­o­te­kar Ja­sna Iva­no­vić i fi­lo­zof Mi­ra Po­po­vić.
- Za raz­li­ku od mo­jih ko­le­ga ko­ji ži­ve u Be­o­gra­du i Pod­go­ri­ci i ko­ji mo­gu da go­stu­ju na ju­tar­njim pro­gra­mi­ma, ve­čer­njim, po­po­dnev­nim i svim mo­gu­ćim pro­gra­mi­ma, ja to ne mo­gu zbog to­ga što ži­vim na 550 ki­lo­me­ta­ra od Be­o­gra­da i mo­ji ro­ma­ni umje­sto me­ne mo­ra­ju da ma­šu, da se pre­pri­ča­va­ju i da se pre­po­ru­ču­ju onim naj­ljep­šim na­či­nom, a to je od uva do uva. Ta­ko se de­ša­va i sa „Je­drom na­de” ko­ji već ima če­tvr­to iz­da­nje – ka­zao je Ma­lo­vić.
On je do­dao da mu je ro­man „Lu­ta­ju­ći Bo­kelj” ipak otvo­rio sva vra­ta.
- Ro­man „Je­dro na­de” je po­ka­zao da „Lu­ta­ju­ći Bo­kelj” ni­je bio in­ci­dent. No­vi­na­ri u Be­o­gra­du me po­ma­lo ner­vi­ra­ju ka­da me pi­ta­ju da li i ubu­du­će mo­že­mo oče­ki­va­ti da Bo­ka ko­tor­ska bu­de ram mo­jih pro­znih de­ša­va­nja kao da je to ne­ko ne­po­čin­stvo. Pa, Bo­ke je to­li­ko da bi ste mo­gli na­pi­sa­ti sto­ti­nu ro­ma­na o njoj, a da je ne is­cr­pi­te. Bo­ka je za­pra­vo jed­na škri­nja sa pa­limp­se­sti­ma kul­tu­re i isto­ri­je. Ona ba­šti­ni isto­ri­ju čo­vje­čan­stva du­gu pet hi­lja­da go­di­na, o če­mu svje­do­če oni pe­ćin­ski cr­te­ži u mje­stu Lip­ci po­red Mo­ri­nja – ka­zao je Ma­lo­vić.
Autor je ukrat­ko po­ja­snio i o če­mu to go­vo­ri ro­man.
-„Je­dro na­de” go­vo­ri o fe­no­me­nu naj­po­zna­ti­jeg, naj­sek­su­al­ni­jek i naj­a­van­tu­ri­stič­ni­jeg mod­nog de­ze­na na svi­je­tu, a to je mor­nar­ska ma­ji­ca ko­ja je ujed­no i voj­na uni­for­ma u svim mor­na­ri­ca­ma svi­je­ta sem u mor­na­ri­ca­ma SAD i Cr­ne Go­re. Rad­nja ro­ma­na se de­ša­va u ba­rok­nom, baj­ko­vi­tom Pe­ra­stu, ko­ji sve što ima ni­klo je iz pla­vo-bi­je­log zla­ta, iz tog na­u­tič­kog ner­va. Lo­gi­ka Pe­ra­sta je is­ci­je­đe­na u ro­ma­nu „Je­dro na­de” – ka­zao je vi­še pu­ta na­gra­đi­va­ni ro­ma­no­pi­sac.
Rad­nja ro­ma­na pra­ti Ni­ko­lu Sme­ki­ju, am­bi­ci­o­znog mod­nog in­du­stri­jal­ca iz Ba­ri­ja, ko­ji se na po­ziv gra­do­na­čel­ni­ce vra­ća u Pe­rast, grad svo­jih pre­da­ka, da bi po­no­vo po­kre­nuo i oži­vio tra­di­ci­o­nal­nu pro­iz­vod­nju mor­nar­skih ma­ji­ca.
Na kra­ju ve­če­ri pu­bli­ka je po­sta­vlja­la pi­ta­nja i uče­stvo­va­la u raz­go­vo­ru.
Ni­ko­la Ma­lo­vić je di­plo­mi­rao na Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du. Ob­ja­vio je knji­gu krat­kih pri­ča „Po­sled­nja de­ce­ni­ja”, no­ve­le u dram­skoj for­mi „Ka­pe­tan Vi­zin – 360 ste­pe­ni oko Bo­ke”, „Pe­ra­ški go­blen”, i pre­ko 2.200 tek­sto­va. Pri­če su mu pre­vo­đe­ne na ru­ski, en­gle­ski, polj­ski i bu­gar­ski. Do­bit­nik je broj­nih na­gra­da. Kom­ple­tan je autor knji­žev­ne fo­to­mo­no­gra­fi­je „Her­ceg-No­vi: Grad sa 100.001 ste­pe­ni­com”, knji­ge do­ku­men­tar­ne pro­ze „Bo­ke­ški ber­be­rin” i „Bo­ga u Bo­ci”.
Ob­ja­vio je „Pru­ga­sto­pla­ve sto­ri­je”, ko­je s ro­ma­nom „Je­dro na­de” či­ne je­din­stve­ni du­al­ni pro­zni si­stem u sa­vre­me­noj srp­skoj knji­žev­no­sti. Ured­nik je iz­da­vač­ke dje­lat­no­sti her­ceg­nov­ske Knji­ža­re So, ko­lum­ni­sta je „Ne­delj­ni­ka”, član Srp­skog knji­žev­nog dru­štva. Je­dan je od osni­va­ča Gru­pe P-70. Ži­vi u Her­ceg No­vom.A.Ć.