Od­lu­ka Pod­go­ri­čan­ke Ta­ma­re Ra­du­si­no­vić da lju­bav pre­ma cr­ta­nju ne osta­ne sa­mo ho­bi, do­ve­la je do tre­nut­no naj­ljep­šeg ži­vot­nog pe­ri­o­da - pri­pre­ma za pr­vu sa­mo­stal­nu iz­lo­žbu. Oko 300 mi­ni­ja­tu­ra sa mo­ti­vi­ma ap­strak­ci­je na­sta­lih od 2010. do 2012. go­di­ne, ko­je će po­seb­nim oda­bi­rom i spo­jem vi­še njih či­ni­ti ura­mlje­nu pri­ču za se­be, za sve lju­bi­te­lje umjet­no­sti bi­će pre­mi­jer­no pred­sta­vlje­ne u sri­je­du, 29. ju­na u Ga­le­ri­ji „Mo­di­lja­ni” u Mol of Mon­te­ne­gru. Iako eko­no­mi­sta po stru­ci, Ta­ma­ra Ra­du­si­no­vić is­ti­če da iza sve­ga ne sto­ji ni aka­dem­sko zna­nje ni stru­ka već či­sta lju­bav i na­i­va.
- Cr­te­ži su na­sta­ja­li spon­ta­no, u ho­du, sva­ki cr­tež je pri­ča za se­be i od­raz su tre­nu­ta­ka ko­ji su me in­spi­ri­sa­li i ko­je sam pre­ži­vlja­va­la. Za­to ima i raz­li­či­tih teh­ni­ka, od gra­fič­ke olov­ke, pre­ko he­mij­ske do flo­ma­ste­ra i dru­gih, za­vi­sno od to­ga šta mi se na­la­zi­lo pri ru­ci. Spoj tih po­seb­no oda­bra­nih mi­ni­ja­tu­ra za­pra­vo či­ne iz­lo­žbu sim­bo­lič­no na­zva­nu „Tha­mar“, što na he­brej­skom zna­či ur­ma, plod pal­me a u ori­gi­na­lu pred­sta­vlja i mo­je ime – pri­ča Ta­ma­ra.
Ka­ko is­ti­če, na cr­te­ži­ma pre­o­vla­da­va­ju cr­no- bi­je­le bo­je sa cr­ve­nim i pla­vim to­no­vi­ma ko­je ra­do­vi­ma da­ju po­seb­nu no­tu.
- Cr­ta­nje je od­u­vi­jek bi­la mo­ja lju­bav, to ra­dim sa uži­va­njem, ne­ma mu­ke, ru­ka sa­mo ide, sr­ce je no­si i na­sta­ju dje­la.... Sve je po­če­lo u osnov­noj ško­li. Ima­la sam sre­ću da imam i do­brog na­stav­ni­ka De­san­ku Ka­va­rić ko­ja je obo­ža­va­la mo­je ra­do­ve i ko­ja je bi­la za­i­sta strog ali do­bar i ozbi­ljan na­stav­nik. Go­to­vo da su mi svi ra­do­vi bi­li iz­lo­že­ni. To se na­sta­vi­lo i u sred­njoj ško­li, ta­ko da sam uz pri­ro­dan dar do­sta i na­u­či­la. Ta­da smo ra­di­li na za­da­te te­me, a ka­sni­je slo­bo­dan iz­bor mo­ti­va me­đu ko­ji­ma se is­kri­sta­li­sa­la ap­strak­ci­ja ko­joj sam ne­ka­ko naj­bli­ža. Ar­hi­tek­tu­ra i gra­fič­ki di­zajn su mi uvi­jek bi­la že­lja da stu­di­ram, me­đu­tim ne­ke ži­vot­ne okol­no­sti su me uda­lji­le od to­ga ali je lju­bav osta­la što ova iz­lo­žba i do­ka­zu­je. Cr­te­ži ko­ji će bi­ti iz­lo­že­ni na­sta­ja­li su spon­ta­no `u hodu` i sti­hij­ski, pod­stak­nu­ta mo­men­tom i onim što je taj mo­me­nat u me­ni iza­zvao, od­ra­ža­va­ju­ći upra­vo mo­je unu­tar­nje do­ži­vlja­je i im­pre­si­je kao od­go­vor na isti, pa je i sa­ma teh­ni­ka cr­ta­nja neo­ba­ve­zu­ju­ća – pri­ča Ta­ma­ra.
Ne kri­je da pr­ve kri­ti­ke već sti­žu i da joj je naj­dra­ža pri­sti­gla od škol­ske dru­ga­ri­ce Je­le­ne Vu­jo­vić, ko­ja je i umjet­nič­ki di­rek­tor Ga­le­ri­je „Mo­di­lja­ni“.
- Ta­ma­ri­ni ra­do­vi su na me­ne osta­vi­li po­se­ban uti­sak baš zbog te svo­je neo­bič­no­sti. Pot­pu­no je je­din­stve­na u svom iz­ra­zu, dru­ga­či­ja od svih iz­lo­žbi do sa­da i vje­ru­jem da će­mo sa njom vi­dje­ti ne­što pot­pu­no no­vo. Cr­te­ži pred­sta­vlja­ju nje­nu igru i osje­ća­je bu­kval­no od dje­tinj­stva do da­nas, ko­je je pre­to­či­la u mi­ni­ja­tu­re.... – is­ti­če Vu­jo­vić.
Ka­ko na­gla­ša­va, ga­le­ri­ja Mo­di­lja­ni u Mol of Mon­te­ne­gru po­sto­ji već tri go­di­ne, pre­po­zna­ta ja kao mje­sto do­brog oku­plja­nja i or­ga­ni­zo­va­nja kul­tur­nih do­ga­đa­ja dok za sep­tem­bar pla­ni­ra­ju još ja­če ak­tiv­no­sti pa čak i do­vo­lje­nje ino­stra­nih umjet­ni­ka.S.R.


Prijatelji i izložba

Po­seb­nu za­hval­nost Ta­ma­ra Ra­du­si­no­vić du­gu­je Je­le­ni Vu­jo­vić, Ili­ji Go­jo­vić, Goj­ku Ži­ži­ću i Sa­ši Klja­je­vi­ću, kao i osta­lim čla­no­vi­ma fa­mi­li­je i naj­ve­ćim in­spi­ra­ci­ja­ma Bal­ši, So­fi­ji, Ma­ti­ji, Alek­si i mar­ku ko­me po­sve­ću­je pr­vu iz­lo­žbu.
- Pri­ja­te­lji iz­lo­žbe su Kul­gla­na Strajk, Aero­dro­mi Cr­ne Go­re, Cr­na­go­ra­kop i Plan­ta­že. Štam­pa­ri­ja Pro­fajl je od­ra­di­la od­li­čan po­sao za re­klam­ni ma­te­ri­jal a La­zar Đur­ko­vić je sjaj­no ura­mio cr­te­že- na­vo­di Ta­ma­ra.