No­va tri­bi­na Ma­ti­ce srp­ske u Cr­noj Go­ri „Bi­os te­o­re­ti­kos” na­kon lin­giv­ste, ugo­sti­la je mla­dog sli­ka­ra i te­o­re­ti­ča­ra umjet­no­sti Mi­lo­va­na No­va­ko­vi­ća. Te­ma nje­go­vog iz­la­ga­nja bi­la je for­mu­li­sa­na na­slo­vom „Pol Se­zan (1839–1906): te­o­rij­ska ocr­ta­va­nja”. To­kom sat i ma­lo vi­še, kroz is­crp­no iz­la­ga­nje o raz­li­či­tim fi­lo­zof­skim mi­šlje­nji­ma i kri­ti­ka­ma isto­ri­ča­ra umjet­no­sti, kao i raz­go­vor s pu­bli­kom, No­va­ko­vić je po­ku­šao da pred­sta­vi sve­o­bu­hvat­nu sli­ku o zna­ča­ju ovog ve­li­kog svjet­skog ime­na li­kov­ne umjet­no­sti.
– U te­o­ri­ja­ma sli­ka­ra i skulp­to­ra 20. vi­je­ka, Se­za­no­vo sli­kar­stvo bi­lo je ne­iz­bje­žna tač­ka. Od ta­ko­zva­nih ku­bi­sta i fo­vi­sta, pre­ko su­pre­ma­ti­sta i neo­pla­sti­ci­sta, pa sve do da­nas. Se­zan je slu­žio ili kao pri­mjer ko­jim se tre­ba vo­di­ti, ili ne­ko či­ja po­stig­nu­ća tre­ba na­sta­vi­ti – re­kao je No­va­ko­vić.
To­me je naj­vi­še do­pri­nio Se­za­nov ot­klon od re­ne­san­sne per­spek­ti­ve, kao i raz­gra­đi­va­nja pred­me­ta, ko­ji kod nje­ga ima­ju epi­tet „pre­po­zna­tlji­vi”.
No, bi­la je ovo pri­li­ka i da No­va­ko­vić pro­go­vo­ri o kri­ti­ci i kri­ti­ča­ri­ma, a ne sa­mo o Se­za­nu, ko­ji je i sam ve­ći dio svo­je ka­ri­je­re i ži­vo­ta na­i­la­zio na ne­ra­zu­mi­je­va­nje svo­jih sa­vre­me­ni­ka kri­ti­ča­ra.
– Vje­ro­vat­no da ni­ko­me kao mo­der­nim umjet­ni­ci­ma ni­je bi­lo spor­no to pi­ta­nje o va­lja­no­sti i pri­mje­re­no­sti te­o­rij­skog mi­šlje­nja. Sam Se­zan bio je kon­tra­dik­to­ran po tom pi­ta­nju: u jed­nom slu­ča­ju go­vo­rio je o nu­žno­sti da umjet­nik stvo­ri svo­ju te­o­ri­ju, a u dru­gom da je te­o­ri­ja ne­bit­na, da on ne že­li da bu­de te­o­rij­ski u pra­vu, već isti­nit u do­di­ru sa pri­ro­dom. Su­vi­še te­o­ri­je, po Se­za­nu, za­ma­glju­je umjet­nič­ke pro­ble­me. Se­zan se tu na­do­ve­zao na no­vo­vje­kov­no po­i­ma­nje te­o­ri­je kao spe­ku­la­tiv­nog mi­šlje­nja, ko­je po­sred­no, de­duk­ci­jom, sa­zna­je spo­lja­šnje stva­ri, i ko­je ne ostva­ru­je ne­po­sre­dan od­nos pre­ma stvar­no­sti – ka­že No­va­ko­vić.
Ipak, po No­va­ko­vi­ću, po­sto­je i kri­ti­ča­ri, kao i mi­sli­o­ci, ko­ji su pro­dr­li u srž, ono­ga što je Se­zan ra­dio. Je­dan od njih, ka­ko se mo­glo shva­ti­ti to­kom pre­da­va­nja, s či­jim mi­šlje­njem se No­va­ko­vić u ve­li­koj mje­ri ve­za­no za Se­za­na sla­že, je­ste i nje­mač­ki fi­lo­zof Haj­de­ger, kao i M. Mer­lo Pon­ti, D.H. Lo­rens, Ž. De­lez... No­va­ko­vić is­ti­če sna­gu Se­za­no­vih mr­tvih pri­ro­da i pej­za­ža, ko­ji­ma „po­ni­šta­va kli­šee men­tal­ne svi­je­sti svo­jom in­tu­i­tiv­nom svi­je­šću”.
– Se­zan je že­lio da sli­ka ono što vi­di, i što je još bit­ni­je, že­lio je da ga na­sli­ka ona­ko ka­ko ga vi­di. A Se­zan je is­pred se­be imao ras­ko­šno bo­gat­stvo pri­ro­de i svo­je in­ten­ziv­ne „sen­za­ci­je”, že­sto­ko ja­ke osje­te – na­vo­di No­va­ko­vić. No, do­da­je No­va­ko­vić, te sen­za­ci­je ni­je­su im­pre­si­o­ni­stič­ke, već sam Se­zan in­si­sti­ra na nji­ho­voj čvr­sti­ni. Za­to, do­da­je No­va­ko­vić, i da­nas fa­sci­ni­ra te­ži­na kom­po­zi­ci­ja nje­go­vih sli­ka.
Na kra­ju, No­va­ko­vić je s pu­bli­kom po­di­je­lio i sop­stve­ni od­nos spram Se­za­no­vog sli­kar­stva, po­ten­ci­ra­ju­ći da „umjet­nič­ko dje­lo ni­je otje­lo­tvo­re­na ide­ja, ni­je pred­sta­va, ilu­stra­ci­ja ili de­ko­ra­ci­ja. Umjet­nič­ko dje­lo je sa­mo po se­bi osjet, ne­po­sred­ni fe­no­men, ak­ti­van i ra­di­ja­lan”. Od­no­sno, da umjet­nič­ko dje­lo ni­je ni dru­štve­na či­nje­ni­ca, ko­ja se jed­no­stav­no mo­že „spa­ko­va­ti” u mu­zej, i ta­ko „ukro­ti­ti” nje­na slo­bo­da i nje­na po­li­tič­nost. A to mo­ra is­pra­ti­ti i te­o­ri­ja, kri­ti­čar­ska, ko­ja će bi­ti slo­bod­na i pa­si­o­ni­ra­na.
– Me­ni je Se­zan stra­šno bi­tan zbog ma­te­ri­jal­ne kon­sti­tu­ci­je nje­go­vih sli­ka i zbog ja­sno­će. Za­ni­ma me nje­go­va pri­lič­na tre­zve­nost či­na sli­ka­nja, i ma­te­ri­jal­nost sli­ke, i kon­sti­tu­ci­ja kom­po­zi­ci­je. Kod Se­za­na mi je bit­na i la­ko­ća nje­go­vih po­znih sli­ka za raz­li­ku od te­ži­ne nje­go­vih mr­tvih pri­ro­da. Se­za­no­vu po­vr­ši­nu sli­ke per­ci­pi­ram kao ko­žu, a ko­ža ima po­re kroz ko­je pro­la­zi va­zduh. I upra­vo ta­kav osje­ćaj sam ja ste­kao is­pred Se­za­no­vih sli­ka. To ni­je kraj, ni­je plo­ča na ko­ju je pro­jek­to­va­na sli­ka, to je ne­što što stal­no stru­ji na­pri­jed-na­zad, na­ro­či­to na nje­go­vim akva­re­li­ma – ka­že No­va­ko­vić.Ž.J.