Sli­kar Dar­ko Đu­ro­vić ne pre­sta­je da nas iz­ne­na­đu­je svo­jim iz­van­red­nim ko­lo­ri­tom i te­ma­ma. Na­kon ne­ko­li­ko, iz­van­red­no oci­je­nje­nih iz­lo­žbi sli­ka od pu­bi­li­ke i kri­ti­ča­ra, upri­li­či­li smo ovaj in­ter­vju.
● Da li Vaš du­gin ci­klus pred­sta­vlja Va­šu unu­tra­šnju psi­ho­lo­gi­ju i fi­lo­zo­fi­ju iz­ra­za u ob­li­ko­va­nju li­kov­nog stva­ra­la­štva?
– Či­tav kom­pleks „Du­gi­nih sli­ka” vi­še bi, mo­žda, pod­sje­tio na gra­fič­ke teh­ni­ke, ko­je se do­bi­ja­ju he­mij­skim pu­tem, i ko­je nu­de ve­će mo­guć­no­sti ono­me ko ih ra­di, za­tim na ma­te­ri­jal ko­ji je osje­tljiv na svje­tlost, a to je mer­mer. Ono što sam pri­mi­je­tio je­ste da se du­ga ja­vlja kao je­din­stve­na po­ja­va u pri­ro­di, i da je ta­da iz­vje­sno da ih ne­ma dvi­je, tri ili vi­še. Ta­da ra­zu­mi­jem da je i moj li­kov­ni rad jed­no isto, ko­je je po­sve­će­no sa­mo se­bi kao in­tro­vert­ni si­stem čo­vje­ka, te da in­tro­vert­na lič­nost na­i­la­zi na srod­ne po­ja­ve u pri­ro­di. Ovaj kom­pleks sli­ka, sa­dr­ža­va­ju­ći svi­je­tlo tam­ne od­no­se, ap­sor­bu­je ih isto­vre­me­no hro­mat­ski. Ro­de­no­va skulp­tu­ra, „Bal­za­ka” i Ti­ci­ja­no­va sli­ka „Kru­ni­sa­nje Hri­sta”, pri­ka­zu­ju ne­sta­bil­ne svi­je­tlo-tam­ne od­no­se ko­je pre­la­ze gra­ni­ce for­me. Svje­tlost ko­ja za po­za­di­nu ima tmi­nu na fi­gu­ra­ma vi­še is­ti­če ono što je spo­red­no, a skri­va va­žno. U ve­zi sa ovim, za­ni­mlji­vo je da se du­ga ja­vlja na su­prot­noj stra­ni Sun­ca. U ta­kav am­bi­jent, svje­tlo-tam­nog, do­vo­di se i mo­je sli­kar­stvo.
● U Va­šim in­ter­vju­i­ma ne­za­o­bi­la­zan je i Ari­sto­tel. Za­što baš on?
– Ari­sto­te­lo­vo shva­ta­nje da du­ša mo­že da ula­zi i iz­la­zi iz ti­je­la, pa da je, pre­ma to­me vječ­na, pra­vi li­ni­ju sa ira­ci­o­nal­nim po­na­ša­njem, jer ono je upra­vo ta­kva te­žnja. Bez ob­zi­ra na fak­tič­nost dje­la u tom slu­ča­ju se ne bi obez­bi­je­di­la vječ­nost. U hri­šćan­skoj fi­lo­zo­fi­ji ova aspi­ra­ci­ja pred­sta­vlja naj­vi­ši iz­raz vje­re, ju­ro­di­vo­sti. U jed­nom vre­me­nu na­met­nuo mi se po­riv ko­ji je ta­ko osna­žio osnov­nu pre­mi­su, da se ljud­ske ira­ci­o­nal­no­sti lo­ka­li­zu­ju u ne­kim mje­sti­ma kroz na­zi­ve sli­ka., jer ako se ira­ci­o­na­li­zam u Ma­lom Mo­krom Lu­gu ili De­be­loj Gre­di od­vi­ja pre­ma na­zi­vi­ma ra­do­va, za­vr­nu­tost vi­še op­sta­je. Ta­kvo otu­đe­nje ne­kih kra­je­va, ili nor­mal­nost ne­kih lju­di uvi­jek se mo­gu po­is­to­vje­ći­va­ti.
● Vi ste, po­red osta­log, sli­kar čo­vje­ko­vog ka­rak­te­ra, men­ta­li­te­ta, du­hov­ne i unu­tra­šnje ener­gi­je. Šta bi­ste re­kli o Va­šem stva­ra­la­štvu i ko­li­ko u nje­mu ima auto­bi­o­graf­skog?
– Vra­ti­mo se „Du­gi­nom” kon­cep­tu. Po­stig­nut je kao re­al­nost, u re­al­no­sti ga ne­ma. Nje­go­va fan­ta­stič­nost je pro­na­đe­na kao nje­go­va re­al­nost, a ni­ka­da se ne­što ta­ko ni­je do­go­di­lo u pri­ro­di. Sa jed­ne stra­ne uklo­nje­ne su gre­ške, od­no­sno, to se de­ša­va u sli­ka­ma ko­je su obri­sa­ne, ove mo­je su ra­đe­ne kao da su obri­sa­ne. Ne­kim za­o­bi­la­znim, i ne­do­stup­nim pu­tem, tre­ba da ot­kri­ju ka­ko ni­čeg spor­nog ne­ma u ljud­skoj pri­ro­di. Ka­ko sa njom i sa vi­šim si­la­ma ne­ma spo­ra, od­stup­no­sti, ka­ko je ta ve­za sa­mo­da­ta, ne­u­slo­vlje­na. Za­tim, ira­ci­o­nal­no po­na­ša­nje je pro­dr­lo u moj si­stem mi­šlje­nja, stvo­riv­ši ne­ku od­re­đe­nu taj­nost. Ako sam, pre­ko nje­ga, tu­ma­čio ži­vot­ni na­gon, mo­rao sam se upi­ta­ti da li je išta osta­lo pre­ko nje­ga, da li je ta op­ser­va­ci­ja na­šla svoj te­ren, da li se mo­že uzi­ma­ti i shva­ta­ti kao sa­mo­stal­no. Na­kon ni­za po­tvrd­nih od­go­vo­ra, dao sam se­bi i po­sled­nji od­go­vor, ko­ji je ta­kav kao i pret­hod­ni, te da bar u si­ste­mu mi­šnje­nja ima svo­ju ne­za­vi­snost. U nje­go­vom osa­mo­sta­lji­va­nju se pod­ra­zu­mi­je­va naj­zdra­vi­ji ton ljud­ske du­še...
V.La­za­re­vić


Mi­sli, te­žnje i dje­lo­va­nje

● Ka­kav je bio Vaš sli­kar­ski po­če­tak, od­no­sno ka­ko je te­kao Vaš raz­voj kao umjet­ni­ka?
– Kre­ću­ći se tran­spo­zi­ci­jom vre­me­na pra­tio sam i uče­stvo­vao u svom raz­vo­ju. Ako je čo­vjek stvo­rio ne­ke moć­ne si­ste­me, ta­da go­vo­ri o gra­ni­ca­ma re­al­no­sti. Nu­žnost je dje­lo­va­ti i go­vo­ri­ti unu­tar re­la­tiv­no­sti mi­sli, te­žnji i dje­lo­va­nja kao okru­že­nja spolj­ne i unu­tra­šnje ulo­ge stvar­no­sti. Je­zik čo­vje­ka je sa­mo nje­go­vo šti­vo ko­je ne­kad ne pre­đe, a ne­kad pre­đe gra­ni­cu. Po­če­tak raz­vo­ja ka­na­li­sa­nja je od­re­đe­ni pro­blem. Ne­ki od njih su pred­sta­vlja­nje ira­ci­o­nal­nih po­na­ša­nja lju­di, je­dan cr­tač­ki pro­blem, upo­tre­ba flo­sku­le, ili ne­što ka­sni­je, opa­ža­nja fi­zič­kih sklo­po­va lju­di. Pr­vi je obi­lje­žen jed­nom ele­men­tar­no­šću: „Raz­log je ne­mo­guć­nost pro­bi­ja­nja iz­vor­ne i cen­tral­ne pro­jek­ci­je bi­ća či­ji je lik sa­svim sa­dr­žan u odva­ja­nju od ste­re­o­ti­pa gra­đan­skih nor­mi...”