Pod­go­rič­ko Grad­sko po­zo­ri­šte i ove go­di­ne pri­klju­či­lo se obi­lje­ža­va­nju Evrop­ske no­ći te­a­tra (Euro­pean the­a­tre night) iz­vo­đe­njem dvi­ju pred­sta­va.
Naj­mla­đa pu­bli­ka pre­kju­če je u sa­li Do­dest KIC „Bu­do To­mo­vić” od­gle­da­la naj­no­vi­ju pro­duk­ci­ju ovog po­zo­ri­šta dram­ske sce­ne za dje­cu, ko­mad „Kod No­je­ve bar­ke u osam”. Pred­sta­va je na­sta­la po tek­stu Ur­li­ha Hu­ba, u re­ži­ji Ro­ber­ta Val­tla. Od­ra­slu pu­bli­ku, glum­ci Grad­skog ča­sti­li su pred­sta­vom „Po­ro­dič­ne pri­če”, po hit dra­mi Bi­lja­ne Sr­blja­no­vić. Ko­mad je za­jed­nič­ki po­du­hvat če­tvo­ro glu­ma­ca, ko­ji dje­lu­ju i u okvi­ru Te­a­tra mla­dih - Bran­ka Ili­ća, Ka­ta­ri­ne Krek, Bran­ke Fe­mić i Go­ra­na Sla­vi­ća. Sce­no­gra­fi­ju i ko­sti­me ura­di­la je Va­na Pre­le­vić, a di­zajn svje­tla pot­pi­su­je Ra­de Sta­men­ko­vić, dok se u ko­ma­du ko­ri­sti mu­zi­ka Eda Maj­ke. „Po­ro­dič­ne pri­če” od­i­gra­ne su do­slov­no na ve­li­koj sce­ni KIC „Bu­do To­mo­vić”, i u toj ka­mer­noj at­mos­fe­ri, gdje su glum­ci i pu­bli­ka go­to­vo u opi­plji­voj in­ter­ak­ci­ji, is­pri­ča­na je opo­ra pri­ča o rat­nim go­di­na­ma u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji i ge­ne­ra­ci­ja­ma onih ko­ji su od­ra­sta­li u grad­skim blo­ko­vi­ma bom­bar­do­va­ni svim i sva­čim, a naj­vi­še ne­ga­tiv­no­sti­ma u sop­stve­noj po­ro­di­ci. Ujed­no, Evrop­ska noć te­a­tra bi­la je po­vod da se Grad­sko po­zo­ri­šte od­lu­či i sni­zi ci­je­nu ula­zni­ce 50 od­sto, što je po­red do­bre, an­ga­žo­va­ne pri­če „Po­ro­dič­nih pri­ča” si­gur­no do­dat­no mo­ti­vi­sa­lo pu­bli­ku da jed­no ve­če odvo­ji za te­a­tar.
Na­kon iz­vo­đe­nja ovog ko­ma­da, uti­sak je da je po­stig­nut je­dan od ci­lje­va ove ma­ni­fe­sta­ci­je. Tač­ni­je, da po­zo­ri­šta tog da­na po­sta­ju glav­no mje­sto su­sre­ta, di­ja­lo­ga, dru­že­nja i no­vih spo­zna­ja ka­ko umjet­ni­ka i po­zo­ri­šnih dje­lat­ni­ka ta­ko i pu­bli­ke. Jer, pu­bli­ka je na­kon iz­vo­đe­nja sje­di­la kao u ču­du, oče­ku­ju­ći ču­do, oče­ku­ju­ći ne­ki dru­gi, op­ti­mi­stič­ni­ji kraj, ili ba­rem kraj ko­ji bi ozna­čio pre­kid svih ne­ga­tiv­no­sti, ko­ji ih ne bi i da­lje na­slu­ći­vao.
Još sa­svim eufo­ri­čan od iz­vo­đe­nja ovog i te ka­ko an­ga­žo­va­nog ko­ma­da glu­mac Go­ran Sla­vić ka­že da je po nje­mu sva­ki iz­la­zak na sce­nu jed­na­ko va­žan kao Evrop­ska noć te­a­tra, da je sva­ka pred­sta­va u stva­ri noć po­sve­će­na po­zo­ri­štu. Žao mu je je­di­no što ni­je­su če­šće na sce­ni, na­ro­či­to sa ova­kvim pred­sta­va­ma, do­da­ju­ći da su „Po­ro­dič­ne pri­če” pro­je­kat ko­ji su ra­di­li Ilić, Fe­mić i Krek kao svoj ma­gi­star­ski rad, a da im je on u to­me po­ma­gao.
- Ovu pred­sta­vu ra­di­li smo mi glum­ci, sa­mo­stal­no, i na kra­ju nam je pro­fe­sor Bo­ro Stje­pa­no­vić po­mo­gao svo­jim pri­mjed­ba­ma i sa­vje­ti­ma. Uosta­lom, na­vi­kli smo i na aka­de­mi­ji ta­ko da ra­di­mo. Na­ža­lost, ma­lo je ova­kvih pro­je­ka­ta, i ne iz­vo­de se baš če­sto, a či­ni mi se da bi tre­ba­lo – ka­že Sla­vić. Po nje­mu, ne­do­sta­ju i sce­ne ka­mer­nog ti­pa na ko­ji­ma mo­gu da ži­ve ova­kvi ko­ma­di.
- Pr­vi put ra­dim ovu pred­sta­vu do­slov­no na ve­li­koj sce­ni KIC-a, ova­ko ka­mer­no. I to je ja­ko dra­go­cje­no. Jer, do­sad sam igrao ova­ko bli­zu pu­bli­ke jed­nom u Osi­je­ku, a mo­gu re­ći da mi je pri­jat­no, jer, po­na­vljam, dra­go­cje­no je ka­da je pu­bli­ka ova­ko bli­zu, vo­lim to – ka­že Sla­vić.
Ak­tu­el­nost ko­ma­da Bi­lja­ne Sr­blja­no­vić je i da­lje pri­sut­na, iako je ovu dra­mu na­pi­sa­la još 1998. go­di­ne.
- Mno­go stva­ri kod nas i u re­gi­o­nu či­ne ovaj ko­mad ak­tu­el­nim. Na­ro­či­to ka­da je u pi­ta­nju po­ro­di­ca kao te­melj dru­štva, a na ko­joj se pre­la­ma­ju sva de­ša­va­nja u ši­rem so­ci­je­te­tu. Po­ro­di­ca je na­ru­še­na, a kroz nju se pre­pli­će i po­li­ti­ka, i eko­no­mi­ja, i rat i ano­ma­li­je dru­štve­ne... sve je to raz­gra­đu­je, ili gra­di na ne­ki nov na­čin. Sve je ja­ko po­ve­za­no. I na ža­lost, ova te­ma bi­će uvi­jek ak­tu­el­na. Na­ma, obič­nim smrt­ni­ci­ma osta­je da ra­di­mo i da se tru­di­mo – do­da­je Sla­vić.
No, sma­tra da po­zo­ri­šte ipak u sve­mu to­me no­si jed­nu po­zi­tiv­nu po­ru­ku.
- Te­a­tar je tu da nas pod­u­či, da upo­zo­ra­va, da opo­mi­nje­mo. Ko­li­ko mi to mo­že­mo, ko­li­ko u to­me uspi­je­va­mo, ko­li­ko se pra­ve pred­sta­ve ko­je mo­gu bi­ti ta­kve, ko­je za­di­ru u bit­na pi­ta­nja svih dru­štve­nih de­ša­va­nja – mi­slim da su nam po­treb­ne pred­sta­ve ko­je mo­gu gle­da­ti svi, i onaj što či­sti uli­cu i di­rek­tor – ka­že Sla­vić.
Ž.J.


Noć za po­zo­ri­šte

Evrop­ska noć te­a­tra je noć ka­da je po­zo­ri­šte u cen­tru pa­žnje i ka­da se na sko­ro svim te­a­tar­skim sce­na­ma u gra­do­vi­ma ši­rom Evro­pe mo­že osje­ti­ti ve­li­čan­stve­na igra ri­je­či, po­kre­ta i raz­li­či­tih pri­ča. Ova jed­no­dnev­na ma­ni­fe­sta­ci­ja odr­ža­va se sva­ke go­di­ne, tre­će su­bo­te u no­vem­bru. Po­zo­ri­šta to­ga da­na po­sta­ju glav­no mje­sto su­sre­ta, di­ja­lo­ga, dru­že­nja i no­vih spo­zna­ja ka­ko umjet­ni­ka i po­zo­ri­šnih dje­lat­ni­ka ta­ko i pu­bli­ke. Uče­sni­ce ove zna­čaj­ne me­đu­na­rod­ne ma­ni­fe­sta­ci­je, ko­ja oku­plja i uje­di­nu­je po­zo­ri­šne dje­lat­ni­ke Evro­pe su: Bel­gi­ja, Hr­vat­ska, Cr­na Go­ra, Sr­bi­ja, Bo­sna i Her­ce­go­vi­na, Če­ška, Bu­gar­ska, Slo­ve­ni­ja, Austri­ja, Ma­đar­ska i Slo­vač­ka. Cilj je da se u na­red­nom pe­ri­o­du ovom pro­jek­tu pri­klju­če i osta­le ze­mlje re­gi­o­na i Evro­pe.