Po­če­tak 2017. go­di­ne u CNP-u bi­će u zna­ku Jo­va­ne Bo­jo­vić, dra­ma­tur­ga i sce­na­ri­ste. Ovih da­na po­če­će in­ten­ziv­ni rad na re­a­li­za­ci­ji nje­ne dra­me „Otvo­re­ni kraj” či­ja će pra­i­zved­ba bi­ti odr­ža­na u fe­bru­a­ru na Sce­ni „Stu­dio”, u re­ži­ji Pe­tra Pej­ako­vi­ća. Ova dra­ma je na­gra­đe­na na kon­kur­su CNP-a „Skroz no­va dra­ma”, ko­ji je za­mi­šljen kao pod­strek mla­dim pi­sci­ma i dra­ma­tur­zi­ma. Jo­va­na Bo­jo­vić, ko­ja od je­se­ni pre­da­je na FDU, na od­sje­ku Film­ski i te­le­vi­zij­ski sce­na­rio, is­ti­če da joj po­seb­nu čast či­ni to što su u ži­ri­ju kon­kur­sa bi­li Bi­lja­na Sr­blja­no­vić, Ivi­ca Bu­ljan i Želj­ko So­šić. Ta­ko će ova dra­ma, ko­ji je na­pi­sa­na pri­je če­ti­ri godine, kao ma­ster rad, na­po­kon bi­ti re­a­li­zo­va­na, što je, sma­tra umjet­ni­ca, naj­va­žni­je za ono­ga ko­ji pi­še za po­zo­ri­šte, film i te­le­vi­zi­ju.
-„Otvo­ren kraj” go­vo­ri o lju­di­ma ko­ji se gu­še u za­gu­šlji­voj, ma­lo­gra­đan­skoj sre­di­ni, iz ko­je ne mo­gu da na­đu iz­laz. Na­mje­ra mi je bi­la da pi­šem o si­tu­a­ci­ji u ko­joj su li­ko­vi sa­tje­ra­ni uz zid i na­tje­ra­ni da se otvo­re – da ko­nač­no ka­žu jed­ni dru­gi­ma ono što mi­sle. Da se su­o­če sa pro­šlo­šću, sa onim što du­go po­ti­sku­ju. Sa svim onim što ne že­li­mo, ili ne mo­že­mo da ka­že­mo jed­ni dru­gi­ma – ka­že ona.
• Ka­da pi­še­te ova­kve tek­sto­ve ko­li­ko po­la­zi­te od svo­jih is­ku­sta­va, a ko­li­ko je to re­zul­tat po­sma­tra­nja?
Pi­šem o stva­ri­ma ko­je me lič­no pro­vo­ci­ra­ju. Ne ba­vim se te­ma­ma za­to što su po­pu­lar­ne i u tren­du. Sva­ka dra­ma je re­zul­tat onih stva­ri ko­je je me pro­vo­ci­ra­ju, sva­ko­dnev­no iri­ti­ra­ju, bo­le. Ba­vim se te­ma­ma ko­je me lič­no uz­ne­mi­ra­va­ju, da­kle onim zbog če­ga ne mo­gu da spa­vam.
• Šta Vas je kao mla­du oso­bu na­ve­lo da se po­sve­ti­te pro­fe­si­ji dram­ski pi­sac i sce­na­ri­sta, za­ni­ma­nju „sa se­dam ko­ra”?
Iako smo svi svje­sni si­tu­a­ci­je u kul­tu­ri, si­gur­na sam da stva­ri po­či­nju od nas sa­mih. Naj­pri­je tre­ba sje­sti i pi­sa­ti, po­sve­ti­ti se po­slu, pa će na­gra­de i an­ga­žo­va­nja do­ći, ili ne­će. Kod nas ima kva­li­tet­nih mla­dih pi­sa­ca i sce­na­ri­sta i mi­slim da do­la­zi vri­je­me da oni za­u­zmu svo­je mje­sto. Za­što sam iza­bra­la ovu pro­fe­si­ju? Te­ško je da­ti od­go­vor na to pi­ta­nje. Mi­slim da je ta pro­fe­si­ja iza­bra­la me­ne.
• Ma­lo ko zna da pi­še­te po­e­zi­ju. Ne­dav­no ste na­gra­đe­ni na Rat­ko­vi­će­vim ve­če­ri­ma po­e­zi­je za mla­dog pje­sni­ka?
Na toj ma­ni­fe­sta­ci­ji sam do­bi­la na­gra­du za naj­bo­ljeg mla­dog pje­sni­ka, do 27. go­di­na. To je za me­ne bi­lo neo­bič­no is­ku­stvo za­to što do sep­tem­bra ni­ko ni­je znao da pi­šem po­e­zi­ju. Ali, po­što sam u po­sljed­njih šest, se­dam go­di­na mno­go pu­to­va­la, bi­la mi je po­treb­na for­ma u ko­joj ću se mo­ći br­že i lak­še iz­ra­zi­ti. Ta­ko su na­sta­le te pje­sme. To je ne­ka vr­sta pu­to­pi­sne po­e­zi­je. Ova na­gra­da mi mno­go zna­či, po­go­to­vo što no­si ime ve­li­kog pi­sca Ri­sta Rat­ko­vi­ća.
• Da­kle, ni­ste zna­li za taj svoj ta­le­nat?
Pa, kad raz­mi­slim, sje­ćam se da sam pi­sa­la sti­ho­ve i ob­ja­vlji­va­la ih u ča­so­pi­si­ma za sred­njo­škol­ce. Ali, ni­kad ni­sam ima­la am­bi­ci­je ta­kve vr­ste. Vi­še je to spon­ta­no iz­ra­ža­va­nje to­kom pu­to­va­nja. Isto­vre­me­no, po­e­zi­ja ko­ju pi­šem mo­že bi­ti od zna­ča­ja i za dram­sko pi­sa­nje.
• Opet, ma­lo ko zna da Vam se predstave igra­ju u Ita­li­ji i Nor­ve­škoj?
Za­hva­lju­ju­ći pro­jek­tu „Hi­brid­na dra­ma”, ko­ji je po­kre­nuo Đan-Ma­ri Cer­vo, ita­li­jan­ski pi­sac i se­lek­tor fe­sti­va­la u „Pi­oc­llo teatro di Mi­la­no”, i Kra­ljev­sko po­zo­ri­šte „Zet­ski dom”. Na osno­vu Cer­vo­vog tek­sta „Il tem­po li­be­ro” ja sam ura­di­la svo­ju ver­zi­ju ko­ji sam na­zva­la „Slo­bod­no vri­je­me” ili „Tam­no je svi­je­tlo”. Kao re­zul­tat ra­di­o­nice u „Zet­skom do­mu”, u Ita­li­ji je na­sta­la pred­sta­va po mom tek­stu, u re­ži­ji Di­je­ga de Bree, što pred­sta­vlja po­seb­no mje­sto u mo­joj ka­ri­je­ri. Po­seb­no me ra­du­je da je taj isti tekst iz­ve­den u Nor­ve­škoj, u Na­ci­o­nal­noj aka­de­mi­ji Oslo, u kom igra­ju nor­ve­ški glum­ci i ko­ji je re­ži­rao re­di­telj iz Nor­ve­ške. Ve­o­ma su za­do­volj­ni tek­stom. To mi da­je vo­lju da svo­je tek­sto­ve pla­si­ram u Evro­pu. Mi je­smo dio evro­ske kul­tu­re i mi­slim da ima­mo mno­go po­ten­ci­ja­la ko­ji ne tre­ba ni da po­ti­sku­je­mo.
• Da li je zna­čaj­ni­je to što ste do­bi­li na­gra­du ili to što se po­ka­za­lo da su Va­še dra­me odr­ži­ve na sce­ni?
Naj­ljep­ši osje­ćaj ko­ji vam se ja­vlja kod pi­sa­nja je po­sled­nja stra­ni­ca i kad na­pi­še­te kraj. Me­đu­tim, sma­tram stra­šno bit­nim da se ono što pi­šem ra­li­zu­je. Tek ta­da mo­že­mo do­ći do pra­vog od­no­sa pre­ma ono­me što pi­še­mo. Mi­slim da je to naj­ve­ći pro­blem dra­ma­tur­ga u Cr­noj Go­ri. Če­sto smo za­tvo­re­ni iza vra­ta svo­jih so­ba, pi­še­mo, a to što pi­še­mo pro­či­ta ne­ko do ko­le­ga i pri­ja­te­lja i to je to. Pra­vi, objek­tiv­ni stav sti­če­mo tek on­da kad na­pi­sa­no do­đe u kon­takt sa re­di­te­ljem, glum­ci­ma, ko­sti­mo­gra­fi­ma, sce­no­gra­fi­ma... Na kra­ju do­la­zi stav pu­bli­ke i on­da se po­sta­vlja pi­ta­nje u ko­joj mje­ri tekst ko­mu­ni­ci­ra sa gle­da­o­ci­ma.
• To je mje­ra va­šeg ra­da?
Sje­diš ku­ći i pi­šeš, ne­ko ti po­hva­li na­pi­sa­no ili ne, ali osta­ne na to­me. Za­to tre­ba sti­ca­ti is­ku­stvo, još na fa­kul­te­tu. Vo­lje­la bih da dram­tur­zi na fa­kul­te­tu ima­ju vi­še pri­li­ke da sa­ra­đu­ju sa stu­den­ti­ma re­ži­je i do­bi­ju pri­li­ku za re­a­li­zo­va­nje stu­dent­skih ra­do­va. Tre­ba nam prak­sa. Sce­na­rio u fi­o­ci ne zna­či ni­šta.
• Šta još mo­že­mo da oče­ku­je­mo od Vas?
Oče­ku­jem iz­la­zak iz štam­pe zbir­ke po­e­zi­je „S gla­vom u tor­bi”, ko­ja je na­gra­đe­na na Rat­ko­vi­će­vim ve­če­ri­ma po­e­zi­je. Na­rav­no, ra­dim na no­vim sce­na­ri­ji­ma, ali o to­me dru­gom pri­li­kom.
S.ĆET­KO­VIĆ


Lič­na pri­ča i isto­rij­ski kon­tekst

Bo­jo­vić će se 29. ja­nu­a­ra pred­sta­vi­ti i kao sce­na­ri­sta. Tog da­na, na Jav­nom ser­vi­su, po­či­nje da se emi­tu­je TV se­ri­ja „Bo­žić­ni usta­nak”. Ri­ječ je o du­go oče­ki­va­nom pro­jek­tu, ko­ji odav­no pra­ti po­le­mi­ka na dru­štve­nim mre­ža­ma i fo­ru­mi­ma, ne sa­mo do­ma­ćim, ne­go re­gi­o­nal­nim. Rad na sce­na­ri­ju ko­ji je pi­sa­la sa re­di­te­ljem Želj­kom So­ši­ćem, bio je za­htje­van, ka­že ona. Sa­mom pi­sa­nju pret­ho­di­lo je vi­še­go­di­šnje is­tra­ži­va­nje, jer ri­ječ je o isto­rij­skoj, i to ve­o­ma ška­klji­voj te­mi. Sce­na­rio ima 40 li­ko­va, od ko­jih su ne­ki isto­rij­ske lič­no­sti, a ne­ki iz­mi­šlje­ne. Iza­zov je bio ka­ko isto­rij­ske lič­no­sti do­mi­sli­ti i na­pra­vi­ti ih lju­di­ma od kr­vi i me­sa. ,,Naj­bit­ni­je nam je to što smo se u ovoj se­ri­ji ba­vi­li lič­nom, po­ro­dič­nom pri­čom, ko­ja se de­ša­va u jed­noj epo­hi”, ot­kri­la je ona.


Ne če­kam da mi ide­je pad­nu s ne­ba

Jo­va­na Bo­jo­vić, ko­ja sa Ma­jom To­do­ro­vić (,,Šće­ri mo­ja”), pred­vo­di no­vu ge­ne­ra­ci­ju na­ših dram­skih pi­sa­ca, ko­ji su se po­ja­vi­la na­kon du­gog ni­za po­snih go­di­na na na­šoj sce­ni, is­ti­če da ta­le­nat ne vri­je­di ako ga ne pra­ti ve­li­ki rad.
-To stal­no go­vo­rim svo­jim stu­den­ti­ma. Rad, red i di­sci­pli­na su neo­p­hod­ni, ako že­li­mo da ta­le­nat do­đe do iz­ra­ža­ja. Ne vje­ru­jem u in­spi­ra­ci­ju i ne če­kam da mi ide­ja pad­ne s ne­ba. Ovo je po­sao ra­da i ru­ti­ne. Tek kad ne­što na­pi­šeš mo­žeš da do­bi­ješ fid­bek i to te na­tje­ra ka­sni­je da opet uzmeš olov­ku u ru­ke. Sje­dje­ti ku­ći ili u ka­fa­ni i če­ka­ti da ti ide­je pad­nu na pa­met ne vo­di ni­ku­da.