Vi­o­li­ni­sta An­ton Mar­ti­nov, ko­ji je pr­vi put na­stu­pio u Pod­go­ri­ci, na­pu­nio je prek­si­noć ve­li­ku sa­lu Kul­tur­no-in­for­ma­tiv­nog cen­tra „Bu­do To­mo­vić” go­to­vo do po­sljed­njeg mje­sta. Ma­e­stro Mar­ti­nov, ko­jeg je pra­tio bri­tan­ski pi­ja­ni­sta Mar­kus Prajs, to­kom sko­ro dvo­ča­sov­nog na­stu­pa de­mon­stri­rao je svo­ju sve­stra­nost, iz­u­zet­ni ta­le­nat i maj­stor­stvo ko­jim je osvo­jio još kao mlad mu­zi­čar i kri­ti­ku i pu­bli­ku. Ovaj umjet­nik, ko­ji vi­še od dvi­je de­ce­ni­je pa­ra­lel­no gra­di i ka­ri­je­ru so­lo umjet­ni­ka i pe­da­go­ga, kao i ka­mer­nog mu­zi­ča­ra, iz­veo je kla­si­ke vi­o­lin­ske mu­zi­ke Mo­car­ta, Šu­ber­ta, Pa­ga­ni­ni­ja, Šu­ma­na, Bram­sa, Čaj­kov­skog, Met­ne­ra. Iz­u­zet­no mu­zič­ko ve­če Mar­ti­nov i Prajs su za­vr­ši­li So­na­tom za vi­o­li­nu opus 70 ko­ju je Ni­ko­laj Ka­pu­stin na­pi­sao 1992. go­di­ne i na bis iz­ve­de­nim „Ho­ra sta­ka­to” Gri­go­ra­sa Di­ni­kua u ver­zi­ji Ja­še Haj­fe­ca.
Iako pr­vi put u Pod­go­ri­ci, Mar­ti­nov ni­je pr­vi put i u Cr­noj Go­ri. Ka­ko nam je ot­krio, na­ša ze­mlja je već go­di­na­ma nje­go­va ljet­nja de­sti­na­ci­ja u ko­ju do­la­zi sa po­ro­di­com na od­mor, a u Pe­ra­stu je pr­vi put na­stu­pio pri­je par go­di­na sa jed­nim or­ke­strom iz Ve­ne­ci­je, pri­sje­tio se ma­e­stro.
– Na­kon to­ga po­čeo sam da do­la­zim sva­ke go­di­ne u Cr­nu Go­ru na od­mor sa su­pru­gom. I, ko zna, mo­žda na­red­ni od­mor i Mar­kus pro­ve­de s na­ma – ka­zao je Mar­ti­nov, ko­ji go­di­na­ma ži­vi i stva­ra u Pa­ri­zu.
Za­to je Prajs, nje­gov du­go­go­di­šnji kla­vir­ski sa­rad­nik, ko­ji ta­ko­đe ži­vi u glav­nom gra­du Fran­cu­ske, pr­vi put u na­šoj ze­mlji. I ni­je skri­vao odu­še­vlje­nje.
– Svi­đa mi se to­pli­na lju­di zbog ko­je je li­je­po bo­ra­vi­ti ov­dje. Pu­bli­ka je bi­la div­na, sve vri­je­me nas je po­dr­ža­va­la – re­kao je Prajs.
A, Mar­ti­nov ni­je skri­vao za­do­volj­stvo zbog pu­bli­ke i još vi­še sa­le u ko­joj je na­stu­pio. Po­hva­lio je iz­u­zet­nu aku­stič­nost ve­li­ke sa­le KIC-a i iz­ne­na­dio se ka­da je sa­znao da je iz­gra­đe­na go­to­vo pri­je po­la vi­je­ka.
– Če­stit­ke za ova­kvu sa­lu. Za­i­sta je od­lič­na. Od­lič­no sam se osje­ćao na sce­ni. I to je si­gur­no je­dan od raz­lo­ga zbog ko­jeg će­mo ra­do opet do­ći da svi­ra­mo – ka­zao je ru­ski vi­o­li­ni­sta.
On se ju­če uju­tro su­sreo sa de­se­tak na­ših mla­dih vi­o­li­ni­sta – sred­njo­ško­la­ca iz pod­go­rič­ke Umjet­nič­ke ško­le za mu­zi­ku i ba­let „Va­sa Pa­vić” i ško­le „Vi­da Ma­tjan” iz Ko­to­ra, stu­de­na­ta Mu­zič­ke aka­de­mi­je kao i mla­dih pro­fe­si­o­na­la­ca. Ipak, po­sli­je kon­cer­ta ni­je znao ka­kvu će tak­ti­ku pri­mje­ni­ti na ra­di­o­ni­ci ko­ja se odr­ža­va do ne­dje­lje u ško­li „Va­sa Pa­vić”.
Sva­ka ra­di­o­ni­ca, bez ob­zi­ra gdje je dr­ži, iz­ne­na­đe­nje je, ka­že on. Ipak, sva­ki su­sret sa mla­dim mu­zi­ča­ri­ma na ra­di­o­ni­ca­ma za­po­či­nje raz­go­vo­rom da bi, ka­ko ka­že, na­slu­tio „na če­mu će­mo ra­di­ti na­red­nih ne­ko­li­ko da­na”.
Bi­lo ka­ko bi­lo, ka­ko nam je Prajs re­kao, uče­ni­ci će, kao i Pod­go­ri­ča­ni ko­ji su do­šli na kon­cert, upo­zna­ti iskre­nog čo­vje­ka ko­ji ni­je že­ljan po­hva­la ni­ti for­mal­nog op­ho­đe­nja (u šta smo se uvje­ri­li), i ne­će kri­ti svo­je ocje­ne.
– Uvi­jek po­ka­zu­jem svo­je pra­vo li­ce. Da li je ono od­go­va­ra­ju­će ili ne, ne mo­gu o to­me da su­dim. Da li ću bi­ti sa­mo pre­da­vač toj dje­ci ili ne­što vi­še, ni to ne znam – ka­zao je Mar­ti­nov ko­ji je na­ja­vio kon­cert po­la­zni­ka ra­di­o­ni­ce u ne­dje­lju u ve­li­koj sa­li pod­go­rič­kog KIC-a.
S.Ć.


Sve za­vi­si od uče­ni­ka

Ka­ko nam je Mar­ti­nov ob­ja­snio svoj pe­da­go­ški mo­to - lek­ci­je za­vi­se od onih ko­ji ih slu­ša­ju.
- Sve u pot­pu­no­sti za­vi­si od uče­ni­ka. Ni­šta od to­ga ne mo­gu zna­ti una­pri­jed. Je­di­no za što mo­gu da se pri­pre­mim una­pri­jed ka­da su ta­kve stva­ri u pi­ta­nju je­ste da bu­dem otvo­ren za sve što ra­de, da pra­tim na­čin na ko­ji ra­de i što je nji­hov pr­vi od­go­vor. Moj po­sao se svo­di na to da vi­dim da li mo­gu na ne­ki na­čin da im bu­dem od ko­ri­sti, a u skla­du sa zna­njem ko­je već po­sje­du­ju – ka­zao je on.