Da li je pu­bli­ka iza­šla ka­tar­zič­no pro­či­šće­na na­kon od­gle­da­ne pre­mi­je­re ko­ma­da pod­go­rič­kog Grad­skog po­zo­ri­šta „Ču­va­ri tvog po­šte­nja”, autor­skog pro­jek­ta re­ži­se­ra Bo­ri­sa Li­je­še­vi­ća, ini­ci­ra­nog sti­hom cr­no­gor­ske him­ne, ne mo­že se pro­su­di­ti. No, za­to se slo­bod­no mo­že re­ći da je u ve­li­koj sa­li KIC-a „Bu­do To­mo­vić”, to­kom i na­kon pred­sta­ve, pu­bli­ka bi­la vid­no po­tre­se­na, vid­no uz­bu­đe­na oni­ma što se de­ša­va na sce­ni, onim što se go­vo­ri na sce­ni, pro­to­kom ener­gi­je i po­ru­ka me­đu glum­ci­ma i gle­da­o­ci­ma. Kao da je po­sto­jao opi­pljiv flu­id ko­ji su kre­i­ra­li glum­ci Du­brav­ka Dra­kić, Bran­ka Fe­mić Šće­kić, Bo­ži­dar Zu­ber, Ka­ta­ri­na Krek, Emir Ća­to­vić, Pa­vle Ilić, Ivo­na Čo­vić Ja­ći­mo­vić, Sa­nja Po­po­vić, Si­mo Tre­bje­ša­nin, Želj­ko Ra­du­no­vić i Bran­ko Ilić. U ovoj (ozbilj­noj po­zo­ri­šnoj) igri si­gur­no im je po­mo­gla vr­lo sve­de­na, ali funk­ci­o­nal­na sce­no­gra­fi­ja Gor­či­na Sto­ja­no­vi­ća, „uokvi­re­na” Nje­go­še­vim po­gle­dom „s vi­si­na”, sa­vre­men ko­stim Ti­ja­ne To­do­ro­vić, uz od­lič­no va­ri­ra­nje mo­ti­va cr­no­gor­ske him­ne ko­je je ukom­po­no­vao Ram­bo Ama­de­us, i na­rav­no, ja­sno­ću tek­sta u če­mu im je po­mo­gla dram­turg Ste­la Mi­ško­vić.
No, naj­vi­še od sve­ga, što je si­gur­no do­ta­klo pu­bli­ku, je­ste vri­je­me, i te­ma, de­ša­va­nje u ko­me su se svi mo­gli ba­rem dje­li­mič­no da se pre­po­zna­ju, ko­je ni­ko­me u pu­bli­ci ni­je ne­po­zna­to. Li­je­še­vić je to ri­je­šio na vr­lo jed­no­sta­van na­čin – na­i­me, pi­ta­nje kra­đe smje­stio je u de­ve­ti raz­red osnov­ne ško­le ko­ji se pri­pre­ma za od­la­zak na po­lu­ma­tur­sku eks­kur­zi­ju. Imuć­na dje­ca pri­ku­plja­ju no­vac da bi po­mo­gla do­ma­ro­vom si­nu da i on ode na eks­kur­zi­ju, no no­vac ne­sta­je uoči pro­be sa pro­fe­sor­kom mu­zič­kog, a po­vo­dom Da­na ne­za­vi­sno­sti. I ta kra­đa, po­sta­je ini­ci­jal­na ka­pi­sla za sva ka­sni­ja de­ša­va­nja, u ko­ji­ma ni­ko ni­je ni sa­mo do­bar, ni sa­mo loš, i gdje čak i po­šte­na pro­fe­sor­ka mu­zič­kog na kra­ju, pod fi­zič­kom pri­si­lom, mo­ra po­pu­sti­ti... I, na kra­ju, pje­va­ju­ći him­nu ko­ja ve­li­ča po­šte­nje, ni­ko i ne trep­ne, ni­ko­me ne za­drh­ti glas, iako zna da je iz­ne­vje­rio to o če­mu pje­va.
„Ovo je jed­na od onih dru­ga­či­jih pred­sta­va, a ko­je bi tre­ba­lo če­šće da gle­da­mo u Cr­noj Go­ri, u tre­nut­ku ka­da su mno­ge stva­ri po­br­ka­ne”, ka­že pje­sni­ki­nja i dra­ma­turg Dra­ga­na Trip­ko­vić, do­da­ju­ći da ju je ko­mad po­tre­sao.
- Pred­sta­va iz­u­zet­no ko­men­ta­ri­še tre­nu­tak u ko­me se na­la­zi­mo. Li­je­še­vić je njo­me re­kao su­štin­sku stva­ri – za­bo­ra­vi­li smo da bri­ne­mo za na­šu dje­cu, na lju­de ko­ji će da do­đu po­sli­je nas, za­bo­ra­vi­li smo na obra­zo­va­nje, na tra­di­ci­ju i kul­tu­ru, za­bo­ra­vi­li smo na ono što su sti­ho­vi ove him­ne i da nas taj Nje­goš ipak gle­da s vi­si­na – ka­že Trip­ko­vi­će­va.
Po­zi­tiv­nu ocje­nu dao je i prof. dr Dra­gan Ko­pri­vi­ca, od­li­čan po­zna­va­lac po­zo­ri­šnih de­ša­va­nja, ko­ji se i sam ba­vi re­ži­jom i dra­ma­tur­gi­jom, is­ti­ču­ći da bi nam si­gur­no bi­lo bo­lje da je vi­še ova­kvih ko­ma­da.
- Ova­kve pred­sta­ve pred­sta­vlja­ju zrak svje­tla u ta­mi Cr­ne Go­re. Sva­ka čast re­di­te­lju i tek­sto­pi­scu isto­vre­me­no, jer je otvo­rio onu skri­va­nu stra­ni­cu ne isto­ri­je, ne­go sa­vre­me­nog dru­štve­nog tre­nut­ka. Po me­ni, u ovom tre­nut­ku, jed­na kraj­nje otvo­re­na, sa­vre­me­na i po­šte­na pred­sta­va ko­ja go­vo­ri bez ogra­da – na­gla­ša­va dr Ko­pri­vi­ca.
„Vi­dje­li smo pred­sta­vu ko­ja na­ža­lost pri­ka­zu­je na­šu isti­nu, na­šu re­al­nost ona­kvom ka­kva je­ste”, ocje­nju­je knji­žev­ni­ca Kse­ni­ja Po­po­vić, do­da­ju­ći da bi vo­lje­la da mo­že da ka­že da je si­tu­a­ci­ja dru­ga­či­ja. Naj­dram­tič­ni­ji mo­me­nat, i za nju emo­tiv­ni­ji čak i od tre­nut­ka ko­nač­nog ras­ple­ta ka­že ona, je sce­na na­pa­da ro­di­te­lja na pro­fe­sor­ku,.
- Ta sce­na naj­vi­še me po­go­di­la za­to što mi oče­ku­je­mo od tog ka­dra da bu­de bo­lji ne­go što je­ste, za pla­te ko­je su uža­sne. Oče­ku­je­mo od njih da ura­de ne­što što ro­di­te­lji uglav­nom ne ra­de kod ku­će, a on­da ka­da po­ku­ša­ju to da ura­de ne svi­đa nam se, jer on­da upi­ru pr­stom u ono što mi lo­še ra­di­mo i on­da ih na­pa­da­mo. Pro­sto, to je li­ce­mjer­je. U vri­je­me ka­da sam bi­la ma­la ima­li smo ne­zdra­vo stra­ho­po­što­va­nje pre­ma na­stav­ni­ci­ma ko­ji su mo­gli da nas uda­re, vi­ču ili oma­lo­va­ža­va­ju, sa­da se to pre­o­kre­nu­lo, fa­li nam zlat­na sre­di­na. To me naj­vi­še po­tre­slo ka­da sam pro­sto na kra­ju sta­la i re­kla – ko je ostao da ih na­u­či? Ni­ko – is­ti­če Po­po­vić.
Re­di­telj­ka Ana Vu­ko­tić is­ti­če da je kao čo­vje­ka iz po­zo­ri­šta ve­o­ma ra­du­je glu­mač­ka igra i svje­ži­na te igre ko­ju je osje­ti­la, na­ro­či­to jer će u mar­tu s glum­ci­ma Grad­skog ra­di­ti no­vi ko­mad – „Mi dje­ca s Ko­lo­dvo­ra Zoo”.
- Što se ti­če te­me i či­ta­vog Li­je­še­vi­će­vog kon­cep­ta, mi­slim da je sjaj­na i da bi, mo­žda, tre­ba­li vi­še da se ba­vi­mo ova­kvim te­ma­ma i to ne sa­mo u po­zo­ri­štu ne­go na svim ni­vo­i­ma u dru­štvu – ka­že Vu­ko­tić.Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ


Do­bro je po­ka­za­ti smjer dru­štvu

„Naj­kra­će i naj­jed­no­stav­ni­je re­če­no, vo­lio bih da sam igrao u pred­sta­vi”, krat­ko je za „Dan” pro­ko­men­ta­ri­sao is­ku­sni glu­mac Bo­ro Stje­pa­no­vić na­kon pre­mi­je­re ko­ma­da „Ču­va­ri tvog po­šte­nja”.
I nje­gov mla­đi ko­le­ga Sla­vi­ša Gru­bi­ša na­kon pre­mi­je­re imao je uti­sak da je ci­je­la sa­la iza­šla po­tre­se­na, od­no­sno „da se ne­što do­go­di­lo”.
- Pod uti­skom sam, što je do­bro, jer je naj­go­re kad iza­đe­te iz po­zo­ri­šta, a ne­ma­te ni­ka­kav osje­ćaj. Mi­slim da su glum­ci na­pra­vi­li do­bar po­sao zna­ju­ći da je či­ta­va pred­sta­va na­sta­la iz im­pro­vi­za­ci­je. Te­me se ti­ču svih nas, i ko­ji je­smo i ko­ji ni­smo ro­di­te­lji, i cje­lo­kup­ne si­tu­a­ci­je u dru­štvu. Za­i­sta mi­slim da je ova­kvih pred­sta­va po­treb­no što vi­še, da se ma­lo na­rod raz­mr­da­li, da vi­di da nam dru­štvo ide u po­gre­šnom smje­ru i što se ti­če vas­pi­ta­nja dje­ce i cje­lo­kup­ne si­tu­a­ci­je ta­ko da ova­kvo po­zo­ri­šte mo­že ne­što da pro­mi­je­ni – ka­že Gru­bi­ša.