Na­kon sve­ča­ne ve­čer­nje slu­žbe u krip­ti Sa­bor­nog hra­ma Hri­sto­vog vas­kr­se­nja u Pod­go­ri­ci, pred broj­nom pu­bli­kom, odr­ža­na je du­hov­na aka­de­mi­ja u čast pra­zni­ka Sve­tog Si­me­o­na Mi­ro­to­či­vog. Go­sti ovo­go­di­šnje aka­de­mi­je bi­li su uče­ni­ci Bo­go­slo­vi­je iz Pri­zre­na. Svet­ko­vi­nu je bla­go­slo­vio mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je, dok je sve­ča­nu be­sje­du iz­go­vo­rio je doc. dr Trip­ko Dra­ga­nić.
- Vri­je­me ne­ma ni po­če­tak ni kraj, vječ­no je, bez­gra­nič­no, a sam vrh to­ga bez­gra­nič­nog i vječ­nog vre­me­na je svje­tlost, sve­svje­tlost, svje­tlo­sni Bog. U taj sve­svje­tlo­sni cen­tar od­la­ze i vječ­no se na­sta­nju­ju sa­mo bo­gom da­ni i bo­gom iza­bra­ni sve­ti lju­di. Od ro­da na­šeg, sve­tog srp­skog ro­da, pr­vi se sve­tom du­šom use­li­še u tu bes­kraj­nu ba­štu Sve­ti Si­me­on Mi­ro­to­či­vi, Sve­ti Sa­va i dru­gi u ore­ol­skom ni­zu. Taj ne­be­ski cen­tar ne bi bio sve­svjet­slo­ni cen­tar, pe­ri­voj bo­ži­ji, da ni­je bi­lo tih sve­tih lju­di ko­je je sam Bog oda­brao od iz­vor­nih na­ro­da – ka­zao je Dra­ga­nić.
On je is­ta­kao i da je je­din­stven pri­mjer da su ze­malj­ski ro­di­te­lji Sve­to­ga Sa­ve, Ne­ma­nja i Ana, žr­tvo­va­li ovo­ze­malj­ske car­ske dvo­re i oti­šli u uz­vi­še­ni mo­na­ški ži­vot. Dra­ga­nić se de­talj­no i is­crp­no osvr­nuo na sve­če­vo ži­ti­je.
- Sve­ti Si­me­on se upo­ko­jio 13. fe­bru­a­ra.1200. go­di­ne i nje­go­ve mo­šti su po­hra­nje­ne u por­ti ma­na­sti­ra Hi­lan­dar. Nje­gov kraj mno­go vi­še ka­zu­je o nje­mu sa­mom i nje­go­voj sve­to­sti, ne­go nje­gov ži­vot. Upo­ko­jio se ta­ko što je, ka­da je osje­tio da ga je Go­spod pri­zvao se­bi, po­zvao svo­je lju­blje­no če­do Sve­tog Sa­vu, da ga spu­sti na pro­stir­ku od ro­go­zi­ne sa ka­ma­e­nim uz­gla­vljem. Po­sli­je upo­ko­je­nja se po­seb­no pro­ja­vi­la nje­go­va svje­tlost – ka­zao je Dra­ga­nić.
On je do­dao da ne­ma srp­ske cr­kve ko­ja je fre­sko­pi­sa­na, a da u njoj ne­ma fre­ske Sve­tog Si­me­o­na Mi­ro­to­či­vog.
-U sa­mom cen­tru Pod­go­ri­ce, na ušću Rib­ni­ce u Mo­ra­ču, na­la­zi se drev­ni grad gdje je po­dig­nut ma­na­stir po­sve­ćen Sve­tom Si­me­o­nu Mi­ro­to­či­vom. Ovaj ma­na­stir pred­sta­vlja još je­dan od du­hov­nih pod­vi­ga na­še Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske, da se ime Sve­tog Si­me­o­na ne za­bo­ra­vi u na­šem na­ro­du i da mu se ovaj grad odu­ži ka­ko do­li­ku­je – ka­zao je Dra­ga­nić do­da­ju­ći da ni sa­da­šnja, a ni­ti pre­đa­šnje vla­sti ni­je­su uči­ni­le ni­šta da to mje­sto za­šti­te.
On je na kra­ju po­ru­čio da je „ne­prav­da je i gri­jeh” od­u­zi­ma­ti sve­cu nje­go­vu oba­lu i nje­gov rod­ni grad.
Ve­če u krip­ti Sa­bor­nog hra­ma bi­lo je po­sve­će­no i li­ku i dje­lu ve­li­kog i pro­sla­vlje­nog na­uč­ni­ka Ni­ko­le Te­sle, u okvi­ru ko­je je i pro­mo­vi­sa­na nje­go­va fo­to­mo­no­gra­fi­ja autor Mi­lo­va­na Ma­ti­ća. Ova fo­to­mo­no­gra­fi­ja ob­ja­vlje­na je na srp­skom, ru­skom i en­gle­skom je­zi­ku, sa na­mje­rom da pro­mo­vi­še stva­ra­lač­ki opus Ni­ko­le Te­sle u ci­je­lom svi­je­tu. Osta­će upam­će­na po sja­nim tek­sto­vi­ma Mi­lo­va­na Ma­ti­ća, ka­za­la je, iz­me­đu osta­log, Iva­na Ra­do­va­nov u ime iz­da­va­ča, no­vo­sad­skog stu­di­ja „Beč­ke­rek”.
Ma­tić je is­ta­kao da ži­vi­mo u vi­zu­el­nom vre­me­nu, u ko­jem je fo­to­gra­fi­ja osnov­ni kon­cept ko­mu­ni­ka­ci­je, pa je ga je za­to ovaj me­dij i in­spi­ri­sao.
- Te­sla pri­pa­da srp­skom na­ro­du i to je ne­po­bit­na či­nje­ni­ca, upr­kos pri­ča­ma ko­je su ap­so­lut­no bez osno­va. Ni­ko­la Te­sla nam je po­da­rio vri­je­me u ko­me mi da­nas ži­vi­mo. Bi­lo je po­treb­no iz­mi­sli­ti 100 no­vih ri­je­či da bi se uop­šte mo­gla ob­ja­sni­ti nje­go­va dje­la – ka­zao je Ma­tić.
Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je ka­zao da je Sve­ti Si­me­on Mi­ro­to­či­vi, ro­đen u Rib­ni­ci, da­na­šnjoj Pod­go­ri­ci, za­vla­dao svim pro­sto­ri­ma srp­sko­ga na­ro­da, pa ta­ko i Ko­so­vom i Me­to­hi­jom.
- On je svje­dok, kao i sve ono što se do­ga­đa­lo po­sli­je, da će Ko­so­vo i Me­to­hi­ja opet vas­kr­snu­ti. Ali da bi vas­kr­snu­lo mo­ra­ju Sr­bi da se vra­te se­bi, da se sje­te da bez gla­ve i bez sa­vje­sti ne­ma sre­će i bu­duć­no­sti. Sa­mo po­ka­ja­nje je ono što mo­že da nas vra­ti Pri­zre­nu. I hva­la dje­ci, na­šim pri­zren­skim đa­ci­ma i pro­fe­so­ri­ma, i vla­di­ci Te­o­do­si­ju što tra­ju i op­sta­ju na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji - ka­zao je mi­tro­po­lit.
Broj­na pu­bli­ka uži­va­la je u pje­sma­ma i svi­ra­nju pri­zren­skih bo­go­slo­va, a na­stu­pi­li su i fol­klo­ra­ši ,,Đur­đev­dan­sko ko­lo”, ko­ji su svo­jom igrom i no­šnja­ma uljep­ša­li ve­če iz­vo­de­ći splet iga­ra sa Ko­so­va i Me­to­hi­je. A.Ć.


Naj­ve­ća iz­da­ja u isto­ri­ji Cr­ne Go­re

- Sa­mo bez­gla­vi mo­gu se od­re­ći Ko­so­va i Me­to­hi­je. Sa­mo bez­gla­vi su mo­gli da pri­zna­ju odva­ja­nje Ko­so­va i Me­to­hi­je od Sr­bi­je, i od Cr­ne Go­re - ka­zao je mi­tro­po­lit i do­dao da je s pra­vom re­če­no da je to naj­ve­ća iz­da­ja Cr­ne Go­re u nje­noj isto­ri­ji.
On je re­kao da ta­kvu iz­da­ju ni­je po­či­ni­la Cr­na Go­ra već nje­ni sa­da­šnji gla­va­ri.
- Ogrom­na ve­ći­na na­ro­da ima i gla­vu i sa­vjest i pam­će­nje, ali ta­kva je vlast u ovom tre­nut­ku. A, ta­ko i oni ko­ji su pot­pi­sa­li bri­sel­ske spo­ra­zu­me, ko­ji pre­go­va­ra­ju i do­go­va­ra­ju u Bri­se­lu sa oni­ma ko­ji su i do­ve­li do ova­kve tra­ge­di­je, do no­ve oku­pa­ci­je Ko­so­va i Me­to­hi­je, da­nas pre­go­va­ra­ju sa Ha­ši­mom Ta­či­jem, ko­me su kr­va­ve ru­ke do ra­me­na - ka­zao je on.