Lji­lja­na Ha­bja­no­vić Đu­ro­vić autor­ka je 14 ro­ma­na. Ob­ja­vi­la ih je u ti­ra­žu ve­ćem od mi­li­on pri­mje­ra­ka. Na pro­mo­ci­ja­ma u ze­mlji i ino­stran­stvu pred­sta­vlja­ju je kao „naj­či­ta­ni­jeg ži­vog pi­sca srp­skog je­zi­ka” i kao „naj­u­spje­šni­ju srp­sku spi­sa­telj­ku u ino­stran­stvu po­sli­je 2000. godine”. Svo­je knji­ge ne ša­lje knji­žev­nim kri­ti­ča­ri­ma ka­ko bi pi­sa­li o nji­ma i ne kon­ku­ri­še za knji­žev­ne na­gra­de. U ino­stran­stvu je do­sad ob­ja­vlje­no 40 pre­vo­da njenih knji­ga na 15 je­zi­ka. Za knji­ge iz du­hov­nog cu­klu­sa uru­či­li su joj pri­zna­nja i mi­tro­po­lit Ru­ske pra­vo­slav­ne cr­kve u Mo­skvi i fra­tar ka­to­lič­ke ba­zi­li­ke Sve­tog kr­sta (San­ta Cro­ce) u Fi­ren­ci. Or­den Sve­tog Sa­ve do­bi­la je na pred­log po­čiv­šeg pa­tri­jar­ha Pa­vla, a Or­den de­spo­ta Ste­fa­na La­za­re­vi­ća na pred­log pa­tri­jar­ha Iri­ne­ja. Je­di­ni je pi­sac či­je se knji­ge pro­da­ju u cr­kva­ma, ma­na­sti­ri­ma i knji­ža­ra­ma Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, ali i Ru­ske pra­vo­slav­ne cr­kve. Ro­man „Igra an­đe­la” na ita­li­jan­skom ušao je u bi­bli­o­te­ku pro­bra­nih knji­ga In­sti­tu­ta pri Cr­kvi Sve­tog Ni­ko­le u Ba­ri­ju. Knji­ge na en­gle­skom do­stup­ne su či­ta­o­ci­ma ši­rom svi­je­ta pre­ko ame­rič­ke pro­daj­ne mre­že „Ama­zon”. A je­dan fe­sti­val stva­ra­la­štva že­na u Ita­li­ji za svoj mo­to ima ci­tat iz „Žen­skog ro­do­slo­va”. Pri­re­di­la je pet zbir­ki du­hov­ne po­e­zi­je. Vla­sni­ca je i glav­na ured­ni­ca iz­da­vač­ke ku­će ko­ju je osno­va­la. Bi­la je pro­du­cent, sce­na­ri­sta i na­ra­tor u pet do­ku­men­tar­nih fil­mo­va ko­ji su sni­ma­ni u srp­skim ma­na­sti­ri­ma. Fil­mo­ve je da­la bes­plat­no na neo­gra­ni­čen broj emi­to­va­nja svim te­le­vi­zi­ja­ma u Sr­bi­ji, Cr­noj Go­ri i Re­pu­bli­ci Srp­skoj ko­ji su hte­li da ga pri­ka­žu, a pri­hva­ti­lo ih je, ka­ko ko­ji, iz­me­đu 60 i 70 te­le­vi­zi­ja.
Uvi­jek is­ti­če da je za sve za­hval­na Bo­gu i da je u sva­kom tre­nut­ku svje­sna da je to što je dao njoj Bog isto ta­ko mo­gao da­ti i ne­kom dru­gom, i da je ona te da­ro­ve pri­mi­la po mi­lo­sti Bož­joj, a ne po svo­joj za­slu­zi.
● Ne­dav­no ste se vra­ti­li iz Ru­si­je, gdje ste odr­ža­li dvi­je knji­žev­ne ve­če­ri. Ka­kve uti­ske no­si­te?
– Za­i­sta je sve bi­lo iz­u­zet­no i ne­ka­ko uz­vi­še­no. Pr­va pro­mo­ci­ja odr­ža­na je u Mo­skvi, u Go­go­lje­vom do­mu. Sa­la je bi­la pre­pu­na, a go­vo­ri­li su moj pre­vo­di­lac Ilja Či­slov, Ni­ko­laj Bur­lja­jev, pred­sjed­nik Sve­slo­ven­skog umjet­nič­kog po­kre­ta „Zlat­ni vi­tez” i Vla­di­mir Kru­pin, knji­žev­nik i te­o­log. Bur­lja­jev i Kru­pin, osim što su is­tak­nu­ti umjet­ni­ci, ta­ko­đe su i čla­no­vi Sa­vje­ta za kul­tu­ru ru­skog pa­tri­jar­ha Alek­se­ja i pred­sjed­ni­ka Vla­di­mi­ra Pu­ti­na. Sva tro­ji­ca go­vo­ri­li su iz­u­zet­no li­je­po i na­dah­nu­to, a po­tom sam du­že od sat vre­me­na od­go­va­ra­la na pi­ta­nja či­ta­la­ca. Za­i­sta či­ta­la­ca, i to je ono što je bi­lo naj­va­žni­je! Za­mi­sli­te mo­ju sre­ću ka­da usta­ne že­na iz pu­bli­ke i ka­že da je pr­vi put mo­ju knji­gu na ru­skom pro­či­ta­la pri­je osam go­di­na, bi­la je to „Pet­ka­na”, i da od ta­da či­ta sve što se pre­ve­de. Ili ka­da poč­nem da pot­pi­su­jem knji­ge, i vi­dim da ne­ki po­sje­ti­o­ci no­se po tri ili če­ti­ri knji­ge. Ili ka­da jed­na mo­na­hi­nja do­ne­se če­ti­ri knji­ge ko­je že­li da po­klo­ni ma­na­sti­ru u svom rod­nom mje­stu u Si­bi­ru! Sju­tra­dan, ima­la sam vr­lo emo­tiv­no pred­sta­vlja­nje u Ser­gi­je­vom po­sa­du. A u sa­moj Tro­ji­ce - Ser­gi­je­voj la­vri, ko­ja je du­hov­ni cen­tar Ru­si­je, pri­mio me je ar­hi­e­pi­skop Ev­ge­ni­je. Kao gost ar­hi­e­pi­sko­pa ima­la sam pri­li­ku i da obi­đem ma­na­stir­sku ri­zni­cu i da u njoj, me­đu dra­go­cje­nim iko­na­ma i zlat­nim sa­su­di­ma, vi­dim naj­ve­će bla­go – ko­žne pa­pu­če ko­je je pri­je se­dam vje­ko­va no­sio naj­ve­ći ru­ski sve­ti­telj Ser­gi­je Ra­do­nje­ški. Po­tom sam se u Bo­go­ro­di­či­noj cr­kvi po­mo­li­la pred mo­šti­ma Sve­to­ga i sta­vi­la kraj nje­go­vih sto­pa­la de­se­tak bu­ke­ta mi­ri­snih ru­ža ko­je sam do­bi­la na pro­mo­ci­ji.
● Na ru­ski je­zik pre­ve­de­no je šest Va­ših ro­ma­na, či­ta­o­ci u Ru­si­ji vo­le te knji­ge, pro­šlog lje­ta u naj­e­lit­ni­joj ru­skoj knji­ža­ri u cen­tru Mo­skve Vaš ro­man „Žen­ski ro­do­slov” bio je „li­der u pro­da­ji”. Da li ste oče­ki­va­li tu po­pu­lar­nost?
– U Ru­si­ji je ne­ko mo­je ro­ma­ne „oka­čio” i na pi­rat­ske saj­to­ve, ta­ko da mo­že da ih „ski­ne” i pre­u­zme ko ho­će. I ma­da je to otvo­re­no kr­še­nje pra­va i pi­sca i iz­da­va­ča, ono u me­ni bu­di po­me­ša­na osje­ća­nja, jer je isto­vre­me­no i po­tvr­da po­pu­lar­no­sti tih knji­ga u ze­mlji u ko­joj se go­di­šnje ob­ja­vi ne­ko­li­ko de­se­ti­na hi­lja­da no­vih na­slo­va.
A da li sam tu po­pu­lar­nost oče­ki­va­la? Po­što znam da „čo­vjek snu­je, a Bog od­lu­ču­je”, mo­gla sam sa­mo da „snu­jem”. Od­no­sno, da se na­dam.
● Ne­spor­no svje­do­čan­stvo o iz­u­zet­noj na­klo­no­sti či­ta­la­ca, ka­kvo su kod nas ne­ka­da uži­va­li sa­mo Bran­ko Ćo­pić, Do­bri­ca Ćo­sić i Mo­mo Ka­por, vi­dlji­vo je već dva­de­se­tak go­di­na na broj­nim knji­žev­nim ve­če­ri­ma i na saj­mo­vi­ma knji­ga, po­seb­no na Me­đu­na­rod­nom saj­mu knji­ga u Be­o­gra­du.
– Da, na pro­mo­ci­ja­ma su pu­ne sa­le, a na saj­mo­vi­ma su re­do­vi či­ta­la­ca. Hva­la mo­jim či­ta­o­ci­ma za to! Oni da­ju smi­sao mom ra­du, a ti­me i mom ži­vo­tu.
● I Vaš naj­no­vi­ji ro­man „On­da je do­šla Do­bra Vi­la” bio je naj­pro­da­va­ni­ji ro­man na pro­šlo­go­di­šnjem Be­o­grad­skom saj­mu knji­ga. Za­što je ta knji­ga va­žna za či­ta­o­ce?
- „On­da je do­šla Do­bra Vi­la” je po­ro­dič­na dra­ma o bez­u­slov­noj lju­ba­vi. Knji­ga o taj­na­ma i mu­dro­sti, o mo­ći i ne­mo­ći, o po­ra­zi­ma i sna­zi maj­čin­stva. Knji­ga o du­hu vre­me­na u ko­me ži­vi­mo. O bor­bi do­bra i zla, ko­ja se ne­pre­kid­no od­vi­ja u na­šoj sva­ko­dne­vi­ci. U sva­koj po­ro­di­ci i u sva­kom po­je­din­cu. Ova knji­ga mla­de opo­mi­nje da im slo­bo­du mo­gu da­ti sa­mo oni ko­ji ih istin­ski vo­le i da svi osta­li ko­ri­ste obe­ća­nja o slo­bo­di da bi ih za­ro­bi­li. A ro­di­te­lje pod­sje­ća da uvi­jek mo­ra­ju da zna­ju gdje je, sa kim i šta ra­di nji­ho­vo di­je­te.
● Ni­ka­da ne go­vo­ri­te o ro­ma­nu ko­ji pi­še­te. Ali, re­ci­te nam šta či­ta­te?
– Ne vo­lim knji­ge ko­je slu­že da za­ba­ve, da raz­dra­že, da se po­i­gra­ju naj­ni­žim po­ri­vi­ma čo­vje­ko­vim, da iza­zo­vu la­žna osje­ća­nja, jer su sa­me la­žne i is­pra­zne. Vo­lim knji­ge iz ko­jih lju­di mo­gu da sa­zna­ju ne­što no­vo, da se na­u­če pra­vim ži­vot­nim vri­jed­no­sti­ma, da se osna­že, da stek­nu du­hov­nu ko­rist. I ta­kve knji­ge pre­po­ru­ču­jem.
● Sve če­šće ču­je­te lič­no, ali i od sve­šte­ni­ka, da su se ne­ki lju­di okre­nu­li Cr­kvi i vje­ri, ne­ki od­lu­či­li da se kr­ste, pod­stak­nu­ti knji­ga­ma iz Va­šeg du­hov­nog ci­klu­sa. Ka­ko se od­no­si­te pre­ma to­me? Da li Vas to pod­sti­če na još ve­ću od­go­vor­nost?
– Za­slu­ga za sva ova obo­že­nja ne pri­pa­da me­ni, već ju­na­ci­ma tih ro­ma­na, i Du­hu Isti­ne ko­ji me je na­dah­nuo da ih na­pi­šem. Ina­če, u sve­mu što ra­dim, pa i u pi­sa­nju, vo­de me vje­ra, lju­bav i na­da. Odav­no sam i svoj rad i svoj ži­vot pre­da­la Pre­sve­toj Bo­go­ro­di­ci. Že­lim, i mo­lim se, da knji­ge ko­je pi­šem bu­du lju­di­ma na du­hov­nu ko­rist, a u sla­vu Hri­sta Bo­ga, Nje­go­ve Pre­či­ste Maj­ke i vje­re hri­šćan­ske.
Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić


Knji­ge is­pi­sa­ne mu­dro­šću sr­ca

● Pri­je Mo­skve, ima­li ste pro­mo­ci­ju u Ri­mu. Za­ni­mlji­vo je da su i u Ru­si­ji i u Ita­li­ji o Va­šim knji­ga­ma go­vo­ri­li ugled­ni te­o­lo­zi i sve­šte­na li­ca iz vr­ha Cr­kve. Ka­ko to do­ži­vlja­va­te?
– Pro­mo­ci­ja u Ri­mu odr­ža­na je u Di­plo­mat­skom klu­bu Mi­ni­star­stva ino­stra­nih po­slo­va Ita­li­je. Pred­sta­vljen je ro­man „Ana Ma­ri­ja me ni­je vo­le­la”, ko­ji je mo­ja pe­ta knji­ga ob­ja­vlje­na na ita­li­jan­skom je­zi­ku. O knji­zi je, iz­me­đu osta­lih, go­vo­rio i mon­si­njor Vi­ćen­co Pa­lja, vr­lo ugle­dan i zna­ča­jan čo­vjek u Va­ti­ka­nu, ko­ji je i sam pi­sac, ali i iza­bra­ni ki­ro­graf pa­pe Fra­nje. Pri­su­stvo i uče­šće sve­šte­ni­ka, vla­di­ka i te­o­lo­ga na knji­žev­nim ve­če­ri­ma u ino­stran­stvu, ali i u Sr­bi­ji, Cr­noj Go­ri, Srp­skoj, do­ži­vlja­vam kao ve­li­ku čast i mi­lost Bož­ju. A pri­su­stvo ka­to­lič­kih cr­kve­nih ve­li­ko­do­stoj­ni­ka još i kao po­tvr­du da su te knji­ge, baš kao što je re­kla ita­li­jan­ska pje­sni­ki­nja An­đe­la de Leo, „is­pi­sa­ne sa mu­dro­šću sr­ca i is­pu­nje­ne lju­ba­vlju Bož­jom”.


Omaž mom cr­no­gor­skom žen­skom tra­gu

● Rad­nja ro­ma­na „On­da je do­šla Do­bra Vi­la” dje­li­mič­no se od­vi­ja u Cr­noj Go­ri, u Ko­to­ru. Šta je Cr­na Go­ra za Vas da­nas?
– Isto što i uvi­jek – mo­ja vo­lje­na pra­po­stoj­bi­na. Ze­mlja mog ve­li­čan­stve­nog i če­mer­nog žen­skog ro­do­slo­va. I to ni­ko i ni­šta ne mo­že da pro­mje­ni. Jer ta je lju­bav iz­nad svih okol­no­sti.
● Vaš ro­man „Žen­ski ro­do­slov” pre­ve­den je na 10 je­zi­ka i isto­vre­me­no je naj­či­ta­ni­ja knji­ga u re­gi­o­nu u po­sled­njih 20 go­di­na. Šta je ovaj ro­man zna­čio za Vas i ka­ko ste do­ži­vje­li sla­vu ko­ju Vam je do­nio?
– Taj ro­man je, pri­je sve­ga, moj dug pret­ki­nja­ma, omaž mom cr­no­gor­skom žen­skom tra­gu. Ali, za­hva­lju­ju­ći nje­go­voj ve­li­koj po­pu­lar­no­sti, usu­di­la sam se da na­pu­stim si­gu­ran po­sao (bi­la sam ured­ni­ca u ta­da pre­sti­žnom ma­ga­zi­nu „Du­ga”) i re­dov­nu pla­tu, i da se pot­pu­no po­sve­tim knji­žev­nom ra­du. Da ni­je ta­ko bi­lo, sva­ka­ko ne bi bi­lo onih za­htjev­nih knji­ga iz du­hov­nog ci­klu­sa, jer uz po­sao u no­vi­na­ma ne bih ima­la ni vre­me­na ni sna­ge da ih na­pi­šem. A sla­va? Sla­va je re­la­tiv­na i var­lji­va. I is­ku­še­nje vi­še u ovom svi­je­tu pu­nom zam­ki lu­ka­vo­ga.