Jed­na pred­sta­va ge­ne­ral­no ne mo­že baš ne­što mno­go da pro­mi­je­ni u dru­štvu, ali po­zo­ri­šte za­jed­no sa svim osta­lim či­ni­o­ci­ma mo­že da bu­de dio ne­kog pre­o­kre­ta, kao dio ne­kih du­hov­nih kre­ta­nja u jed­nom dru­štvu, ka­že Mir­ja­na Ka­ra­no­vić, is­tak­nu­ta glu­mi­ca pro­sla­vlje­na na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je.
– Sa­mo po­zo­ri­šte ili sam film, knji­žev­nost, je­dan čo­vjek to ne mo­že, ta ide­ja mo­ra da ide u istom smje­ru kod ve­ćeg bro­ja lju­di. Za sa­da se to de­ša­va spon­ta­no, ne baš ona­ko po­sve­će­no i or­ga­ni­zo­va­no, pi­ta­nje je sa­mo ka­da će po­no­vo do­ći do ne­kog uje­di­nje­nja, ne­ke opo­zi­ci­o­ne mi­sli i do to­ga da se mo­že ne­što pro­mi­je­ni­ti u dru­štvu i da se po­no­vo za­poč­ne taj ne­ki no­vi ci­klus ob­no­ve de­mo­krat­skih vri­jed­no­sti, da se po­no­vo bo­ri­mo za de­mo­kra­ti­ju. Ta ri­ječ je iz ne­kih raz­lo­ga i sa od­re­đe­nim ci­ljem sro­za­na na vr­lo ni­ske gra­ne. Lju­di mi­sle da je de­mo­kra­ti­ja ne­ka­kav uve­ze­ni si­stem u ko­me ne­ko dru­gi ko­man­du­je to­bom i da je naj­bo­lje kad ne­ma de­mo­kra­ti­je – re­kla je za „Dan” Ka­ra­no­vi­će­va, ko­ja je na sce­ni Kul­tur­nog cen­tra „Ni­ko­la Đur­ko­vić” u Ko­to­ru na­stu­pi­la u glu­mač­koj eki­pi pred­sta­ve „No­vo do­ba”, za­jed­no sa Bo­ri­som Isa­ko­vi­ćem, Er­mi­nom Bra­vom, Sne­ža­nom Bo­gi­će­vić i Sla­ve­nom Do­šlom. Pred­sta­vu ko­ja je pre­ma tek­stu dra­ma­tur­ga Vu­ka Bo­ško­vi­ća, a u re­ži­ji Di­na Mu­sta­fi­ća, ra­đe­na u ko­pro­duk­ci­ji Bi­tef te­a­tra iz Be­o­gra­da i po­zo­ri­šne ku­će „Art­Hub” Sa­ra­je­vo, iza­zva­la je ve­li­ko in­te­re­so­va­nje na sa­mo ko­tor­ske, ne­go i pu­bli­ke u Her­ceg No­vom i Tiv­tu. Pom­no, bez da­ha, uz krat­ke po­vre­me­ne is­pa­de u smi­je­hu, pu­bli­ka je is­pra­ti­la pred­sta­vu ko­ja go­vo­ri o su­o­ča­va­nju sa pro­šlo­šću, o no­vim po­li­ti­ča­ri­ma i bi­zni­sme­ni­ma op­te­re­će­nim rat­nom bi­o­gra­fi­jom, o sud­bi­ni obič­nih lju­di ko­ji mi­je­nja­ju svo­ja mo­ral­na na­če­la za­rad pu­kog pre­ži­vlja­va­nja i in­te­re­sa, o oni­ma ko­ji od­la­ze i oni­ma ko­ji ne­ma­ju sna­ge da odu. Ne­ki od ko­men­ta­ra pu­bli­ke od­no­si­li su se na či­nje­ni­cu da ova pred­sta­va ne nu­di ka­tar­zu, a da iz sa­le iz­la­ze sa „gr­čem u sto­ma­ku”.
– Ka­tar­za se de­ša­va ka­da na­sta­ju ne­ke uz­vi­še­ne stva­ri, za­pra­vo ka­tar­za je osje­ća­nje oslo­bo­đe­nih ve­li­kih ljud­skih stre­mlje­nja, kao što je to u grč­koj tra­ge­di­ji, u pred­sta­va­ma ko­je go­vo­re o ve­li­kim po­bje­da­ma ili po­ra­zi­ma. Ova pred­sta­va go­vo­ri o to­me da se da­nas tr­gu­je sa svi­me, da svi tr­gu­ju sva­čim, sva­ko iz­ne­vje­ra­va se­be. Pred­sta­va po­ku­ša­va da is­pro­vo­ci­ra, da se ma­lo na­lju­ti­mo na se­be i na to što smo sprem­ni da pri­sta­ne­mo na sva­šta, sa­mo za­to što se bo­ji­mo po­ra­za. Za ovih par de­ce­ni­ja umje­sto na­pret­ka ima­mo stag­na­ci­ju, na­za­do­va­nje upra­vo za­to što su lju­di sprem­ni da tr­gu­ju ma­lim stva­ri­ma. U Sr­bi­ji mo­že­te ku­pi­ti ne­či­ji glas za je­dan pa­ket hra­ne. Mo­žda ni to­li­ko. Za li­tar ulja i ki­lo­gram hlje­ba. Mi smo svi ve­o­ma ne­sreć­ni, ne­za­do­volj­ni, a ja­ko smo da­le­ko od ide­je u sop­stve­nim gla­va­ma da mo­že­mo ne­što da pro­mi­je­ni­mo i uglav­nom se pre­da­je­mo – ka­že pre­ka­lje­na glu­mi­ca i pro­fe­so­ri­ca.
Re­ak­ci­je na pred­sta­vu, do­da­je ona, slič­ne su svu­da gdje su igra­li. Mo­žda ma­lo in­ten­ziv­ni­je u Sr­bi­ji, kao di­rekt­na aso­ci­ja­ci­ja na od­re­đe­ne pri­li­ke u Sr­bi­ji, ali je pred­sta­va vr­lo kon­kret­na po ne­kim pi­ta­nji­ma u či­ta­vom re­gi­o­nu. Na­kon tri iz­vo­đe­nja vra­ća­ju se ku­ći. Ka­že, to je bi­lo sa­svim do­volj­no – li­je­pa tri gra­da – oti­šli su ma­lo od ku­će, dru­ži­li se iz­me­đu se­be, sa ko­le­ga­ma iz Sa­ra­je­va i No­vog Sa­da.
– Li­je­po je kad ima­mo pri­li­ku da po­raz­go­va­ra­mo – ka­že Mir­ja­na Ka­ra­no­vić.
M.D.Po­po­vić