Je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih pra­zni­ka kul­tu­re i umjet­no­sti u re­gi­o­nu, me­đu­na­rod­ni fe­sti­val Grad te­a­tar Bu­dva, po­čeo je prek­si­noć na sce­ni Te­ra­se iz­me­đu cr­ka­va, Nu­ši­će­vom „Oža­lo­šće­nom po­ro­di­com” u re­ži­ji Igo­ra Vu­ka Tor­bi­ce, ko­pro­duk­ci­ji Slo­ven­skog ljud­skog gle­da­li­šča iz Ce­lja i Pre­šer­no­vog gle­da­li­šča iz Kra­nja.
Po­zdra­vlja­ju­ći pu­bli­ku v.d. di­rek­tor­ka Gra­da te­a­tra Mi­le­na Lu­bar­da Ma­ro­je­vić is­ta­kla je ovo­go­di­šnji fe­sti­val že­li da na­ve­de gle­da­o­ce da se za­pi­ta­ju „od če­ga smo kre­nu­li, gdje smo sa­da, če­mu stre­mi­mo, i da otvo­ri­mo pi­ta­nja o ne­kim no­vim eli­ta­ma, o to­me šta eli­ta i elit­no uop­šte da­nas zna­či u ži­vo­tu i umjet­no­sti”.
Pu­bli­ku je po­zdra­vio i pr­vi čo­vjek gra­da, gra­do­na­čel­nik Bu­dve Dra­gan Kra­po­vi, ko­ji je is­ta­kao da vri­je­me u ko­jem ži­vi­mo ni­je vri­je­me kon­ti­nu­i­te­ta.
- Na na­šim pro­sto­ri­ma ne po­sto­ji kon­ti­nu­i­tet ni dr­ža­va, ni nov­ca, ni ide­ja, ni ide­a­la, pro­stor­nog pla­ni­ra­nja, pa ni mo­ra­la, ni po­šte­nja. Sve se di­je­li na pri­je i po­sli­je 90-tih go­id­na, ili na pri­je i po­sli­je osa­mo­sta­lje­nja. Pa­ra­doks je da ono što op­sta­je i odr­ža­va sop­stve­ni kon­ti­nu­i­tet su po­zo­ri­šni fe­sti­va­li - na­gla­sio je on.
Za to je naj­za­slu­žni­ja pu­bli­ka ko­ja, ka­ko je re­kao, „iz no­ći u noć, u mra­ku iza ogra­de ne­str­plji­vo iš­če­ku­je­te po­ziv za ula­zak na pred­stvu, ko­ja bje­ži od grad­ske vre­ve i tra­ži­te ri­ječ, po­kret, no­tu, bo­ju, smi­sao ko­ji je stva­ran u sa­mo­ći, u du­bi­ni i u ti­ši­ni ljud­skog du­ha”.
- Ču­va­ju­ći fe­sti­val, mi ču­va­mo Bu­dvu. Onu Bu­dvu ko­ju pam­ti­mo, a ko­ja se vi­še ne vi­di od vi­so­kih zgra­da, i još vi­ših di­za­li­ca i dru­gih zna­me­nja neo­li­be­ral­nog ka­pi­ta­li­zma ko­ji gra­do­vi­ma od­u­zi­ma ob­lič­ja i uni­for­mi­še ih. Grad te­tar da­je Bu­dvi auten­tič­nost i či­ni je za­i­gra­nom, šar­mant­nom, ras­ko­šnom, pa i du­hov­nom. Grad te­tar je pe­čat, ali i šan­sa za Bu­dvu. Ču­va­ju­ći fe­sti­val mi ču­va­mo je­dan od po­sljed­njih kon­ti­nu­i­te­ta na­šeg gra­da, ču­va­mo iskru ko­ja nas ne­pre­sta­no pod­sje­ća na ono Kan­to­vo zve­zda­no ne­bo nad na­ma, i mo­ral­ni za­kon u na­ma.
Kra­po­vić je is­ta­kao da je po­zo­ri­ni­ca mje­sto di­ja­lo­ga, su­ko­blje­nih sta­vo­va, pro­pi­ti­va­nja, pr­vo­ka­ci­je, kon­tro­ver­zi i kre­a­tiv­nog ha­o­sa iz ko­jeg na­sta­ju svi­je­to­vi.
Re­di­telj Lju­bi­ša Ri­stić, je­dan od osni­va­ča Gra­da te­a­tra, pro­gla­sio je 31. fe­sti­val. On se prij­se­tio oklo­no­sti 1987. go­di­ne, ka­da je uče­stvo­vao u osni­va­nju Grad te­a­tra, sa Na­dom Ko­ko­to­vić, re­di­te­ljem Du­ša­nom Jo­va­no­vi­čem i Ra­de­tom Šer­be­dži­jom.
Grad te­tar Bu­dva na­pra­vi­lo je tih dvi­je, tri sto­ti­ne glu­ma­ca, pi­sa­ca, re­di­te­lja, teh­ni­ča­ra, ko­ji su do­šli iz Lju­blja­ne, Za­gre­ba, Mo­skve, iz Mek­si­ko Si­ti­ja, Bri­se­la, Nju­jor­ka, Su­bo­ti­ce, No­vog Sa­da, Be­o­gra­da... To su lju­di ko­ji su se sa­ku­pi­li ov­dje tog lje­ta 1987, za­to što ih je oku­plja­la jed­na strep­nja, je­dan strah, je­dan užas da se ta ze­mlja ras­pa­da­la. Svi su osje­ća­li da do­la­zi stra­šno vri­je­me, i ta­da se ov­dje sku­pi­li ci­je­la ta­da­šnja Ju­go­sla­vi­ja i po­la svi­je­ta, da odr­ži­mo ono što smo mi zva­li je­din­stven ju­go­slo­ven­ski kul­tur­ni pro­stor – is­ta­kao je Ri­stić pra­ćen ova­ci­ja­ma.
Pre­pu­no gle­da­li­šte Te­ra­se iz­me­đu cr­ka­va ova­ci­ja­ma je is­pra­ti­lo i „Oža­lo­šće­nu po­ro­di­cu” u ko­joj su prek­si­noć za­bli­sta­li slo­ve­nač­ki glum­ci ko­ji su sjaj­no do­ča­ra­la Aga­to­na, Sim­ku, Ta­na­si­ja, Vi­du, Pro­ku, Gi­nu, Sar­ku... iz vi­zu­re na­šeg vre­me­na, a oni su da­nas su­ro­vi­ji, ne­mo­ral­ni­ji i opa­sni­ji, ne­go pri­je osam­de­set pet go­di­na, ka­da ih je Nu­šić na­pi­sao.
S.Ć.