Glu­mi­ca Lji­lja­na Đu­rić iz­ve­la je u Nik­šić­kom po­zo­ri­štu kult­nu mo­no­dra­mu „Pe­tri­jin ve­nac” po mo­ti­vi­ma kult­nog isto­i­me­nog ro­ma­na Dra­go­sla­va Mi­ha­i­lo­vi­ća. Re­ži­ju pot­pi­su­je Du­ško An­đić, a mu­zi­ku Va­nja Pi­li­po­vić. Glav­na ju­na­ki­nja je Pe­tri­ja Đor­đe­vić, ne­pi­sme­na, ali in­te­li­gent­na že­na ko­ja u ži­vo­tu pro­ži­vlja­va broj­ne mu­ke i po­ro­dič­ne ne­sre­će. Iako je Pe­tri­ju od­i­gra­la pr­vi put pri­je ne­što vi­še od tri de­ce­ni­je Đu­ri­će­va ka­že da je i da­nas tu­ma­či sa istim ža­rom.
– Po­sli­je mno­go go­di­na uop­šte mi ni­je te­ško da igram Pe­tri­ju jer sam, mo­žda pri­vat­no slič­na njoj. Po­sto­je lju­di ko­ji­ma je ci­je­log ži­vo­ta ča­ša do po­la pra­zna i lju­di ko­ji­ma je ci­je­log ži­vo­ta ča­ša do po­la pu­na. Ja sam od onih ko­ji­ma je ča­ša do po­la pu­na. U su­šti­ni to je jed­na­ko ali, bit­no je ka­ko to do­ži­vlja­va­te. Mi­slim da je i Pe­tri­ji, zbog sve­ga što je sna­šlo i gor­či­ne i ra­do­sti, ča­ša ipak do po­la pu­na. To je nje­na su­šti­na. Ne ku­ka, ne pla­če, ne­go je od­raz sil­ne sna­ge jer na ple­ći­ma mo­že da iz­dr­ži ci­je­li svi­jet, ka­za­la je Đu­ri­će­va.
Pe­tri­ja Đor­đe­vić je po­put srp­ske he­ro­i­ne Mi­lun­ke Sa­vić, mo­del že­ne ko­ja pred­sta­vlja svu mu­ku jed­ne dr­ža­ve, jed­nog ro­da.
– Još dok sam pro­či­ta­la Mi­ha­i­lo­vi­ćev ro­man za­mi­šlja­la sam taj ze­mlja­ni pod, tu ku­ću u ko­joj je Pe­tri­ja ra­sla, mu­ku sa ko­jom je ži­vje­la, ne­zna­nje, ali i in­te­li­gen­ci­ju ko­ja iz­bi­ja iz ta­kve že­ne. Sva mu­ka jed­ne dr­ža­ve, jed­nog na­ro­da po­či­va na ta­kvim lju­di­ma, na Pe­tri­ja­ma, na Mi­lun­ka­ma. Mi ko­ji ih glu­mi­mo sa­mo smo tu ne­gdje u pro­la­zu, a je­di­no što mo­že­mo da ura­di­mo je da ih na ne­ki na­čin na­no­vo oži­vi­mo. Da po­ka­že­mo ko­li­ka je nji­ho­va sna­ga – na­gla­si­la je glu­mi­ca.
Đu­ri­će­va je jed­na u ni­zu glu­mi­ca ko­je su se sro­di­le sa Pe­tri­jom i nje­nim ži­vot­nim ne­da­ća­ma, mu­ka­ma se­o­ske že­ne sa po­lo­vi­ne pro­šlog vi­je­ka. Glu­mi­ca ka­že da je „Pe­tri­jin ve­nac” umjet­ni­ci­ma ne­is­crp­na in­spi­ra­ci­ja.
– Dra­go­slav Mi­ha­i­lo­vić je od­li­čan pi­sac, i dra­go mi je da je nje­go­va knji­žev­nost uve­de­na u ško­li pro­gram kao oba­ve­zna li­te­ra­tu­ra. Do­pa­la mi se ide­ja mi­ni­star­stva Sr­bi­je da za dje­la pi­sa­ca ko­ji se re­dov­no uče u ško­li da­je li­cen­cu za pred­sta­ve. On­da đa­ci gle­da­ju pred­sta­vu umje­sto da či­ta­ju knji­gu, a u ško­li ana­li­zi­ra­ju kao pro­či­ta­nu lek­ti­ru. Mi­slim da je to do­bar put da se dje­ca po­no­vo vra­te po­zo­ri­štu, da se odvo­je od te­le­vi­zi­je i ri­ja­li­ti­ja, a isto­vre­me­no da na­u­če ne­što o knji­žev­no­sti – re­kla je Đu­ri­će­va.
Mo­no­dra­ma ko­ja je iz­ve­de­na u Nik­ši­ću ra­đe­na je u pro­duk­ci­ji be­o­grad­skog „Fa­vi” te­a­tra, na fe­sti­va­lu u Mo­skvi na­gra­đe­na je „Sre­br­nim vi­te­zom”, a na 11. Fe­sti­va­lu ma­lih sce­na Re­pu­bli­ke Srp­ske, ko­ji je odr­žan u Is­toč­nom Sa­ra­je­vu, pro­gla­še­na je za naj­bo­lju pred­sta­vu.
B.B.


Po­zo­ri­šte ne mo­že da umre

Lji­lja­na Đu­rić ro­đe­na je 1955. go­di­ne u Ko­nji­cu, a Aka­de­mi­ju je za­vr­ši­la u Sa­ra­je­vu. Osim u po­zo­ri­štu ostva­ri­la je zna­čaj­ne ulo­ge u TV se­ri­ja­ma i fil­mo­vi­ma. Svo­je­vre­me­no na po­zo­ri­šnom fe­sti­va­lu „Jo­a­kim Vu­jić” pro­gla­še­na je za naj­bo­ljeg mla­dog glum­ca, na fe­sti­va­li­ma mo­no­dra­me dva pu­ta je na­gra­đi­va­na za naj­bo­lju mo­no­dra­mu, no­si­lac je Sta­tue slo­bo­de za naj­bo­lje žen­sko glu­mač­ko ostva­re­nje 1984. go­di­ne. Za ulo­gu u pred­sta­vi „Sa­mo da znaš ko­li­ko te vo­lim” do­bi­la je pr­vu na­gra­du za naj­bo­lju žen­sku ulo­gu, kao i dru­gu ko­ju di­je­li sa ko­le­gom Mi­len­kom Pa­vlo­vim i to za naj­bo­lji glu­mač­ki par fe­sti­va­la 2009. go­di­ne. Bi­la je pred­sjed­ni­ca Udru­že­nja dram­skih umjet­ni­ka Sr­bi­je, a na pi­ta­nje ka­kav je da­nas sta­tus njen i nje­nih ko­le­ga od­go­vo­ri­la je da je na nji­ma pro­na­đu svo­je mje­sto u ovom svi­je­tu. Dram­ski umjet­ni­ci da­nas su, sma­tra ona, u du­hov­noj i na­uč­noj tran­zi­ci­ji.
- Mo­ra­mo shva­ti­ti da do­la­ze pre­lom­ni tre­nu­ci u ži­vo­tu ka­da se mno­go što- šta mi­je­nja. Za­i­sta ži­vi­mo u teh­no­lo­ški pre­lom­nom tre­nut­ku, iako ho­će­te i po­li­tič­kom pre­lom­nom tre­nut­ku. Da­na­šnji si­stem i ono sta­nje svi­je­sti, ka­kav je bio u dr­ža­vi u ko­joj sam ro­đe­na, vas­pi­ta­na, ško­lu uči­la i po­sta­la glu­mi­ca, u pot­pu­no­sti se raz­li­ku­ju. I po­lo­žaj glum­ca je dru­ga­či­ji. Mi­slim da će se pro­na­ći ne­ki no­vi ob­lik pa će mo­žda po­sto­ja­ti ne­ki vir­tu­al­ni glu­mac ko­ji će u svo­joj so­bi, za­hva­lju­ju­ći teh­ni­ci, pra­vi­ti ne­ke pred­sta­ve, po­stav­ke na bi­lo kom di­je­lu svi­je­ta. Me­đu­tim, čvr­sto vje­ru­jem u umjet­nost, u po­zo­ri­šte, u glum­ce i u to da po­zo­ri­šte ne mo­že da umre – na­gla­si­la je Đu­ri­će­va.