Pri­ču o tra­gič­nom, gor­kom pu­tu Pro­me­te­ja na­ših da­na, ko­ji ula­zi u bor­bu i po­ku­ša­va da po­bje­di kor­po­ra­tiv­ni si­stem ko­ji nam je sti­gao sa za­pa­da, ali je na ovim na­šim pro­sto­ri­ma još stra­šni­ji, jer po­či­va na pot­pu­no kri­mi­na­li­zo­va­nim dru­štvi­ma, bu­dvan­ska pu­bli­ka is­pra­ti­la je vi­še­mi­nut­nim ova­ci­ja­ma. Ta­ko se Dor­ćol Platz pro­mo­vi­sao i kao naj­u­spje­šni­ji pro­du­cent u Dram­skom pro­gram ko­ji je iz­ve­den od po­čet­ka 31. Gra­da te­a­tra. Za­slu­ga za to pri­pa­da ka­ko iro­nič­noj, ak­tu­el­noj, iskre­noj i oštroj dra­mi Dejana Du­kov­skog (a ima­li smo pri­li­ku da na bu­dvan­skom fe­sti­va­lu vi­di­mo do sa­da sve naj­zna­čaj­ni­je in­sce­na­ci­je nje­go­vih dje­la), ta­ko i sjaj­noj glu­mač­koj eki­pi, i po­seb­no, re­di­telj­skoj po­stav­ci. Gle­da­o­ci su to­kom pred­sta­ve še­ta­li od sce­ne do sce­ne (od Ja­dran­ske stra­že do Te­ra­se iz­me­đu cr­ka­va, a u funk­ci­ji su bi­li i krov cr­kve San­ta Ma­ri­ja, zi­di­ne oko ovog pro­sto­ra, dr­ve­će…), što je pu­bli­ku pod­sje­ti­lo na zlat­no do­ba Gra­da te­a­tra i one pra­ve, uz­bu­dlji­ve am­bi­jen­tal­ne pred­sta­ve.
Ka­ko je Du­kov­ski opi­sao glav­nog ju­na­ka „Pro­me­te­je­vog pu­ta”, on je čo­vjek ko­ji u jed­nom tre­nut­ku kre­ne sam pro­tiv si­ste­ma da is­pra­vlja ne­prav­du, da mi­je­nja stva­ri na­bo­lje. U toj uto­pij­skoj me­lo­dra­mi on je mo­gu­ći Ha­mlet ko­ji umje­sto da raz­mi­šlja – dje­lu­je. Tog obič­nog, sa­vre­me­nog čo­vje­ka ko­ji je do­ve­den do op­struk­ci­je zdra­vog ra­zu­ma, ko­ji bor­bu pro­tiv si­ste­ma za­vr­ša­va tra­gič­no, po­sta­ju­ći i sam dio zla pro­tiv ko­ga se bo­ri, bra­vu­ro­zno igra Slo­bo­dan Be­štić.
Je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih ju­go­slo­ven­skih i srp­skih dram­skih i film­skih umjet­ni­ka, ko­ji je od sa­mih po­če­ta­ka Gra­da te­a­tra dio nje­go­ve isto­ri­je, sjaj­no do­ča­ra­va lik Pro­me­te­ja na­ših da­na, ili­ti mo­gu­ćeg Ha­mle­ta, u pri­či ko­ja je is­pri­ča­na na ta­ran­ti­nov­ski na­čin – Ma­ra, ko­ga igra, šek­si­po­ro­log po za­ni­ma­nju ko­me ban­ka zbog ne­is­pla­će­nih du­go­va za kre­dit od­u­zi­ma ku­ću, po­či­nje pi­što­ljem da se bo­ri za prav­du, ubi­ja­ju­ći one za ko­je sma­tra da uni­šta­va­ju na­ša dru­štva…
„Ve­o­ma me ra­du­je ka­ko je pri­hva­će­na pred­sta­va, Grad te­a­tar ima od­lič­nu pu­bli­ku, div­na je bi­la i sce­na, a naj­pri­jat­ni­je iz­ne­na­đe­nje je to što ni­je bi­lo mu­zi­ke, ko­ja ina­če go­di­na­ma ome­ta iz­vo­đe­nje pred­sta­va u Sta­rom gra­du – is­ta­kao je Be­štić.
– Ov­dje igram od 1987, ka­da je Lju­bi­ša Ri­stić na­pra­vio Ko­tor Art, i či­ni mi se da su am­bi­jent i ti­ši­na pr­vi put ta­ko do­bro is­ko­ri­šće­ni, kao na iz­vo­đe­nju „Pro­me­te­je­vog pu­ta”. Pro­šle go­di­ne smo igra­li „Ave­ti” na sce­ni „Vje­šti­ce”, i to je zbog bu­ke bio ve­li­ki skan­dal. Sa­da vi­di­mo da se u Sta­rom gra­du ipak mo­že bez mu­zi­ke dok se iz­vo­de pred­sta­ve, i to je sja­jan po­mak. Glum­ci su se ov­dje mno­go mu­či­li, če­sto i ne­u­spje­šno, da po­bje­de mu­zi­ku i da da­ju da­ju pu­bli­ci ono što oče­ku­je od njih – pra­vu pred­sta­vu za ko­ju su ku­pi­li kar­tu. Ja­ko sam sre­ćan što je Grad te­a­tar opet za­i­sta­po­stao Grad te­a­tar – is­ta­kao je Be­štić.
R.K.


Junaci...

U pred­sta­vi­ „Pro­me­te­jev put”, po dra­mi De­ja­na Du­kov­skog, u re­ži­ji Mi­la­na Ne­ško­vi­ća, glav­ne ju­na­ke igra­ju: Slo­bo­dan Be­štić, Cvi­je­ta Me­sić, Ta­ma­ra Kr­cu­no­vić, Va­nja Ej­dus, Mi­lan Ču­či­lo­vić, Vla­di­mir Alek­sić, Alek­san­dar Sreć­ko­vić i Va­ja Du­jo­vić.


Ve­če Mo­car­ta

Mu­zič­ki pro­gram Gra­da te­a­tra na­sta­vlja se ve­če­ras u 21.30 na sce­ni Te­ra­se iz­me­đu cr­ka­va, kon­cer­tom ko­ji bu­dvan­ski fe­sti­val or­ga­ni­zu­je u sa­rad­nji sa Mu­zič­kom aka­de­mi­jom na Ce­ti­nju. Pro­gram ko­ji je pred pu­bli­kom kon­ci­pi­ran je kao Ve­če Mo­car­ta, a na­stu­pi­će Sim­fo­nij­ski or­ke­star aka­de­mi­je. Or­ke­strom će di­ri­go­va­ti Ra­do­van Pa­po­vić, so­list­ki­nja na kla­vi­ru je Vla­da­na Pe­ro­vić, so­li­sta na vi­o­li­ni je Mi­ran Be­gić, a na vi­o­li Mi­ha­il Be­re­znjic­ki.