Književni su­sre­ti „Pje­snič­ka ri­ječ na iz­vo­ru Pi­ve”, u plu­žin­skom Cen­tru za kul­tu­ru, po­če­li su ni­zom kul­tur­nih do­ga­đa­ja - iz­lo­žbom, pro­mo­ci­ja­ma no­vih knji­ga, do­dje­lom na­gra­da mla­dim pje­sni­ci­ma, te tra­di­ci­o­nal­nim na­stu­pom stva­ra­la­ca iz tog kra­ja. Ovo­go­di­šnja ma­ni­fe­sta­ci­ja, 47. po re­du, otvo­re­na je iz­lo­žbom skulp­tu­ra mla­dog umjet­ni­ka Ma­ti­je Ra­do­vi­ća, iz­dan­ka Pi­ve, unu­ka knji­žev­ni­ka i piv­skog pam­ti­še Ko­ste Ra­do­vi­ća, osni­va­ča knji­žev­nih su­sre­ta u Plu­ži­na­ma i si­na li­kov­nog stva­ra­o­ca Du­ška Ra­do­vi­ća.
Ra­do­vić mla­đi pred­sta­vio se sa pet­na­e­stak skulp­tu­ra ra­đe­nih u ka­me­nu, ko­je su dio nje­go­vog opu­sa „Este­ti­ka for­me i ob­li­ka”. Iako na po­čet­ku svog stva­ra­lač­kog pu­ta Ra­do­vić kroz svo­je skulp­tor­sko dje­lo otva­ra mo­guć­nost za no­va sa­zna­nja i no­vi umjet­nič­ki do­ži­vljaj po­la­ze­ći od od pri­ro­de na či­joj in­spi­ra­tiv­noj osno­vi kre­i­ra no­vu stvar­nost, ka­ko je ka­za­la otva­ra­ju­ći iz­lo­žbu isto­ri­čar­ka umjet­no­sti mr Lu­ci­ja Đu­ra­ško­vić.
- Naj­zna­čaj­ni­ja in­stan­ca ko­ju Ra­do­vić že­li da pred­sta­vi po­sta­je upra­vo aso­ci­ja­tiv­na ide­ja pre­o­bli­ko­va­na i ma­te­ri­ja­li­zo­va­na u spe­ci­fič­nu for­mu na­sta­lu kroz re­mi­ne­scen­tan do­ži­vljaj pri­ro­de. Pri­ro­da je ta ko­ja ot­po­či­nje, bu­di ma­štu i pri­zi­va ru­ku umjet­ni­ka da na­sta­vi da u onom una­pri­jed da­tom pro­bu­di pre­po­zna­tljiv ob­lik, znak ili sim­bol – na­ve­la je ona..
Pla­stič­na či­sto­ta ob­li­ka, is­ta­kla je ona, uvo­di na­gla­še­nu čul­nost iz­ra­za u do­men fi­ni­je i spri­tu­al­ni­je po­e­tič­no­sti. Ma ko­li­ko struk­tu­ral­no či­sti ti ob­li­ci, sma­tra ona, ni­je­su ogljo­e­ni ni­ti hald­ni već no­se ot­sjaj ne­po­sred­ne sen­zi­bil­no­sti.
-Do­ži­vlja­va­ju­ći ka­men kao iza­zov, Ra­do­vić uspi­je­va da svo­jom ople­me­nje­nom du­hov­nom to­pli­nom i iz­vo­đač­kom vje­šti­nom, pre­o­bra­zi nje­go­vu hlad­nu struk­tu­ru u vi­bri­ra­ju­će ži­vot­ni ob­lik ko­ji nas oslo­ba­đa i ne­svje­sno uz­no­si do da­le­kih ar­he­tip­skih sfe­ra. Ove skulp­tu­re-ti skro­vi­ti, taj­no­vi­ti svje­to­vi po­red vi­zu­el­ne i tak­til­ne pri­vlač­no­sti, ema­ni­ra­ju i ne­ku oma­mlju­ju­će smi­ru­ju­ću to­pli­nu i ra­dost zbog na­slu­će­nog smi­sla i no­vo­o­svo­je­ne lje­po­te, re­kla je iz­me­đu osta­log mr Đu­ra­ško­vić.
Ra­do­vić u Pod­go­ri­ci, Ra­do­vić je di­plo­mi­rao na FLU na Ce­ti­nju u kla­si pro­fe­so­ra Pre­dra­ga Mi­la­či­ća. Opus „Este­ti­ka for­me i ob­li­ka” stva­ra od dru­ge go­di­ne fa­kul­te­ta i za­vr­šen je pr­vi ci­klus na ko­jem je i di­plo­mi­rao, ob­ja­snio je on. Opro­ba­va­ju­ći se kroz raz­ne ma­te­ri­ja­le po­put dr­ve­ta i me­ta­la, po­ja­snio je on, ipak se od­lu­čio za ka­men, kroz ko­ji je pre­do­čio svo­ju umjet­nič­ku za­mi­sao.
- Ka­men u od­no­su na osta­le ma­te­ri­ja­le ima po­sto­ja­nost, bes­ko­nač­nu traj­nost. Pre­ko ka­me­na i u uop­šte pre­ko umjet­no­sti mi po­bje­đu­je­mo pro­la­znost ži­vo­ta kroz ne­ke na­še umjet­nič­ke ide­je. Kroz este­ti­ku i for­mu sa­mo sam iz pri­ro­de uzi­mao za po­če­tak ob­li­ke i is­tra­ži­va­njem i mo­jim ra­dom sam pre­to­čio ono što je te­ma po­stav­ke-jed­no zna­če­nje ži­vo­ta, ka­ko se jed­noj bez­lič­noj stva­ri kao što je ka­men mo­že da­ti je­dan no­vi ob­lik i ži­vot - na­gla­sio je mla­di umjet­nik.
B.B.


Omaž bo­e­mu Pi­ve

Dio pro­gra­ma pr­ve ve­če­ri su­sre­ta bio je po­sve­ćen Bo­ži­da­ru Živ­ko­vi­ću Dži­gi­ju, pje­sni­ku iz Pi­ve ko­ji je la­ni stra­dao u sa­o­bra­ćaj­noj ne­sre­ći. Živ­ko­vić je bio ute­me­lji­vač pje­snič­ke ma­ni­fe­sta­ci­je „Ta­ra bez gra­ni­ca”, a za ži­vo­ta ob­ja­vio je vi­še knji­ga ko­je su pre­vo­đe­ne na ne­ko­li­ko stra­nih je­zi­ka. Prof. dr Jo­van De­lić je na­gla­sio da knji­žev­ni su­sre­ti „Ta­ra bez gra­ni­ca” ne­će bi­ti ista kao za ži­vo­ta Živ­ko­vi­ća, „jer je on bio oso­ben, neo­bi­čan, dra­go­cjen, ne­po­no­vljiv čo­vjek”. De­lić je umje­sto go­vo­ra o Živ­ko­vi­ću pro­či­tao za­pis Mi­la­na Ne­di­ća, ko­ji je za­pi­sao 1972. go­di­ne, ka­da se po­ja­vi­la Živ­ko­vi­će­va zbir­ka „Na pi­je­sku mo­je kr­vi”, da se „od­mah vi­dje­lo da Živ­ko­vić po­e­zi­ju sa­svim po­is­to­vje­ću­je sa ži­vo­tom”..
„Svi za­no­si, lo­mo­vi, svi uz­le­ti i sno­po­vi svoj­stve­ni zvi­je­zdi pa­da­li­ci kad se sa­gle­da­ju ova­ko u cje­li­ni vo­de nas sa­mo jed­nom za­ključ­ku- Živ­ko­vić je sa­mo­ro­dan pje­snik, on je za­pra­vo slu­čaj, on se kao pje­snik jed­no­stav­no do­go­dio. Nje­go­va vje­ra u pje­snič­ku ri­ječ, u moć pje­snič­kog go­vo­ra rav­na je vje­ri u ne­mi­nov­nost ljud­skog kra­ja. Ka­ko dru­ga­či­je ra­zu­mje­ti stih „pje­smo ti si bo­lest ko­ja me li­je­či”, na­pi­sao je Ne­dić.