Bi­la je pri­vi­le­gi­ja prek­si­noć pra­ti­ti be­sje­du dr Sne­ža­ne Ada­mo­vić ko­ja je na Tr­gu od ći­ri­li­ce go­vo­ri­la na te­mu „Pe­tar Dru­gi Pe­tro­vić Nje­goš u srp­skoj kri­tič­koj mi­sli 20. vi­je­ka”. Nje­na be­sje­da, bi­la je na tra­gu um­ne Isi­do­re Se­ku­lić, u „Nje­go­še­voj ku­ći, u Nje­go­še­vom mje­stu ško­lo­va­nja”. Ina­če, ovo je nje­na dok­tor­ska te­ma, a na­um Ada­mo­vi­će­ve dok još ni­je bi­lo na­pi­sa­na di­ser­ta­ci­ja, bla­go­slo­vio je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
Ka­ko is­ti­če dr Ada­mo­vić Nje­goš sto­ji usa­mljen me­đu osta­lim znam­ni­tim Sr­bi­ma, bez pret­hod­ni­ka i bez sljed­be­ni­ka. Nje­gov je­di­ni pret­hod­nik je­ste do­ne­kle ve­li­ka du­ša srp­skog na­ro­da, iz­ra­že­na u na­rod­noj po­e­zi­ji, do­da­je Ada­mo­vi­će­va. Po­ja­šnja­va­ju­ći da je Nje­goš, i nje­go­vo dje­lo, sve­vre­me­no, isto­vre­me­no ni­je do kra­ja u ci­je­lo­sti iz­u­če­no. „Kao što En­gle­zi ima­ju či­ta­ve in­sti­tu­te o Šek­spi­ru i Nje­goš bi u na­šem je­zič­kom kor­pu­su tre­ba­lo da se na­u­či i do­u­či”.
- Mo­že se po­sta­vi­ti i pi­ta­nje ka­ko je ne­ko ko ni­je imao for­mal­no svje­tov­no i te­o­lo­ško obra­zo­va­nje na­pi­sao dje­la vr­hun­skog do­me­ta, ko­ja su vi­še­znač­na. Ka­ko je to mo­gao da na­pi­še mla­di čo­vjek? U Nje­go­še­vim sti­ho­vi­ma su za­pi­sa­ni osje­ća­ji na­ših da­ma­ra. To su sti­ho­vi ko­ji se osje­ća­ju, i za mno­ge se mo­že ste­ći uti­sak da su na­rod­na po­slo­vi­ca. O to­me svje­do­či i Ivo An­drić, ko­ji se kao dje­čak sreo sa Nje­go­še­vim sti­ho­vi­ma. On je o Nje­go­šu go­vo­rio kao o tra­gič­nom ju­na­ku ko­sov­ske mi­sli. An­drić je hra­bro svje­do­čio da je vla­di­ka nje­gov du­hov­ni pu­to­kaz. On je go­vo­rio da je Nje­goš taj du­hov­ni or­jen­tir, ne sa­mo za nje­ga ve­ći za sve nas. An­drić mi­sli da je Nje­goš uob­li­čio ko­sov­sku le­gen­du jer ni­je bi­lo na Ko­so­vu baš sve ta­ko ka­ko se go­vo­ri­lo. Mo­žda je taj ko­sov­ski mit do­gra­dio i sam An­drić – re­kla je Ada­mo­vić. Ona je po­zva­la da se Nje­go­še­vom dje­lu vi­še pri­stu­pa na na­čin na ko­ji je to či­nio Ni­ko­laj Ve­li­mi­ro­vić ko­ji o nje­mu pi­še kao o sve­šte­no­mo­na­hu, mi­tro­po­li­tu, i gdje „U re­li­gi­ji Nje­go­še­voj” po­ka­zu­je i do­ka­zu­je Nje­go­še­vu re­li­gi­o­znost i spe­ci­fič­nost nje­go­va uče­nja i stva­ra­la­štva. - Vla­di­ka Ni­ko­laj ka­že da Nje­goš dok ni­je „na­pra­vio” „Lu­ču mi­kro­ko­zmu”, kao cen­tar Nje­go­še­va bi­stva ni­je imao svo­ju ku­ću. On je znao od če­ga bo­lu­je i ko­li­ko mu je pre­o­sta­lo od ži­vo­ta i on je ovim dje­lom mo­rao da na­pra­vi istin­sku ku­ću i istin­sko dje­lo i sva­ko ko tvr­di da se Nje­goš ni­je dr­žao ka­no­na tre­ba da pro­či­ta „Re­li­gi­ju Nje­go­še­vu” i da se uvje­ri da to ni­je ta­ko. Re­li­go­znih lju­di je ma­lo, a u tu gru­pu spa­da i Nje­goš - tvr­di Ada­mo­vić. Ka­ko je dio nje­ne di­ser­ta­ci­je – knji­ge po­sve­ćen od­no­su Isi­do­re Se­ku­lić spram Nje­go­ša, dio svog iz­la­ga­nja po­sve­ti­la je i ovoj te­mi. Ta­ko­đe, po­seb­no je go­vo­ri­la o če­tvr­tom po­gla­vlju, „Mi­lo­van Đi­las i Nje­goš”, gdje je, ka­ko ka­že Đi­las svo­jim mark­si­stič­kim, di­ja­lek­tič­ko – ma­te­ri­ja­li­stič­kim pri­stu­pom, Đi­las naj­pri­je po­ku­šao da uni­zi do­ta­da­šnje vi­so­ko mi­šlje­nje o Nje­go­šu. U dur­goj pak knji­zi o Nje­go­šu, „Nje­goš pje­snik, vla­dar i vla­di­ka”, Đi­las pi­še po­šte­no o Nje­go­šu ugle­da­ju­ći se i po­zi­va­ju­ći na tu­ma­če Nje­go­še­vog dje­la ko­je je pret­hod­no po­vri­je­dio i po­ku­šao da uni­zi – Isi­do­ru Se­ku­lić i Ni­ko­la­ja Ve­li­mi­ro­vi­ća.
Ve­če­ras u 21 čas na Tr­gu od ći­ri­li­ce, na Be­la­vi­sti, bi­će pred­sta­vlje­na „Sve­ti­go­ri­na” bi­bli­o­te­ka „Ći­ri­li­ko”.Z.Š.