Ko­tor je mo­ja oba­ve­za, da bu­dem pro­mo­ter ovog gra­da i Fe­sti­va­la Ko­to­rArt, da im ka­žem ko­li­ko je Cr­na Go­ra ne­što po­seb­no i ne­vje­ro­vat­no, i da oni mo­ra­ju do­ći da svoj ta­le­nat i ener­gi­ju po­di­je­le sa na­ma, ali ja on­da oče­ku­jem od Cr­ne Go­re da mi pru­ži po­dr­šku na tom pu­tu u sve­mu što je po­treb­no
Vi­o­li­ni­sta Ro­man Si­mo­vićn na­stu­pio je na Don Bran­ko­vim da­ni­ma mu­zi­ke za­jed­no sa is­tak­nu­tom pi­ja­nist­ki­njom Ol­gom Sit­ko­vet­ski, vi­o­lon­če­li­sti­ma Đo­va­ni­jem Njo­ki­jem i Dra­ga­nom Đor­đe­vi­ćem, vi­o­list­ki­njom Mi­le­nom Si­mo­vić i vi­o­li­nist­ki­njom Aljo­nom Ba­je­vom, spa­ja­ju­ći mu­zi­kom Ve­li­ku Bri­ta­ni­ju, Fran­cu­sku, Ita­li­ju, Ru­si­ju, Ka­zah­stan, Sr­bi­ju i Cr­nu Go­ru. U tro­sat­nom kon­cer­tu u Cr­kvi Sv. Du­ha ovi vr­hun­ski umjet­ni­ci pri­re­di­li su ne­zbo­rav­no ve­če iz­vo­de­ći „Kla­vir­ski kvin­tet u A-du­ru br.2, op.81“ An­to­nji­na Dvor­ža­ka i „Gu­dač­ki kvin­tet u C-du­ru, D.956, op.posth. 163“ Fran­ca Šu­ber­ta, dok je gost kon­cer­ta Ne­ma­nja Ra­du­lo­vić, vi­o­li­na, za­jed­no sa Đor­đe­vi­ćem i Sit­ko­vet­skom iz­veo „Ele­gič­ni trio u g-mo­lu, br.1, za kla­vir, vi­o­li­nu i vi­o­lon­če­lo“. Ovaj obi­man i za­htje­van pro­gram zah­ti­je­vao je ve­li­ku kon­ce­tra­ci­ju, ener­gi­ju, vje­šti­nu, zna­nje i umjet­nič­ki žar, što su mu­zič­ki sla­do­ku­sci i osje­ti­li, a da pri­tom ni­su ni zna­li da umjet­ni­ci na­stu­pa­ju bez ho­no­ra­ra. Bio je to nji­hov na­čin da po­dr­že Ko­to­rArt.
-Po­če­li smo u 22 sa­ta, a za­vr­ši­li u 01 sat, ni­smo ima­li bis, jer po­sli­je ta­ko ozbilj­nog dje­la kao što je Šu­bert „Kvin­tet za dva če­la“ ko­ji tra­je oko 50 mi­nu­ta, go­vo­ri sve za se­be, tu ne­ma po­tre­be ni­šta da se do­da­je. Aljo­na, Mi­le­na, Ol­ga, Dra­gan,Đo­va­ni - mi smo pra­vi „Dre­am Te­am“. Ne­vje­ro­vat­na at­mos­fe­ra, pu­no je mo­jih pri­ja­te­lja do­šlo i ja­ko do­brih mu­zi­ča­ra, a naj­te­že je svi­ra­ti pred svo­jim ko­le­ga­ma, mu­zi­ča­ri­ma, to ni­je la­ko. Pu­bli­ka je na kra­ju usta­la, ima­li smo ova­ci­je, te­ško je opi­sa­ti taj osje­ćaj, po­red to­ga ni­šta dru­go ni­je ni po­treb­no. Oni su osje­ti­li na­še vi­bra­ci­je, na­šu ener­gi­ju, sa­mo mi mu­zi­ča­ri zna­mo ko­li­ko je vre­me­na po­treb­no i šta sve zah­ti­je­va da se spo­ji jed­no ta­kvo dje­lo kao što je Gu­dač­ki kvin­tet Fran­ca Šu­ber­ta, ka­že Si­mo­vić za „Dan“.
● Ot­kud sa­rad­nja sa Aljo­nom, Ol­gom...?
-Aljo­nu po­zna­jem od 2000. go­di­ne, ka­da sam je pr­vi put čuo u Mo­skvi, bio sam za­pa­njen nje­nim ne­vje­ro­vat­nim ta­len­tom, ta­da je ima­la 15 go­di­na. On­da smo si­lom pri­li­ke išli za­jed­no na ve­li­ko tak­mi­če­nje Vi­je­njav­ski u Polj­skoj 2002. go­di­ne. Ona je bi­la ve­li­ki moj kon­ku­rent i na kra­ju je bi­la po­bjed­ni­ca, ima­la je 16 go­di­na, a ja 20, do­bio sam sre­br­nu me­da­lju. Od ta­da se dru­ži­mo, ja­ko se ri­jet­ko vi­đa­mo, ali sje­tio sam se Aljo­ne za­to što je ona za­i­sta po­seb­na, di­van ka­mer­ni mu­zi­čar, li­je­po je od nje što je pri­sta­la da do­đe pod uslo­vi­ma ko­je mi tre­nut­no mo­že­mo da joj pru­ži­mo, ko­ji su fi­nan­sij­ski tre­nut­no ja­ko lo­ši. Ona za­slu­žu­je mno­go vi­še. Svi oni su bu­kval­no do­šli kao mo­ji pri­ja­te­lji, sko­ro pa da su vo­lon­ti­ra­li i ja­ko sam im za­hva­lan na to­me. Ol­ga je ve­li­ka umjet­ni­ca, ve­li­ka na­ša pri­ja­te­lji­ca, čast mi je da je po­zna­jem, ne­ko ko mi je kao pro­fe­sor – od nje do­bi­jam div­ne sa­vje­te, sa njom pri­pre­mam sva­ki ve­ći kon­cert sa or­ke­strom, ne­ko ko­me vje­ru­jem kao mu­zi­ča­ru. Dra­gan je bli­zak čo­vjek, član Kvar­te­ta „Ru­bi­kon“ ko­ji je po­sto­jao de­set go­di­na. Na­ža­lost, bi­lo je te­ško uskla­di­ti sve na­še ka­ri­je­re ko­je su skroz dru­ga­či­je, „raz­ba­ca­ni smo“ po Evro­pi. Mi­loš Pe­tro­vić, vi­o­li­na i Bran­ko Ka­ba­da­jić, vi­o­la sad ži­ve u Bam­ber­gu...
● Da li Vam je sme­ta­la ve­li­ka vru­ći­na, s ob­zi­rom da ste na sce­ni zvu­ča­li per­fekt­no?
-Sa­la u Cr­kvi Sv. Du­ha je po­seb­na, ima ne­što spe­ci­fič­no iako je ma­la, uslo­vi ni­su ide­al­ni za kon­cer­te, in­stru­men­ti stra­da­ju, vr­lo su osje­tlji­vi – ja svi­ram na „Stra­di­va­ri­ju“ ko­ji je star pre­ko 300 go­di­na, dru­gi lju­di ta­ko­đe svi­ra­ju na uni­kat­nik in­stru­men­ti­ma ko­ji su uža­sno osje­tlji­vi. Ni­je la­ko, evo i Ne­ma­nja Ra­du­lo­vić je obra­tio pa­žnju na to da je vla­ga pre­ve­li­ka. Mi ne­ma­mo ide­al­ne uslo­ve, ne­ma­mo pra­vu kon­cert­nu dvo­ra­nu, ne­a­mo je ni u Pod­go­ri­ci, a ka­mo­li u Ko­to­ru, ali za­to ima­mo ta­ko div­ne cr­kve, tr­go­ve, ka­te­dra­lu, Sv. Tri­pu­na, ima­mo gdje da pra­vi­mo kon­cer­te, sa­mo nam tre­ba po­dr­ška, da ne­ko shva­ti da je Ko­to­rArt je­di­ni fe­sti­val tog ti­pa u Cr­noj Go­ri ko­ji to za­slu­žu­je.
● Ti­tu­la Am­ba­sa­do­ra Ko­to­rAr­ta oba­ve­zu­je Vas da u svi­je­tu pro­mo­vi­še­te ovaj Fe­sti­val - na ko­ji na­čin će­te to ra­di­ti?
-Već sam raz­go­va­rao sa vo­de­ćim svjet­skim Kvar­te­tom „Eben“, pi­tao sam i Ev­ge­ni­ja Ki­si­na da do­đe u Ko­tor i on je iz­ra­zio že­lju da do­đe, me­đu­tim, on je ne­ko ko ne svi­ra kon­cer­te ako je pre­vi­še vru­će, to je na­ža­lost u Ko­to­ru slu­čaj. I na na­šem kon­cer­tu je bi­lo ja­ko te­ško svi­ra­ti u Cr­kvi Sv. Du­ha, za­to što je ogrom­na vla­ga, su­vi­še je vru­će, a to je ve­li­ki pro­blem po­go­to­vo za gu­dač­ke in­stru­men­te. Lju­di su bu­ki­ra­ni dvi­je tri go­di­ne una­pri­jed, ali sa­mim tim što sam bio u Lon­do­nu osam go­di­na, upo­znao sam ve­li­ke umjet­ni­ke, imao sam pri­li­ke da ra­dim i sa di­ri­gen­tom Va­le­ri­jem Ger­gi­je­vim, Jir­ži­jem Be­lo­hla­ve­kom, sa so­li­sti­ma i ve­li­kim lju­di­ma – Le­o­nid Ka­va­kos, Šlo­mo Minc, Ita­mar Go­lan, Ju­li­jan Ra­hlin, Mi­ša Maj­ski... Ko­tor je mo­ja oba­ve­za, da bu­dem pro­mo­ter ovog gra­da i Fe­sti­va­la Ko­to­rArt, da im ka­žem ko­li­ko je Cr­na Go­ra ne­što po­seb­no i ne­vje­ro­vat­no, i da oni mo­ra­ju do­ći da svoj ta­le­nat i ener­gi­ju po­di­je­le sa na­ma, ali ja on­da oče­ku­jem od Cr­ne Go­re da mi pru­ži po­dr­šku na tom pu­tu u sve­mu što je po­treb­no.
● Ka­kav je to Fe­sti­val Ver­bi­je u Švaj­car­skoj na ko­ji ide­te sva­ke go­di­ne?
-Ka­ko to mi mu­zi­ča­ri ka­že­mo, Ver­bi­je je Me­ka svih fe­sti­va­la, tu ima­te na jed­nom mje­stu sve svjet­ske umjet­ni­ke. Na pla­ni­ni u ne ta­ko ide­al­nim uslo­vi­ma u smi­slu da ima­ju ide­al­nu dvo­ra­nu, ali to ra­zu­mi­je­va­nje i ta po­dr­ška ko­ju ima­mo ta­mo, to je ono na šta tre­ba mi da se ugle­da­mo. Uvi­jek se sve svo­di na no­vac na kra­ju, ta­kav no­vac po­sto­ji i ov­dje, ali je stvar u to­me ka­ko je on ras­po­re­đen. Dru­ga­či­je je kod nas, ov­dje su dru­gi pri­o­ri­te­ti, ali i to je pro­blem za­to što mi za­i­sta ima­mo ta­len­te i po­je­din­ce u ko­je vri­je­di ula­ga­ti, za­to što će­mo oti­ći. On­da će­te da ima­te ne­što dru­go, ali ne­će­te ima­ti ovo, ne­što što je vri­jed­no i po­treb­no Cr­noj Go­ri, za­to što ovoj ze­mlji to fa­li. Ako že­li­te da pra­ti­te mo­der­ne to­ko­ve, že­li­te u Evro­pu, tre­ba da shav­ti­te da u Evro­pi sve to već po­sto­ji mno­go go­di­na i ja­ko do­bro funk­ci­o­ni­še. Mi uvi­jek ima­mo va­žni­je stva­ri, ra­zu­mi­jem da ni­je la­ko, ali tre­ba skre­nu­ti pa­žnju i stal­no pri­ča­ti o to­me, to je na­ša ve­li­ka rak-ra­na. Ver­bi­je tra­je ma­lo du­že od Ko­to­rAr­ta, svi naj­va­žni­ji mu­zi­ča­ri u svi­je­tu su tu, mno­gi umjet­ni­ci ko­ji se oku­pe da svi­ra­ju ka­mer­nu mu­zi­ku i to je ono što ja ra­dim već dru­gu go­di­nu za­re­dom, na­dam se da će se ta tra­di­ci­ja u Ver­bi­jeu na­sta­vi­ti. Ima nas mno­go, te­ško je do­bi­ti svo­je mje­sto, a mi uči­mo jed­ni od dru­gih, ti­me što slu­ša­mo i gle­da­mo jed­ni dru­ge mi na­pre­du­je­mo, ti ve­li­ki umjet­ni­ci vas in­spi­ri­šu, pre­no­si­mo uza­jam­no zna­nje, is­ku­stvo.
M.D.Po­po­vić

Mi­si­ja am­ba­sa­do­ra Ko­to­rAr­ta
-To će da bu­de bor­ba, kao i sva­ke go­di­ne, po­mo­ći ću Ra­ti­mi­ru Mar­ti­no­vi­ću ko­li­ko mo­gu, iako on ima mno­go ve­će is­ku­stvo u vo­đe­nju Fe­sti­va­la. Sa svo­jim kon­tak­ti­ma i ene­gri­jom pro­ba­ću da pri­vu­čem što vi­še lju­di u Ko­tor, ta­ko da ne­ma od­u­sta­ja­nja, ne­ma pre­da­je. Sve je to tim­ski rad, am­ba­sa­do­ri Ko­to­rAr­ta Ste­fan Mi­len­ko­vić, Mi­loš Ka­ra­da­glić, a i Ne­ma­nja Ra­du­lo­vić, sa­mim tim što do­la­zi tu i čim nam je po­da­rio ona­ko ne­vje­ro­va­tan kon­cert. Odav­no ni­sam vi­dio ta­kav ta­le­nat, kao da je ro­đen za vi­o­li­nu, kao da je dio nje­go­vog ti­je­la. Za­hva­lju­je­mo me­nadž­men­tu kom­pa­ni­je „Lu­šti­ca Bej“ što je po­dr­žao kon­cert u Ko­to­ru, ka­zao je Si­mo­vić pred svoj od­la­zak u Švaj­car­sku na is­tak­nu­ti Fe­sti­val Ver­bi­je, a za­tim u Ita­li­ju, En­gle­sku...


Mi­le­na part­ner­ka i ve­li­ka po­dr­ška

Ka­ko je to ka­da na­stu­pa­te u ka­mer­nom sa­sta­vu, či­ja je čla­ni­ca i Va­ša su­pru­ga?
-Mi­le­na je mo­ja su­pru­ga sa ko­jom u po­sljed­nje vri­je­me sve vi­še svi­ram, ne­vje­ro­va­tan ta­le­nat, sjaj­na ener­gi­ja. Ona je po­ri­je­klom iz Cr­ne Go­re, ali je ci­je­li ži­vot pro­ve­la u Be­o­gra­du. Upo­zna­li smo se u Ko­to­ru, u Mu­zič­koj ško­li, to je sud­bi­na, jer, evo, Ko­to­ru se uvi­jek ra­do vra­ća­mo. Ve­li­ka mi je po­dr­ška, ne­ko sa kim vo­lim da svi­ram, a ni­je to la­ko. Mi­le­na i ja smo svi­ra­li du­et u Za­dru, on­da smo oti­šli u Švaj­car­sku, na­stu­pao sam sa ve­li­kim lju­di­ma, sa­da po­sli­je Ko­to­ra opet idem u Švaj­car­sku, a ona za Ita­li­ju, gdje se za­tim opet oku­plja­mo. Ne bi­ste vje­ro­va­li gdje smo sve bi­li u po­sljed­njih mje­sec da­na. Sko­ro da čo­vjek ne mo­že fi­zič­ki to da iz­dr­ži, ali to je dio na­šeg po­sla.