Po­sled­nja knji­ga Bo­ži­da­ra Živ­ko­vi­ća Dži­gi­ja „Ka­me­ni po­lju­bac”, ob­je­di­ni­la je cje­lo­kup­no pje­sni­ko­vo stva­ra­la­štvo ob­ja­vlje­no u zbir­ka­ma pje­sa­ma: „Na pi­je­sku mo­je kr­vi” (dva iz­da­nja) 1972, „Iz mr­tvog ugla” 1976, „Oko” (iz­bor iz sa­vre­me­ne ju­go­slo­ven­ske po­e­zi­je) 1985, „Ubla­že­na ka­zna” 1986. (za istu je do­bit­nik na­gra­de „Bla­žo Šće­pa­no­vić”), „Usud” 1994, „Usud i da­lje”, 1997, „Ve­li­ka pje­sma” (2001. i 2003.), „Se­o­ba uma” 2006. i „Stvar­no je ta lju­bav ša­ša­va” 2016, kao i pje­sni­ko­vu za­o­stav­šti­nu, do sa­da neo­bja­vlje­nu. „Ka­me­ni po­lju­bac”
mo­že se ku­pi­ti uz „Dan” za pet eura.
O Dži­gi­ju je za sve de­ce­ni­je nje­go­vog ra­da ob­ja­vlji­va­no vi­še iz­bo­ra iz po­e­zi­je, ka­že pje­sni­ki­nja Mi­li­ca Ba­krač.
– Po­naj­bo­lje pje­sme, (a on ih je če­sto go­vo­rio na­i­zust), na knji­žev­nim su­sre­ti­ma i pje­snič­kim ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma: La­ga­la me Sa­nja, Stvar­no je ta lju­bav ša­ša­va, Evo do­bi­la si stan, Raz­no­si­le te že­ne, Cr­no­gor­ci­ma, Ve­li­ka pje­sma – po­na­vlja­le su se i u iz­bo­ri­ma po­e­zi­je, ne­ki su po­is­to­i­me­nim pje­sma­ma (Ve­li­ka pje­sma) do­bi­ja­li na­zi­ve. Na­rod je te sti­ho­ve pam­tio i pam­ti ih. Dži­gi je iskre­no stva­rao, pi­sao, go­vo­rio. Ne­na­me­tljiv, skro­man čo­vjek, a da­ro­vit pje­snik, Dži­gi je u su­ro­vim vre­me­ni­ma da­vao se­be na­šoj knji­žev­no­sti, ne­se­bič­no i do­stoj­no pre­dan po­ro­di­ci, Šće­pan po­lju, Her­ce­go­vom gra­du, Pi­vi, Ta­ri, je­zi­ku srp­skom i sva­kom do­brom čo­vje­ku, pri­ja­te­lju, pi­scu – Bo­ži­dar Živ­ko­vić Dži­gi je op­stao do sud­njeg, ka­me­nog da­na kao jed­na spe­ci­fič­na i je­din­stve­na po­ja­va, ka­kvu ovo pod­ne­blje ne ra­đa če­sto – is­ti­če Ba­kra­če­va.
Ona do­da­je da je sva­ki Dži­gi­jev po­kret, jav, da­mar, osmjeh, po­zdrav bio je slog ili stih ne­ke nje­go­ve pje­sme.
– Upo­red­ni ma­ni­ri bo­e­ma i džen­tlme­na ni­je­su re­me­ti­li sklad u nje­go­voj lič­no­sti. Osje­ćaj za so­ci­jal­ni po­lo­žaj na­ro­da i otadž­bin­sko po­i­ma­nje bi­ti, u broj­nim Dži­gi­je­vim pje­sma­ma do­mi­ni­ra­ju. Smi­sao za hu­mor i po­žr­tvo­va­nje no­sio je jed­na­ko si­gur­no i u po­e­zi­ji i u ži­vo­tu – za­klju­ču­je Mi­li­ca Ba­krač.
S.Ć.


MR­TVA PJE­SMA

Jed­nog mr­tvog da­na
me­ni mr­tvom
u mr­tvoj ze­mlji
mo­ja mr­tva smrt
pri­ča mr­tvu pri­ču
– ži­vot
,,To je onaj ži­vot, gdje sam pao i ja”… bor­ba ra­do­sti i tu­ge; slo­bo­de i unu­tra­šnje za­tvo­re­no­sti, smi­je­ha i va­pa­ja, iro­ni­je i prav­de, lju­ba­vi pre­ma Go­spo­du i gla­di za is­ku­še­nji­ma i iz­nad sve­ga, jed­no ve­li­ko ljud­sko do­sto­jan­stvo! – ta­kav je bio Bo­ži­dar Živ­ko­vić Dži­gi!


Za­što „Ka­me­ni po­lju­bac”?

– Ova­kav na­slov, po lič­nom osje­ća­ju pri­re­đi­va­ča, za­sno­va­nom na sna­žnom pri­ja­telj­stvu i po­vje­re­nju ko­je smo ima­li sa po­koj­nim pje­sni­kom, uči­nio se po­naj­bo­ljim rje­še­njem za po­go­vor po­sled­njoj Dži­gi­je­voj knji­zi. U svim ovim pje­sma­ma ima mno­go ka­me­na. Oka­me­nje­ne ri­je­či, ka­me­na usta, ju­tra, ze­mlja, pred­je­li – ka­me­ni ka­njon pla­ho­vi­te, vo­lje­ne Ta­re ,,osta­vio” je na pje­sni­ko­vom li­ku ka­me­ni po­lju­bac. U tom ka­njo­nu, na ka­me­nu, Dži­gi je pro­či­tao svo­ju po­sled­nju pje­smu ili je ka­zi­vao u se­bi, če­ka­ju­ći da sva­ne. Če­ka­ju­ći da za­gr­li Ne­bo iz­nad Her­ce­go­vog gra­da po­put Ka­me­ne uspa­van­ke Ste­va­na Ra­ič­ko­vi­ća. „Ka­me­ni po­lju­bac” Bo­ži­da­ra Živ­ko­vi­ća Dži­gi­ja po­tvr­đu­je da je iz­vor li­je­pe i is­kre­ne po­e­zi­je ne­pre­su­šan, a Dži­gi je svo­je ,,ži­ti­je” naj­bo­lje pro­tu­ma­čio i do­pje­vao ,,krat­ko” i sa­svim sti­ho­vi­ma „Mr­tve pje­sme” – ka­že Ba­kra­če­va.