Lju­bi­te­lji li­je­pe knji­žev­no­sti iz Her­ceg No­vog ko­ji slo­vi za grad pi­sa­ca pri­re­dio je prek­si­noć za­slu­že­nu pa­žnju po­zna­tom bri­tan­skom pi­scu To­ni­ju Par­son­su. On je u okvi­ru po­sje­te Cr­noj Go­ri pred­sta­vio svo­je stva­ra­la­štvo i u ovom pri­mor­skom gra­du. U dvo­sat­nom pro­gra­mu u dvo­ra­ni „Park” pred­sta­vljen je dio bi­ser­nih ostva­re­nja sa­vre­me­ne pro­ze ovog auto­ra. Za­ni­mlji­vi, ti­ra­žni na­slo­vi ra­do su či­ta­ni ši­rom Evro­pe. Pre­ve­de­ni su i na naš je­zik, a ob­ja­vi­la ih je „No­va knji­ga”, iz Pod­go­ri­ce. Naj­po­zna­ti­jeg pi­sca Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, kao i mno­ge go­ste Her­ceh no­vog, fa­sci­ni­ra­le su ste­pe­ni­ce...
– Ko­li­ko ih sa­mo ima – upi­tao se po­zna­ti pi­sac, obra­ća­ju­ći se na knji­žev­noj ve­če­ri. Ob­i­šao sam svi­jet, ali ovo­li­ko ste­pe­ni­ca na jed­nom mje­stu ni­je­sam vi­dio. Čuo sam po­da­tak da su ov­dje bo­ra­vi­li, kra­će ili du­že, broj­ni po­zna­ti pi­sci. Mo­žda su ih pri­vla­če i ove ste­pe­ni­ce jer ka­da iza­đu u šet­nju po­sle ve­li­kog ra­da, oni vje­žba­ju ho­da­ju­ći ste­pe­ni­ca­ma. Ovaj am­bi­jent je do­bar pr­vo za pi­sa­nje, a za­tim i za fi­zič­ku ak­tiv­nost, po­sle du­gog sje­de­nja to­kom pi­sa­nja. A to je ve­o­ma bit­no – re­kao je Par­sons.
On je do­dao da u Her­ceg No­vom bo­ra­vi pr­vi put, ali ovaj re­gi­on, ko­ji se na­zi­va Bal­ka­nom, po­zna­je pri­lič­no do­bro.
– Za va­šu biv­šu ze­mlju – Ju­go­sla­vi­ju, ve­zu­ju me broj­ne uspo­me­ne. U toj ze­mlji sam uvi­jek tra­žio uz­bu­đe­nja. Ju­go­sla­vi­ja me je pri­vla­či­la mno­go vi­še, ne­go Grč­ka ili Ita­li­ja. U mla­do­sti, da bih sti­gao do Be­o­gra­da, znao sam i da sto­pi­ram – re­kao je Par­sons.
U svom pred­sta­vlja­nju, ovaj autor best­se­le­ra je na­gla­sio da je bio no­vi­nar i da mu je to za­ni­ma­nje po­mo­glo da po­sta­ne uglav­nom autor ti­ra­žnih na­so­va. Ob­ja­vio je: „Po­sled­nja žr­tva”, „Klub za vje­ša­nje”, „Sta­ri gro­bo­vi”... Autor je jed­nog od tri­le­ra po ko­jem je za­po­čeo se­ri­jal ro­ma­na o de­tek­ti­vu Mak­su Vul­fu „Čo­vjek i dje­čak”, za­tim „Po­tra­ga za sun­cem”, „Od­la­sci”, „O ži­vo­tu, smr­ti i do­ruč­ku”, „Lju­di i dje­ča­ci”, „No­vi po­če­tak”, „Mo­ja omi­lje­na su­pru­ga”, „Pra­va po­ro­di­ca”, „Čo­vjek i že­na”, „Za mo­ju ma­lu, „Čo­vjek i dje­čak”, „Klub dže­la­ta”, „De­tek­tiv­ska tor­ba”, „Po­sled­nja žr­tva”. Na ve­če­ri u Her­ceg No­vom naj­vi­še je bi­lo ri­je­či o ro­ma­nu „Čo­vjek i dje­čak” ko­ji, ka­ko je re­kao, pred­sta­vlja po­lu­a­u­to­bi­o­graf­sko di­je­lo. Ovaj ro­man je do­ži­vio vi­še­mi­li­on­ski ti­raž.
– Pi­šem vi­še od 40 go­di­na i sma­tram da je to dug pe­ri­od za sva­kog čo­vje­ka, a za pi­sca po­go­to­vu. Čo­vjek mo­ra da se mi­je­nja i da se do­gra­đu­je jer pro­mje­ne su nu­žne i mo­ra­ju se usva­ja­ti. Mo­žda ću jed­nog da­na pre­ći sa kri­mi­na­li­stič­kog ro­ma­na na ne­ki dru­gi, ali sva­ka­ko pro­mje­na je uvi­jek do­bra. Sma­tram da pi­sci ne mo­gu pro­mje­ni­ti svi­jet, ali mo­gu uti­ca­ti na po­je­din­ce ko­ji pre­po­zna­ju u di­je­li­ma, pa u to­me le­ži sna­ga knji­žev­no­sti – re­kao je To­ni Par­sons. On je u dru­gom di­je­lu ve­če­ri od­go­va­rao na broj­na pi­ta­nja po­sje­ti­la­ca.
Ma­ni­rom vr­snog pri­ča­li­ce To­ni Par­sons je uspio da u Her­ceg No­vi do­ne­se at­mos­fe­ru sa­vre­me­nog svi­je­ta.Z.Š.