Knji­žev­no ve­če jed­nog od naj­zna­čaj­ni­jih sa­vre­me­nih bri­tan­skih i svjet­skih pi­sa­ca To­ni­ja Par­son­sa, na­kon Pod­go­ri­ce i Her­ceg No­vog, upri­li­če­no je i u Na­ci­o­nal­noj bi­bli­o­te­ci „Đur­đe Cr­no­je­vić” na Ce­ti­nju.
To­kom raz­go­vo­ra sa bi­bli­o­te­kar­kom Bran­kom Ka­lu­đe­ro­vić, ovaj slav­ni pi­sac ko­ji je po­znat i kao no­vi­nar i mu­zič­ki kri­ti­čar go­vo­rio je pred ce­tinj­skom pu­bli­kom o svom knji­žev­nom stva­ra­la­štvu, no­vi­nar­skom ra­du ali i o uti­sci­ma o Cr­noj Go­ri.
– U Cr­noj Go­ri ima pu­no pre­div­nih mje­sta i lju­di vri­jed­nih upo­zna­va­nja - ka­zao je Par­sons.
Go­vo­re­ći o svom pr­vom ro­ma­nu „Čo­vjek i dje­čak” ko­ji je ob­ja­vio 1999. go­di­ne i ko­ji je za dva mje­se­ca po ob­ja­vlji­va­nju pro­dat u ti­ra­žu od 750 hi­lja­da pri­mje­ra­ka, a za­tim pre­ve­den na vi­še od 30 je­zi­ka, Par­sons je ka­zao da je za to­li­ki uspjeh ro­ma­na za­slu­žno to što je ri­ječ o jed­no­stav­noj pri­či sa ko­jom se mno­go lju­di mo­že po­is­to­vje­ti­ti.
– Ra­di se o to­me ka­ko na­ši ro­di­te­lji sta­re, po­sta­ju bo­le­sni i ka­ko se jed­nog da­na mo­ra­mo opro­sti­ti od njih. O to­me ka­ko dje­ca od­ra­sta­ju i jed­nog da­na nas na­pu­šta­ju. Da­kle, ra­di se o jed­no­sta­vim, a opet ve­o­ma va­žnim ali i uni­ver­zal­nim stva­ri­ma pa za­to ni­je va­žno oda­kle ste jer uvi­jek mo­že­te da se po­is­to­vje­ti­te sa onim što ste pro­či­ta­li u knji­zi. Ka­da sam pi­sao ovu knji­gu mo­ja maj­ka je umi­ra­la od ra­ka pa je to knji­ga pu­na emo­ci­ja i mi­slim da lju­di re­a­gu­ju na to. Ali ni­ka­da ne bi ste po­mi­sli­li da ta­ko jed­no­stav­na knji­ga mo­že ima­ti ta­kav uti­caj – is­pri­čao je Par­sons.
Od­go­va­ra­ju­ći na pi­ta­nja broj­ne pu­bli­ke, Par­sons je, iz­me­đu osta­log, ka­zao i da svo­je ide­je, ka­ko ih ne bi za­bo­ra­vio, za­pi­su­je na bi­lo če­mu što mu je ru­ci pa čak po­ne­kad i na sa­moj ru­ci, a in­spi­ra­ci­ju pro­na­la­zi u sva­ko­dnev­nim ži­vot­nim is­ku­stvi­ma.
– Kao pi­sac ste 24 sa­ta dnev­no u po­tra­zi za ma­te­ri­ja­lom za knji­ge. In­spi­ra­ci­ju do­bi­ja­te i u te­škim tre­nu­ci­ma. Re­ci­mo, ka­da ima­te pro­ble­ma sa si­nom ti­nej­dže­rom, po­mi­sli­te ka­ko to mo­že bi­ti sja­jan ma­te­ri­al za knji­gu – re­kao je Par­sons.
On je is­ta­kao i da se sve po­pu­lar­ni­je dru­štve­ne mre­že ne mo­gu po­re­di­ti sa knji­gom te da je si­gu­ran ka­ko knji­ge ne gu­be bit­ku sa sa­vre­me­nom teh­no­lo­gi­jom.
– Imam pet­na­e­sto­go­di­šnju kćer ko­ja iako je od­ra­sla okru­že­na mo­der­nim teh­no­lo­gi­ja­ma, vi­še vo­li da či­ta knji­ge – is­pri­čao je po­red osta­log Par­sons.
Dru­že­nje To­ni­ja Par­son­sa sa či­ta­lač­kom pu­bli­kom na Ce­ti­nju or­ga­ni­zo­va­la je iz­da­vač­ka ku­ća „No­va knji­ga” u sa­rad­nji sa Na­ci­o­nal­nom bi­bli­o­te­kom Cr­ne Go­re, a to­kom bo­rav­ka u pre­sto­ni­ci ču­ve­nog pi­sca je ugo­stio i gra­do­na­čel­nik Alek­san­dar Bog­da­no­vić.
Z.P.