Omaž Bran­ku Ra­di­če­vi­ću upri­li­čen je u knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štva čla­no­va u Cr­noj Go­ri, u Pod­go­ri­ci, u okvi­ru ma­ni­fe­sta­ci­je „Da­ni Ma­ti­ce srp­ske”.
- Zbog svog ep­skog ka­rak­te­ra, ali i broj­nih dru­gih raz­lo­ga, Nje­goš ni­je mo­gao pri­ći je­zi­ku le­pr­ša­vo i ras­ko­šno kao Bran­ko Ra­di­če­vić. Ovaj je to mo­gao ko­li­ko svo­jom ne­spu­ta­nom mla­do­šću, to­li­ko i ero­som je­zi­ka ko­jim se pod­jed­na­ko hra­ni­la i nje­go­va krv, i nje­go­va po­e­zi­ja. Do­bro je to uočio i sam Nje­goš, te je Vu­ku pi­sao: „Bran­ko je pri­li­čan pro­ljeć­nje­mu lep­ti­ru ko­ji le­ti sa cvi­je­ta na cvi­jet: on isto po za­pu­šte­noj srp­skoj li­va­di ra­di” - ka­zao je mr Mi­lo­rad Du­ru­to­vić. On je do­dao da je mo­tiv zvu­ka va­žno raz­mo­tri­ti ko­li­ko za­rad po­e­me „Tu­ga i opo­me­na”, to­li­ko i za­rad ra­zu­mi­je­va­nja pje­sni­ko­vog od­no­sa pre­ma je­zi­ku uop­šte.
- Po­zna­to je da je, uz Jo­va­na Jo­va­no­vi­ća Zma­ja, naš naj­vi­še kom­po­no­va­ni pje­snik Bran­ko Ra­di­če­vić, da su nje­go­vi sti­ho­vi, ka­ko za­pa­ža Sta­na Đu­rić Klajn, „pu­ni mu­zi­ke sa pra­vil­nim i tač­nim rit­mom ko­ji upra­vo na­vo­de na pe­va­nje”. Za­i­sta ne bi bi­lo la­ko po­bro­ja­ti sve nje­go­ve pje­sme ko­je su kom­po­no­va­ne ili pje­va­ne za po­tre­be što kla­sič­ne, što po­pu­lar­ne mu­zi­ke – ka­zao je Du­ru­to­vić. On je ka­zao da se iz per­spek­ti­ve sa­vre­me­nog či­ta­o­ca po­e­ma „Tu­ga i opo­me­na” otva­ra kao jed­na apo­ri­ja, ko­ja pr­ven­stve­no do­la­zi sto­ga što je mit o ro­man­tič­noj lju­ba­vi da­nas ve­o­ma da­lek, za da­na­šnje stan­dar­de lju­ba­vi go­to­vo ne­pojm­ljiv.
- Po­te­ško­će u ra­zu­mi­je­va­nju do­la­ze i za­to što se po­vje­re­nje u sa­kral­nu sna­gu pri­ro­de, u bo­žan­ski šum ze­fi­ra, o ko­jem Ra­di­če­vić ta­ko če­sto pje­va, sa­svim iz­gu­bi­lo. Ve­li­ka her­me­ne­u­tič­ka (i emo­ci­o­nal­na) pre­pre­ka de­ša­va se i u sfe­ri je­zi­ka, ali ne u smi­slu post­mo­der­ne sum­nje u je­zik, već u smi­slu ove mo­der­ne i naj­mo­der­ni­je de­sa­kra­li­za­ci­je je­zi­ka, ko­joj se opi­re još je­di­no pje­sma, i oni ko­ji pje­smu zna­ju: „Pe­vam da­nju, pe­vam no­ću...”. Ni­je ova pje­sma to­li­ko estrad­na, ko­li­ko je na­še či­ta­nje po­sta­lo estrad­no. Ako se li­ši­mo tog op­te­re­će­nja, la­ko će­mo uoči­ti da i ona iz­ra­ža­va kon­cept pje­snič­ke i je­zič­ke zvu­kov­no­sti o ka­kvom se do­sad go­vo­ri­lo. Ko­li­ko ova pje­sma ide­a­li­zu­je Mi­nu Ka­ra­džić, jer njoj je po­sve­će­na, to­li­ko ide­a­li­zu­je i sa­mu po­e­zi­ju, nje­nu „gla­so­vi­tost” i „si­lo­vi­tost”. Sa­mo do­volj­no gla­sna pje­sma mo­že od­jek­nu­ti do ne­be­sa, jer je u eg­zi­sten­ci­ji zvu­ka sve mo­gu­će. Ako ne­kom sve ovo zvu­či kao ro­man­ti­čar­ska na­iv­nost, ne­ka se za­pi­ta ka­ko to da Ra­di­če­vi­će­ve pje­sme već 170 go­di­na ta­ko do­bro zvu­če, a i zna­če – za­klju­ču­je Du­ru­to­vić.
Mo­de­ra­tor ve­če­ri Ma­ri­ja Ja­nju­še­vić is­ti­če da je Ra­di­če­vić osta­vio ne­iz­bri­siv trag u na­šoj po­e­zi­ji.
- Bran­ko pred­sta­vlja ro­do­na­čel­ni­ka srp­ske ro­man­ti­čar­ske li­ri­ke, ili bo­lje re­ći za­čet­ni­ka lir­ske po­e­zi­je u na­šoj knji­žev­no­sti. Na Bran­ko­vo pi­sa­nje ni­je sa­mo uti­ca­la srp­ska na­rod­na po­e­zi­ja, već se u nje­go­vom dje­lu ot­kri­va­ju i dru­gi knji­žev­ni od­je­ci, i do­ma­ći i stra­ni, a mo­žda naj­vi­še nje­mač­ka po­e­zi­ja. Za Bran­ko­vu po­e­zi­ju bi se mo­glo re­ći da u pot­pu­no­sti pra­ti tok nje­go­vog ži­vo­ta. Ona je u su­šti­ni ve­dra i neo­bič­no nje­žna li­ri­ka, a opa­da­nje ve­dri­ne u njoj ide upo­re­do sa opa­da­njem nje­go­vog zdra­vlja – po­ja­sni­la je ona. Ja­nju­še­vić do­da­je da je li­ri­zam Bran­ka Ra­di­če­vi­ća pr­vo­bit­ni, iz­vor­ni, pri­rod­ni li­ri­zam, ka­kav se mo­že ja­vi­ti sa­mo na po­čet­ku.
- Nje­go­ve naj­jed­no­stav­ni­je lir­ske pje­sme su na­ra­tiv­nog ka­rak­te­ra i ti­me pod­sje­ća­ju na lir­ske na­rod­ne pje­sme, ali se ni za jed­nu od njih ne mo­že re­ći da su mi­me­tič­kog ka­rak­te­ra – za­klju­ču­je ona.A.Ć.


Sti­ho­vi i zvu­ci gi­ta­re

Pu­bli­ka je uži­va­la u sti­ho­vi­ma pje­sni­ki­nje Mi­li­ce Ba­krač ko­ji su po­sve­će­ni Vu­ku, Nje­go­šu i Bran­ku, dok je stu­dent srp­skog je­zi­ka Bal­ša Vuk­če­vić re­ci­to­vao Ra­di­če­vi­će­ve sti­ho­ve „Kad mli­di­jah umre­ti”. U mu­zič­kom di­je­lu pro­gra­ma na­stu­pi­la je Jo­a­na Skem­bri ko­ja je na gi­ta­ri iz­ve­la ne­ko­li­ko pje­sa­ma Bran­ka Ra­di­če­vi­ća: „Pe­vam da­nju, pe­vam no­ću”, „Ao, no­no be­la” i „De­voj­ka na stu­den­cu”, što je is­pra­će­no bur­nim apla­u­zom.