Dra­ma­ti­ka, bez­na­đe, at­mos­fe­ru sje­te ko­ju no­si Cr­na Go­ra Stan­ko Ze­če­vić je uspio da uhva­ti na svoj na­čin. To je po­tvr­dio sam umjet­nik uoči otva­ra­nja svo­je re­tro­spek­tiv­ne iz­lo­žbe u ga­le­ri­ji „Ha­os” u Be­o­gra­du.
– Ovo je iz­lo­žba u sla­vu cr­te­ža – re­kla je isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Na­ta­li­ja Ce­ro­vić obra­ća­ju­ći se me­di­ji­ma sa Stan­kom Ze­če­vi­ćem i vla­sni­com ga­le­ri­je „Ha­os” Bor­kom Bo­žo­vić.
Po­stav­ku cje­lo­kup­nog cr­tač­kog opu­sa Ze­če­vi­ća otvo­rio je am­ba­sa­dor Cr­ne Go­re u Be­o­gra­du Bra­ni­slav Mi­ću­no­vić. Ta­ko će po­red iz­lo­žbe nje­go­vih sli­ka u Ga­le­ri­ji ULUS-a, po ri­je­či­ma Na­ta­li­je Ce­ro­vić, jav­no­sti na uvi­du bi­ti su­šti­na i pa­ra­dig­ma­tič­nost nje­go­vih li­kov­nih pro­mi­šlja­nja li­ni­jom.
– Sve ono što je pret­ho­di­lo sli­kar­skom iz­ra­zu, sve nje­go­ve op­se­si­je i po­ni­ra­nja u ta­jan­stve­ni svi­jet fan­ta­sti­ke, sve div­ne re­zul­ta­te ko­je je de­ce­ni­ja­ma una­zad po­sti­zao u ovom iz­ra­zu. Nje­go­vo dje­lo se u ci­je­lo­sti osla­nja na vje­šti­nu cr­ta­nja, a tim umi­je­ćem on do­vo­di u pi­ta­nje, kroz pod­smi­jeh i me­ta­fo­ru, čo­vje­kov po­lo­žaj u svi­je­tu, mje­sto i ulo­gu že­ne, spa­ja­ju­ći na­iz­gled ne­spo­ji­vo, sa­znaj­no i usvo­je­no sa no­vim i ne­po­zna­tim. On is­ti­če ru­žno kao estet­sku ka­te­go­ri­ju i ba­ca pred nas svi­jet ne­sa­gla­san stvar­no­sti, ta­jan­stven i iz­mi­šljen, fan­ta­sti­čan i nad­re­a­lan ka­kav je i pre­dio iz ko­jeg po­ti­če - ri­je­či su Na­ta­li­je Ce­ro­vić.
– Moj su­sret sa iskon­skim, od­no­sno sa sli­kom, je­ste su­sret sa ur­ba­nim – re­kao je Ze­če­vić.
– Ve­li­ka čast mi je što iz­la­žem na ovom mje­stu, ko­je je za me­ne vi­še mu­zej ne­go ga­le­ri­ja. Ovo mje­sto je po­sta­lo jed­na ja­ka in­sti­tu­ci­ja cr­te­ža, je­din­stve­na na na­šim pro­sto­ri­ma. Bor­ka je pr­vi isto­ri­čar umjet­no­sti ko­ji je shva­tio va­žnost to­ga. Na­pra­vi­la je ve­li­ki opus svih raz­li­či­tih po­e­ti­ka, svih ko­ji su se ba­vi­li cr­te­žom. Je­dan li­kov­ni umjet­nik ko­ji se ba­vi sli­kar­stvom bez cr­te­ža ne mo­že bi­ti sli­kar, za me­ne. Baš za­to sam na­pra­vio još jed­nu iz­lo­žbu. Is­ta­kao bih da ni­su iz­lo­že­ni pred­lo­šci za sli­ku, već cr­te­ži kao dje­lo, ka­ko sa­mo­stal­na di­sci­pli­na. Ka­da ne­ko vi­di mo­ju iz­lo­žbu u ULUS-u, vi­dje­će da su mno­ge sli­ke na­sta­le iz ovog opu­sa cr­te­ža – re­kao je Ze­če­vić za ko­ga je „cr­tež na­čin mi­šlje­nja”.
„Cr­tež je te­melj za sli­ku”, kon­sta­to­vao je Ze­če­vić.
Go­vo­re­ći o sli­ka­ru vla­sni­ca ga­le­ri­je je re­kla da Ze­če­vić za­vo­dio de­ce­ni­ja­ma una­zad.
– Sa­da ka­da nam po­ka­zu­je jed­nu ma­lu re­tro­spek­ti­vu, je­dan pre­sjek nje­go­vog cr­tač­kog opu­sa, on­da ima­mo uvid u to šta za­pra­vo nje­gov ru­ko­pis u isto­ri­ji na­še umjet­no­sti i na­še sce­ne pred­sta­vlja. On se po­ja­vio u vri­je­me no­ve fi­gu­ra­ci­je i na­sta­vio tom, da ka­žem ma­ni­ru, ne u ma­ni­ru u smi­slu po­e­ti­ke, već ma­ni­ru usva­ja­nja tih na­ra­ti­va, da stva­ra u tom prav­cu, ali je ofor­mio je­dan pot­pu­no auten­ti­čan ru­ko­pis – re­kla je Bo­žo­vić.
Pre­gle­da­ju­ći ra­do­ve Ze­če­vi­ća, pri­mi­je­ti­la je Bo­žo­vić, pr­va aso­ci­ja­ci­ja su ta­pi­se­ri­je i li­mi­nu­i­ra­ni ru­ko­pis sred­njo­vje­kov­nog fran­cu­skog sli­kar­stva.
– Ali, to je Stan­kov do­ži­vljaj rod­nih Ba­nja­na i Cr­ne Go­re, do­la­zak u Be­o­grad, gdje se ofor­mio, pa od­la­zak u Pa­riz, u Ame­ri­ku, upo­zna­va­nje svi­je­ta ko­ji je su­šta su­prot­nost Cr­noj Go­ri. On je na­pra­vio za­ni­mlji­vu kom­bi­na­ci­ju tra­di­ci­o­nal­nog i mo­der­nog go­vo­re­ći o že­ni kao stvo­ri­telj­ki, že­ni kao sim­bo­lu ra­đa­nja, tra­ja­nja i pro­la­zno­sti – na­gla­si­la je ona.M.Nj.


Kao iz Živ­ko­vih fil­mo­va

Vla­sni­ca ga­le­ri­je „Ha­os” re­kla je da Ze­če­vi­će­ve se­kven­ce kao da su iza­šle iz fil­mo­va Živ­ka Ni­ko­li­ća.
– Sva­ki ka­dar ima ne­što od ovog Stan­ko­vog. Te ka­dri­ra­ne ele­men­te Cr­ne Go­re, te ti­po­ve – pri­mi­je­ti­la je Bo­žo­vić.
Na to je re­a­go­vao umjet­nik ob­ja­sniv­ši da je to za­to što su Živ­ko Ni­ko­lić i on iz istog mje­sta.
– I uvi­jek je re­dov­no po­sje­ći­vao moj ate­lje. I Mir­ko Ko­vač je iz mog se­la – do­dao je Ze­če­vić.