Već dugo na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu nije bilo užičke predstave. Plasman komada „Svedobro” u takmičarsku konkurenciju obradovao je Užičane. Valjda je zato pred početak predstave bilo prisutno nestrpljenje u publici, a i sama predstava je veoma intrigantna, jer zadire duboko u našu stvarnost oivičenu onim što nam je ostavila tranzicija, sankcije i sve drugo što se urotilo protiv naroda na Balkanu. Centralna tema komada „Svedobro” je priča o samoći i dilemama koje svi imamo.
„Otići ili ostati je velika tema za moju generaciju i mnoge generacije prije i poslije. To ne mislim samo u geografskom smislu – da li otići iz Srbije, već i da li, pored svega što nas šiba u životu, ostati onde gdje se tog trenutka nalazimo ili pobjeći negdje, osamiti se, biti nijem ili biti u rialitiju. Oko toga se okupljaju svi moji likovi. Oni su različiti, a ta ih različitost možda i spaja. Oni su tu da ubodu bolna mjesta jedni drugima, ali na kraju i da pomognu”, kaže autor teksta Stevan Vraneš.
Reditelj Nemanja Ranković se još ne miri sa realističnom pričom da je život takav, da su svi oko nas usamljeni, na ovaj ili onaj način.
„Bilo mi je potrebno da kroz poetiziranje stavim akcenat da, ipak, postoji mračnija priča. Na neki način, to je bio moj lični i sebični bijeg od čistog realizma”, precizan je Ranković.
Bojan Munjin, selektor Jugoslovenskog pozorišnog festivala, objašnjava da je, kada je ove godine rekao „da ćemo u izboru predstava krenuti u potragu za ljudskom dušom”, mislio sasvim ozbiljno.
„U toj potrazi za ljudskom dušom, suprotstavljamo velike, dramatične, tragične teme i predstave sa nečim što nije tako dramatično i revolucionarno. Velike potrage, dramatične, sa političkim porukama i riječima o revoluciji, suprotstavili smo ovoj maloj, ljudskoj priči, o ljudima kakvi smo svi mi. Mi smo malo nesrećni, malo preplašeni, malo lažemo i sebe i druge, imamo pogrešne odluke, ali smo – na putu. Ovo je predstava o ljudima koji su na putu”.
Spasoje Ž. Milovanović, pozorišni kritičar misli da je ovo jedan užasno težak tekst za režiranje i glumu.
„Sav je u emocijama i ne znam oko čega je drama, osim oko sjećanja i oko života. Nemanja (Ranković) je izabrao poetski realizam kao rediteljski postupak i ponekad mi se čini da taj poetski dijalog i poetski monolozi najbolje funkcionišu kada se glumci obraćaju sami sebi. Ponekad, u tom prepoetisanju, uđemo u jedan isti ritam koji prati cijelu predstavu i, zapravo donosi emociju i atmosferu”.
O tom „bježanju od stvarnosti” glumica Biljana Zdravković, međutim, ima svoje mišljenje: „Mislim da su naše majke i bake, da ne idem dalje u prošlost, bile daleko srećnije. Naša želja da budemo ravnopravne, da budemo integrisane u sve društvene sfere, čini nas manje srećnim. Naša ambicija nas čini manje srećnim. Pobornik sam i zalažem se za tradicionalniju stranu žene i u tom smislu mislim da je danas ženi jako teško da opstane. Kao što vidimo, žene su svuda na pozicijama, čak i na onim za koje je bilo nezamislivo da će na njih doći žena, a opet nismo srećne”.
Sinoć je takmičarski dio na JPF završen, predstavom „Moja ti” Ateljea 212, koju je režirala Aleksandra Milavić Dejvis.
S. Tijanić
)){kind=small}
