Knji­žev­ni pr­vje­nac Želj­ka Vu­jo­vi­ća, „Sje­ća­nje”, na­kon što je ugle­dao svje­tlo da­na pred­sta­vljen je do­ma­ćoj či­ta­lač­koj pu­bli­ci u mul­ti­me­di­jal­noj sa­li KIC-a „Bu­do To­mo­vić”. Ri­ječ je o ne­ve­li­koj knji­zi sat­ka­noj od Vu­jo­vi­će­vih sje­ća­nja na dje­tinj­stvo, mla­dost, stu­denst­ke da­ne i rad­ni vi­jek, svo­je­vr­snom spo­me­na­ru uspo­me­na, ili al­bu­mu sje­ća­nja, na­veo je knji­žev­nik To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki, du­go­go­di­šnji ko­le­ga i pri­ja­telj auto­ra.
Ovu knji­gu či­ni neo­bič­nom to što se pi­sac upu­stio u pi­sa­nje kao jed­nu od naj­ve­ćih čo­vje­ko­vih iza­zo­va i naj­ve­ću avan­tu­ru u 65. go­di­ni, ka­da je oti­šao u pen­zi­ju na­kon ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja ra­da u ško­li, uka­zao je Ži­va­lje­vić.
- Vu­jo­vić je broj­nim fo­to­gra­fi­ja­ma po­ro­di­ce i pri­ja­te­lja, iz dje­tinj­stva i mla­do­sti, svo­jom li­te­rar­nom pr­vjen­cu po­da­rio do­ku­men­tar­ni ka­rak­ter i ta­ko či­ta­o­cu pred­sta­vio svoj ži­vot. Al­bum sje­ća­nja, pre­i­spi­ti­va­nje, tra­že­nje se­be. Spo­me­nar sa sli­ka­ma dru­go­va, ro­di­te­lja, rod­bi­ne, se­be. To je ova knji­ga – na­veo je on. Iako je mo­gao da na­pi­še sja­jan krat­ki ro­man, autor se ipak ni­je upu­stio u avan­tu­tru ro­man­si­jer­stva, već se za­dr­žao na am­bi­ci­ji da me­đu ko­ri­ca­ma knji­ge sa­ču­va svo­je uspo­me­ne, ka­zao je Ži­va­lje­vić.
Zbog na­či­na na ko­ji je Vu­jo­vić po­čeo knji­gu, „Sje­ća­nje” ipak ni­su kla­sič­na me­mo­ar­ska gra­đa o do­ga­đa­ji­ma i lju­di­ma.
- Ka­da pro­či­ta­te po­če­tak ove knji­ge pre­po­zna­te u njoj mno­go slo­že­ni­ju ka­te­go­ri­ju čo­vje­ka, uče­nog, mu­drog i sa­mo­svje­snog, ali, ma­lo ka­mi­jev­ski otu­đe­nog, stra­nog uobi­ča­je­nim re­gu­la­ma ži­vo­ta pro­vin­ci­je u ko­joj ži­vi. Na­dam se da će ova­kav čo­vjek ka­kav je Želj­ko Vu­jo­vić, pro­nic­lji­vo i na­da­sve uvjer­lji­vo pri­slu­ški­va­ti po­tre­be ka­ko se­be sa­ma, ta­ko i sre­di­ne u ko­joj ži­vi, te da ne­će do­zvo­li­ti da se nje­go­vo li­te­rar­no umo­va­nje za­vr­ši ovim či­nom sa­mi­zda­ta u ob­li­ku pa­žlji­vog pre­sa­bi­ra­nja sje­ća­nja – ka­zao je Ži­va­lje­vić.
Vu­jo­vić je ka­zao da je nje­go­va knji­ga „spo­me­nar – hro­no­lo­gi­ja do­ga­đa­ja iz nje­go­vog ži­vo­ta”, u ko­joj je za­bi­lje­žio 145 ime­na lju­di. Ob­ja­šnja­va­ju­ći ka­ko po­čeo da pi­še on je ka­zao da ko­jeg god se ime­na sje­tio uspo­me­ne su sa­mo oži­vlja­va­le i na­vi­ra­le…
- Ovo je knji­ga ma­la, po­di­je­lje­na na če­ti­ri po­gla­vlja – mo­je ško­lo­va­nje, gim­na­zi­ju, fa­kul­tet u Be­o­gra­du i rad­ni vi­jek. Mo­žda je nje­na naj­ve­ća vri­jed­nost to da bi mo­gla po­sta­ti pod­sjet­nik na vri­je­me ko­jeg vi­še ne­ma. Knji­ga ma­la da bi u nju sta­la sva mo­ja sje­ća­nja, na­de, gre­ške, sci­le i ha­rib­de, pro­pu­šte­ne pri­li­ke. Ova mo­ja knji­ga je ru­žno pa­če ko­je je sa­mo za­plo­vi­lo i oti­snu­lo se u mo­re me­đu do­brim knji­ga­ma – ka­zao je autor.
Go­to­vo po­et­skim sti­lom Vu­jo­vić je či­tao od­lom­ke iz svo­je knji­ge na­gla­ša­va­ju­ći da ni­jed­na knji­ga sje­ća­nja ni­je za­vr­še­na.
- Mo­ja je, ta­kva ka­kva je­ste, skrom­ni pri­log isto­ri­ji Sta­re va­ro­ši – po­ru­čio je Pod­go­ri­ča­nin Želj­ko Vu­jo­vić. S.Ć.