Jed­na od naj­či­ta­ni­jih sa­vre­me­nih en­gle­skih knji­žev­ni­ca Alek­san­dra Po­ter po­če­la je da pi­še kao di­je­te. Na taj po­da­tak je i za­bo­ra­vi­la dok u ku­ći ro­di­te­lja ni­je ne­dav­no na­šla svo­ju sve­sku u ko­joj je is­pi­sa­la svo­je pr­ve pri­če. In­spi­ra­ci­ju pro­na­la­zi u sve­mu što je okru­žu­je. Za­mi­šlja stva­ri, ma­šta, ne­pre­sta­no se pi­ta. Vo­li da pu­tu­je, In­di­ja je već in­spi­ri­sa­la na je­dan njen ro­man, a tre­nut­no je u fa­zi kad tra­ži in­spi­ra­ci­ju za svo­je no­vo dje­lo. Naj­dra­že knji­žev­no dje­lo su joj „Or­kan­ski vi­so­vi”, ka­ko je ot­kri­la, lju­bav Ke­trin i Hit­kli­fa je iz­no­va i iz­no­va in­spi­ri­še. Ta­ko­đe, i dje­la su­na­rod­ni­ka Džejn Ostin, se­sta­ra Bron­te, To­ma­sa Har­di­ja, te ro­man­tič­ne ko­me­di­je na ko­ji­ma je od­ra­sla. Že­li da pi­še knji­ge sa ko­ji­ma se mo­gu po­is­to­vje­ti­ti sve dje­voj­ke. Ot­kri­la nam je da je bar 70 od­sto nje­nih knji­ga auto­bi­o­graf­sko, go­to­vo sve osta­lo do­ži­vje­li su nje­ni pri­ja­te­lji. Pi­sa­nje je stvar ma­šte, ta­ko da su mno­gi stvar­ni do­ga­đa­ji sa­mo in­spi­ra­ci­ja, a sve osta­lo je nje­na fan­ta­zi­ja.
Sve svo­je knji­ge ne­se­bič­no vo­li, ali joj je naj­dra­ža po­sled­nja – na­sta­vak ro­ma­na „Lju­bav­ni de­tek­tiv” u kom je nje­na ju­na­ki­nja na­ba­sa­la na pi­sma lju­bav­nog pa­ra iz do­ba ra­ta. Ot­kri­la nam je da je pla­ka­la dok je pi­sa­la ovu knji­gu.
Pi­sa­la je za pre­sti­žne ma­ga­zi­ne „El”, „Ko­smo­po­li­ten”, „Vog”. Go­di­ne 1999. po­sla­la je ru­ko­pis svog pr­vog ro­ma­na na adre­se ne­ko­li­ko iz­da­va­ča. Sko­ro svi su pri­hva­ti­li ru­ko­pis. Zna­la je, ka­že, da je uspje­la. Na­pi­sa­la je ro­ma­ne, „Lju­bav­ni de­tek­tiv”, „Zbo­gom ni­je kraj”, „Lu­da lju­bav”, „U po­tra­zi za Ro­me­om”, „Pa­zi što že­liš”...
● Va­še ju­na­ki­nje, bez ob­zi­ra što su že­ne iz 21. vi­je­ka, ima­ju za­jed­nič­ke oso­bi­ne, pa i do­ne­kle za­jed­nič­ke sud­bi­ne, sa ju­na­ki­nja­ma iz knji­ga Va­ših knji­žev­nih pret­hod­ni­ca se­sta­ra Bron­te, Džejn Ostin...?
- Čarls Di­kens je jed­nom re­kao da je bit­no da pi­sac pi­še o ono­me što po­zna­je. I ja to ra­dim, pi­šem o ono­me što se do­ga­đa me­ni, mo­jim pri­ja­te­lji­ca­ma, po­ro­di­ci, oso­ba­ma ko­je po­zna­jem, jer je to ono sa či­me se mo­že­mo po­ve­za­ti. Pi­šem o ono­me što sma­tram zna­čaj­nim. Ima lju­di ko­ji pi­šu o ra­znim stva­ri­ma, a ja sma­tram da se mo­že pi­sa­ti sa­mo o stva­ri­ma ko­je ste pro­ži­vje­li, o ljud­skim od­no­si­ma, ko­ji me pre­vas­hod­no in­te­re­su­ju. Za­ni­ma­ju me ljud­ski stra­ho­vi, na­de, že­lje, strep­nje, ono o če­mu ne­pre­sta­no pri­ča­mo i raz­mi­šlja­mo.
● Za­što se svi Va­ši ro­ma­ni za­vr­ša­va­ju sreć­nim kra­jem iako sve va­še ju­na­ki­nje do­ži­vlja­va­ju lič­ne bro­do­lo­me?
- Ne­kad stvar­no ima he­pi­en­do­va. Sreć­ni za­vr­šeci su bit­ni i mi­slim da baš sva­ko že­li da vi­di i do­ži­vi to, jer pro­sto u ži­vo­tu ne­ma uvi­jek he­pi­en­do­va, ne­go ima i tu­žnih, de­pre­siv­nih stva­ri. Vo­lim, na pri­mjer, dok či­tam da me ne­što po­dig­ne. Vo­lim da po­nu­dim na­du či­ta­o­ci­ma. Po mom is­ku­stvu tu­žne stva­ri se do­ga­đa­ju i jed­no­stav­no mo­ra­te da „okre­ne­te dru­gi list”, da pro­na­đe­te ne­što po­zi­tiv­no. Ne smi­je­te se pre­pu­sti­ti tu­zi, po­sta­će­te de­pre­siv­ni.
● Va­ši ro­ma­ni su ve­o­ma fil­mič­ni. Da li to ima ve­ze sa či­nje­ni­com da ste stu­di­ra­li knji­žev­nost i film?
- Po­di­gla sam se na ro­man­tič­nim ko­me­di­ja­ma. In­spi­ri­šu me fil­mo­vi po­put „Kad je Ha­ri sreo Sa­li”, „Be­sa­ni u Si­je­tlu”, „Če­ti­ri vjen­ča­nja i sa­hra­na”. Mo­ji ro­ma­ni iz­gle­da­ju kao fil­mo­vi jer ve­o­ma vi­zu­e­li­zi­ram dok pi­šem. Za­mi­šljam ka­ko bi mo­ji ju­na­ci i di­ja­lo­zi iz­gle­da­li da se do­ga­đa­ju u stvar­no­sti. Zna­te, ro­man­tič­ne ko­me­di­je vam za­i­sta po­di­žu ras­po­lo­že­nje. Ode­te u bi­o­skop tu­žni, umor­ni, sjet­ni i on­da se na­smi­je­te, ali i do­bi­je­te ne­ku na­du, ple­me­ni­ta osje­ća­nja vas pro­žmu. Na­sto­jim da mo­je knji­ge pro­bu­de ta­kve emo­ci­je. Pi­šem u sli­ka­ma, pi­šem kao da sni­mam sce­nu, kao da će se to do­go­di­ti na fil­mu.
● Da li ima­te u pla­nu da pi­še­te sce­na­ri­je za TV se­ri­je i fil­mo­ve. Uosta­lom obra­zo­va­ni ste baš za taj ža­nr knji­žev­no­sti?
- Mo­žda ću jed­nog da­na sje­sti i na­pi­sa­ti sce­na­rio. Ne­ko­li­ko film­skih stu­di­ja je ot­ku­pi­lo mo­je ro­ma­ne i no­ve­le da bi ih adap­ti­ra­li u sce­na­ri­ja. Bi­la bih ve­o­ma sreć­na da se to do­go­di. Ne­ko­li­ko pu­ta sam spe­ci­jal­no zbog to­ga pu­to­va­la u Los An­đe­les.
S. ĆET­KO­VIĆ


No­vi­nar zna ka­ko se pi­še

● Da li Vam no­vi­nar­ski na­čin pi­sa­nja po­ma­že da pi­še­te?
- Da, da. Kad ste no­vi­nar na­u­či­te da sva­ka ri­ječ ima zna­če­nje, shva­ta­te da se sva­ka ri­ječ, sva­ki sim­bol, ra­ču­na, po­ma­že vam da pi­še­te da­lje i da­lje – sva­ki no­vi­nar zna ka­ko da pro­du­ži tekst, ili da skra­ti. Svi mi no­vi­na­ri zna­mo ko­li­ko „di­li­tu­je­mo” (bri­še­mo) dok pi­še­mo. Zna­mo šta zna­či kad pre­đe­mo na no­vi list tek­sta i ko­li­ko to mo­že bi­ti za­htjev­no za či­ta­o­ca. Zna­mo i kad je pra­vo vri­je­me za­vr­ši­ti pa­sus, kad tre­ba po­če­ti no­vi, kad tre­ba sta­vi­ti tri tač­ke... sve te za­nat­ske stva­ri se na­u­če kad si no­vi­nar.


Cr­na Go­ra kao in­spi­ra­ci­ja

● Da li je i do­la­zak u Cr­nu Go­ru je­dan od na­či­na da pro­na­đe­te in­spi­ra­ci­ju?
- Uvi­jek je li­je­po vi­dje­ti ne­što no­vo, do­ći u ne­ku ze­mlju u ko­joj ni­ste bi­li, upo­zna­ti no­ve lju­de. To je in­spi­ra­tiv­no. No, ov­dje sam krat­ko, uspje­la sam da vi­dim dio oba­le, ko­ja je pre­div­na, za­tim je­dan na­ci­o­nal­ni park... pri­ro­da je pre­div­na, to­li­ko kon­tra­sta. Vo­lje­la bih da se vra­tim i is­tra­žim Cr­nu Go­ru. Si­gur­no je da bi me va­ša ze­mlja in­spi­ri­sa­la za ne­ko no­vo dje­lo.