Na oba­li Ze­te i u je­din­stve­noj ga­le­ri­ji skulp­tu­ra na otvo­re­nom ove go­di­ne u okvi­ru tra­di­ci­o­nal­nog va­jar­skog sim­po­zi­ju­ma stva­ra­ju La­u­ra Mar­kos iz Ar­gen­ti­ne i Pe­ko Nik­če­vić iz Cr­ne Go­re. I ovo­ga sep­tem­bra Umjet­nič­ka ko­lo­ni­ja u Da­ni­lov­gra­du otvo­ri­la je vra­ta za umjet­ni­ke iz svi­je­ta, ali i za do­ma­ćeg va­ja­ra. Ne­ka taj­na si­la spo­ji­la je u Da­ni­lov­gra­du da­le­ku Ar­gen­ti­nu i ka­me­ni­tu Cr­nu Go­ru. Kao plod tog su­sre­ta is­pred Umjet­nič­ke ko­lo­ni­je već su sko­ro za­vr­še­ne dvi­je no­ve skulp­tu­re. Na jed­noj su ukle­sa­ni za­pi­si, lič­no is­ku­stvo i umjet­nič­ki do­ži­vljaj svi­je­ta Pe­ka Nik­če­vi­ća, dok se na dru­goj, ko­ju stva­ra La­u­ra Mar­kos, ri­je­ka ži­vo­ta pre­li­va iz bje­lo­pa­vlić­kog mer­me­ra u Ze­tu i da­lje no­še­na ma­ti­com u svjet­ske oke­a­ne. Ipak, za­jed­nič­ki im je mi­stič­ni su­sret dli­je­ta, ide­je i mer­me­ra na oba­li Ze­te i pre­tva­ra­nje na­o­ko hlad­nog ka­me­na u to­plu po­ru­ku o je­din­stvu svi­je­ta i mje­stu umjet­ni­ka u nje­mu.
La­u­ra Mar­kos je za­vr­ši­la stu­di­je za ke­ra­mi­ku u Špa­ni­ji, a usa­vr­ši­la je teh­ni­ku ra­da na vi­so­kim tem­pe­ra­tu­ra­ma. Tre­nut­no kao va­jar ra­di u Fa­ma­i­lju, ar­gen­tin­skoj pro­vin­ci­ji Tu­ku­man, gdje je an­ga­žo­va­na na ču­va­nju kul­tur­ne ba­šti­ne tog kra­ja. Ona je za umjet­nič­ko stva­ra­la­štvo do­bi­la broj­ne na­gra­de, po­put pri­zna­nja Dru­štva mla­dih umjet­ni­ka (1990. go­di­ne), a po­tom sli­je­de di­plo­me iz San­ta Fea, kao i pr­va na­gra­da pu­bli­ke na va­jar­skom sku­pu u En­tre Ri­o­su u Ar­gen­ti­ni. Uče­stvo­va­la je na vi­še de­se­ti­na sa­mo­stal­nih iz­lo­žbi, kao i umjet­nič­kih ko­lo­ni­ja, ši­rom svi­je­ta. Ra­di­la je skulp­tu­re u sni­je­gu, ali njen umjet­nič­ki pro­fil naj­vi­še se osli­ka­va u ka­me­nu.
– Ide­ja o skulp­tu­ri na ko­joj ra­dim u Da­ni­lov­gra­du ro­di­la se još pri­je dvi­je go­di­ne. Si­nu­la je u gla­vi, osta­la je upam­će­na u du­ši, no­si­la sam je sve to vri­je­me sa so­bom i u su­sre­tu sa pri­ro­dom i lju­di­ma u ovom gra­du na­šla je svoj iz­raz i dio mer­me­ra. Mo­ja skulp­tu­ra je za­pra­vo če­sma, pri kra­ju sam sa ob­ra­dom i na­dam se da će na­i­ći na ra­zu­mi­je­va­nje ovo­ga gra­da i nje­go­vih gra­đa­na - po­ja­šnja­va La­u­ra.
Ona do­da­je da je da­ni­lov­grad­ska ko­lo­ni­ja je­din­stve­na po mno­go če­mu, ali za nju je naj­ve­će iz­ne­na­đe­nje da ov­dje stva­ra u dru­štvu sa­mo još jed­nog umjet­ni­ka. Uobi­ča­je­no je da se u slič­nim ko­lo­ni­ja­ma oku­pi naj­ma­nje šest va­ja­ra, a La­u­ra pam­ti sim­po­zi­ju­me sa tri­de­se­tak skulp­to­ra. U ta­kvim uslo­vi­ma da­ni pro­la­ze u bo­ga­toj ko­mu­ni­ka­ci­ji sa lju­di­ma, pu­no se ener­gi­je po­tro­ši mo­žda na ne­ke va­nu­mjet­nič­ke mo­men­te, ali u Da­ni­lov­gra­du je dru­ga­či­je.
– Ov­dje je sve ti­ho, imam pri­li­ku da se pot­pu­no po­sve­tim svo­me ra­du. Oko­li­na, od­no­sno br­da i Ze­ta me do­dat­no kon­cen­tri­šu na stva­ra­nje, a ne smi­jem da za­bo­ra­vim ni na div­ne lju­de ko­ji do­la­ze da za­jed­no po­pi­je­mo ka­fu, osta­ve cvi­jet i po­sta­nu dio mog sje­ća­nja. Ko­lo­ni­ja je pre­div­na, a još ka­da se zna da iza nje sto­je de­ce­ni­je po­sto­ja­nja i sto­ti­njak umjet­ni­ka ko­ji su ov­dje stva­ra­li, on­da se vi­še ne tre­ba ni­šta re­ći. Ću­te­ći iz­ra­ža­vam naj­du­blje po­što­va­nje pre­ma ovom gra­du i umjet­nič­koj emo­ci­ji ko­ja se mo­že opi­pa­ti - ve­li La­u­ra.
Na sa­mo de­se­tak me­ta­ra od La­u­re va­jar iz Nik­ši­ća, Pe­ko Nik­če­vić, već je za­vr­šio svo­je dje­lo. On je re­dov­ni pro­fe­sor Fa­kul­te­ta li­kov­nih umjet­no­sti u Pri­šti­ni, a di­rek­tor je i Cen­tra za kul­tu­ru u Nik­ši­ću. Ma­gi­stri­rao je 1993. go­di­ne na FLU u Be­o­gra­du kod pro­fe­so­ra Vla­di­mi­ra Ko­ma­da. Do­bit­nik je na­gra­de „Mi­lu­no­vić-Sti­jo­vić-Lu­bar­da”, a do­bi­jao je pri­zna­nja za naj­bo­lju iz­lo­žbu. Pro­šle go­di­ne osvo­jio je na­gra­du za skulp­tu­ru „Go­di­šnji sa­lon Ra­ške ško­le”. Od 1984. go­di­ne do da­nas uče­stvo­vao je na vi­še od sto­ti­njak grup­nih i sa­mo­stal­nih iz­lo­žbi kod nas i u ino­stran­stvu, a nje­go­ve skulp­tu­re se na­la­ze u vi­še gra­do­va ne­ka­da­šnje ve­li­ke Ju­go­sla­vi­je. Ate­lje i stu­dent­ske sa­le na tre­nu­tak je za­mi­je­nio otvo­re­nim ne­bom i ka­že da se ni­je po­ka­jao. Po nje­go­vim ri­je­či­ma da­ni­lov­grad­ska ko­lo­ni­ja je­din­stve­na je po sa­dr­ža­ju i umjet­nič­kom mo­ti­vu u Cr­noj Go­ri i po­zna­ta je i van gra­ni­ca Bal­ka­na.
– Po­što pri­pa­dam umjet­ni­ci­ma ko­ji sma­tra­ju da se u ka­me­nu osta­vlja­ju lič­ni za­pi­si i po­ru­ke i da se na­kon to­ga pre­pu­šta­ju po­sma­tra­či­ma, ta­ko sam i ja na mer­me­ru uti­snuo ne­ko­li­ko svo­jih za­bi­lje­ški. Ka­ko će one bi­ti tu­ma­če­ne osta­vljam na vo­lju po­sje­ti­o­ci­ma ove je­din­stve­ne ga­le­ri­je. Me­đu­tim, znam da je va­jar­ski sim­po­zi­jum u Da­ni­lov­gra­du već po­stao po­seb­na in­sti­tu­ci­ja i ovaj grad se pre­po­zna­je po njoj. Na­dam se da će ona bi­ti sa­ču­va­na i da ne­će pre­ki­da­ti tra­di­ci­ju go­di­šnjih oku­plja­nja va­ja­ra iz či­ta­vog svi­je­ta – pri­mje­ću­je Pe­ko­vić.
Od­la­zi­mo iz ko­lo­ni­je sa uti­skom da se u ovom gra­du za­hva­lju­ju­ći va­ja­ri­ma na tre­nu­tak su­sre­la mi­sti­ka i re­al­nost i kao da su do­bro­volj­no za­mi­je­ni­li mje­sta. Mi­sti­ka se ne­ka­ko sa vi­si­na sur­va­la na oba­lu i po­če­la da bru­si ka­men i ot­kri­va nje­go­va skri­ve­na zna­če­nja, a re­al­nost se zbog to­ga sti­dlji­vo po­vu­kla i od­lu­ta­la do obli­žnjih br­da i če­ka zgo­dan mo­me­nat da se vra­ti. Ma­lo će po­pri­če­ka­ti na to, jer skulp­tu­re is­pred Umjet­nič­ke ko­lo­ni­je kao da su oži­vje­le, ple­šu svoj ži­vot­ni ne­vi­dlji­vi ples i ne pri­zna­ju vri­je­me i pro­stor. Ipak, sve će to pro­ći i sve će do­ći na svo­je sta­ro mje­sto, ali na oba­la­ma Ze­te osta­će skulp­tu­re do slje­de­ćeg sep­tem­bra ka­da će va­ja­ri opet uli­ti du­šu ka­me­nu i na­tje­ra­ti ovaj grad i nje­go­ve gra­đa­ne da raz­mi­šlja­ju o smi­slu i o pu­to­va­nju ka svo­joj i su­šti­ni svi­je­ta.I.M.


Mi­ni­star kul­tu­re otvo­rio sim­po­zi­jum

Ovo­go­di­šnji va­jar­ski sim­po­zi­jum otvo­ren je pri­je dvi­je no­ći, a o nje­go­vom zna­ča­ju go­vo­rio je Pa­vle Go­ra­no­vić, mi­ni­star kul­tu­re. On je na­gla­sio da će Umjet­nič­ka ko­lo­ni­ja kao or­ga­ni­za­tor i Op­šti­na Da­ni­lov­grad kao po­kro­vi­telj ovog do­ga­đa­ja uvi­jek ima­ti po­dr­šku Vla­de Cr­ne Go­re da na­sta­vi sa oku­plja­njem umjet­ni­ka. On je po­ru­čio da se i u ma­lom gra­du mo­gu od­i­gra­va­ti ve­li­ki do­ga­đa­ji, a da to naj­bo­lje po­ka­zu­je odr­ža­va­nje va­jar­skog sim­po­zi­ju­ma. Na otva­ra­nju je pred­sta­vljen ka­ta­log i pri­ka­zan je vi­deo film o pro­šlo­go­di­šnjim uče­sni­ci­ma. La­ni su u Da­ni­lov­gra­du stva­ra­li Ta­tja­na Pre­min­ger, Ag­ne­ška Pe­tro­va i Ma­ri­ja Kla­u­di­ja Fa­ri­na.