La­ko je na­šim pre­ci­ma, oni su is­pu­ni­li svo­ju sud­bi­nu, oni su osta­vi­li be­smrt­no dje­lo. La­ko je na­šim pre­ci­ma, oni sa ne­ba gle­da­ju na­še sve­ča­no­sti nji­ma po­sve­će­ne. Moj djed Pu­ni­ša Mi­lin­kov Vu­ko­vić, uče­stvo­vao je u Pr­vom Bal­kan­skom ra­tu u oslo­bo­đe­nju To­ma­še­va, Bi­je­log Po­lja, Plje­va­lja, Be­ra­na, Ko­sov­ske Mi­tro­vi­ce, a sa Ko­so­va, pod ko­man­dom Jan­ka Vu­ko­ti­ća, pro­du­žio i uče­stvo­vao u oslo­bo­đe­nju Ska­dra. U Pr­vom svjet­skom ra­tu, kao re­grut Tre­ćeg ba­ta­li­o­na, uče­stvo­vao je u bor­ba­ma duž fron­ta Moj­ko­vač­ke bit­ke od Sa­ra­je­va, Pa­la, Ro­ga­ti­ce, Gla­sin­ca, su­to­kom Dri­ne, u bor­ba­ma na Vi­še­gra­du, u če­ti Le­ka An­tu­ni­je­vi­ća, ba­ta­ljo­nu Ra­do­va­na Ra­do­vi­ća, bri­ga­di Gru­ji­ce Gr­di­ni­ća. Uče­snik je i sud­bo­no­snog bo­ja na Moj­kov­cu, na Bo­žić 1916. go­di­ne. Od­li­ko­van je Obi­li­ća me­da­ljom, Osve­će­nim Ko­so­vom, Od­li­ko­va­njem srp­ske vje­re, Če­lič­nim kr­stom, me­da­ljom Za­slu­ga za na­rod, i dvi­je­ma me­da­lja­ma voj­nič­kih pri­zna­nja iz 1914 - 1015. Pot­pi­sni­ku ovih re­do­va, unu­ku, osta­vio je Član­sku kar­tu broj 1929, Udru­že­nja rat­ni­ka i do­bro­vo­lja­ca So­lun­skog fron­ta srp­ske voj­ske, iz­da­te u Be­o­gra­du.
No­vak Mi­lo­šev Vu­ko­vić (brat od stri­ca mo­ga dje­da), na­red­nik, iz­vr­šio je po­to­nje na­re­đe­nje po­to­nje Cr­no­gor­ske voj­ske, i u Do­njoj Šti­ta­ri­ci za­pa­lio ogrom­ne ko­li­či­ne mu­ni­ci­je i oru­đa da ne bi pa­lo u ru­ke oku­pa­to­ru, bu­du­ći da je Cr­na Go­ra ka­pi­tu­li­ra­la, a cr­no­gor­ska voj­ska po­sli­je ve­li­čan­stve­nih po­bje­da, mo­ra­la da po­lo­ži oruž­je. Ta­ko je moj­ko­vač­ke vi­te­zo­ve iz­da­la sop­stve­na dr­ža­va. Eks­plo­zi­ja mu­ni­ci­je u Do­njoj Šti­ta­ri­ci, bi­la je to­li­ko ja­ka da se ču­la i u dno Mr­tvog Du­bo­kog u Rov­ci­ma, a sta­kla na pro­zo­ri­ma pu­ca­la su u Ko­la­ši­nu i okol­nim se­li­ma, čak na­vi­še uz Mu­šo­vi­ća ri­je­ku. Do­bro­vo­ljac sa Ska­dra No­vak Vu­ko­vić, ja­vio se i kao do­bro­vo­ljac da za­pa­li mu­ni­ci­ju, što je, isto­vre­me­no, bio i sa­mo­u­bi­lač­ki čin. Me­đu­tim, igrom sud­bi­ne i ne­v­je­ro­vat­nih okol­no­sti pre­ži­vio je, a ra­ne i ožilj­ke no­sio je do svo­je sto­te go­di­ne. O po­du­hva­tu No­va­ka Vu­ko­vi­ća pi­sao je i je­dan od naj­ve­ćih cr­no­gor­skih isto­ri­ča­ra No­vi­ca Ra­ko­če­vić, za ko­ga se go­vo­ri­lo da je znao i ko­li­ko su Cr­no­gor­sci ima­li zu­ba na Moj­kov­cu, nek­mo­li ko­li­ko su ra­na do­pa­nu­li. O No­va­ku Vu­ko­vi­ću u „Moj­ko­vač­kim vra­ti­ma” pi­sa­li su Lju­bo An­đe­lić i Je­vrem Br­ko­vić, i na ne­ko­li­ko stra­ni­ca opi­sa­li No­va­ko­vo ju­na­štvo i he­roj­sko preg­nu­će. O No­va­ku Vu­ko­vi­ću, rat­ni­ku, o nje­go­vom iz­vr­še­nju po­to­njeg na­ra­đe­nja po­to­nje cr­no­gor­ske voj­ske, o Novaku Vu­ko­vi­ću svjet­skom put­ni­ku ko­ji je sti­zao do oba­la dvi­je Ame­ri­ke, do Afri­ke i Špa­ni­je, i ro­bo­va­nju u Nađ­me­đe­ru, pi­sao je u ne­ko­li­ko felj­to­na i bard cr­no­gor­skog no­vi­nar­stva Jo­van Du­jo­vić.
Elem, na sto­go­di­šnji­cu Moj­ko­vač­ke bit­ke, u Moj­kov­cu su odr­ža­ne dvi­je pro­sla­ve. Jed­na pod kr­stom, sa bad­nja­ci­ma, i sa tro­boj­kom, i dru­ga u du­hu pro­du­že­ne pro­te­ze NA­TO pak­ta. Ta­ko da su Moj­ko­vač­ki vi­te­zo­vi (baš kao i 1916), opet osje­ti­li svu gor­ču­nu iz­da­je od stra­ne svo­je dr­ža­ve. Na sve­ča­no­sti u Moj­kov­cu odr­ža­noj pod kr­stom i svi­je­ćom, i iko­nom Hri­sto­vom, ni­je­su pri­su­stvo­va­li pred­sjed­ni­ci op­šti­na Moj­kov­ca i Ko­la­ši­na, a pri­su­stvo­va­li su pred­sjed­ni­ci op­šti­na Be­ra­na i Pri­je­po­lja. Da li je mo­gu­će da Moj­ko­vac i Ko­la­šin ima­ju ta­kve pred­sjed­ni­ke op­šti­na ko­ji bje­že od kr­sta, ko­ji bje­že od Jan­ka Vu­ko­ti­ća i Mi­lo­ša Me­de­ni­ce. Ali, la­ko je na­šim pre­ci­ma, oni su is­pu­ni­li svo­ju sud­bi­nu, oni su na Boj­noj nji­vi za­o­ra­li be­smrt­nu bra­zdu, oni su sa Moj­kov­ca od­stu­pi­li u ne­be­sa, i sa ne­be­sa gle­da­ju ne­po­čin­stva ko­ja to­bo­že sla­ve nji­ho­vo oruž­je. Or­ga­ni­za­tor pro­sla­ve ko­joj sam pri­su­stvo­vao, bi­la je Epar­hi­ja bu­di­mljan­sko–nik­šić­ka i Srp­ski na­ci­o­nal­ni sa­vjet. Na­rav­no, kao po­to­mak moj­ko­vač­kog vi­te­za, ni­je­sam imao baš ni­ka­kvu po­ziv­ni­cu. U pr­vim re­do­vi­ma (da se ogra­dim sa onim ču­ve­nim – čast rijet­kim iz­u­ze­ci­ma), po­tom­ci­ma ni­je bi­lo te­ško da, uglav­nom, pre­po­zna­ju ra­zno­ra­zne iz­li­za­ne po­li­cij­ske pro­fi­le, ko­mu­ni­stič­ku re­ci­kla­žu, pro­fi­le ne­ka­kve po­lu­taj­ne po­lu­po­li­cij­ske po­pu­la­ci­je, ili, mo­že­bi­ti po­lu­pro­fi­le spa­va­ča ko­je Ud­ba pro­bu­di u slič­nim pri­li­ka­ma i ne­pri­li­ka­ma, on­da što­šta iz sek­to­ra kul­tu­ro­lo­ške pla­sti­ke i fol­klo­ri­sti­ke, i iz kor­pu­sa po­li­tič­ke pi­re­vi­ne i ta­ra­ko­vi­ne, i što­šta iz pen­zi­o­nog fon­da. Šta da se ra­di, Sr­bi­no­va sud­ba je­ste Ud­ba!
U be­sje­di, Ma­ti­ja Beć­ko­vić ne slu­čaj­no po­me­nu da je dru­ge no­ći bo­ja na Moj­kov­cu, Jan­ko Vu­ko­tić ko­na­čio u ku­ći Ga­vra Ra­de­no­vi­ća u Pod­bi­šću, ali ni­ko­ga od Ga­vro­vih po­to­ma­ka ni­je za­pa­lo da sjed­ne u pr­ve re­do­ve. Šta da se ra­di, do ne­ke ure ba­ši­bo­zuk je u pr­vim re­do­vi­ma. U pr­vim re­do­vi­ma sje­de­li su – ne po­tom­ci. Srp­ki na­ci­o­nal­ni sa­vjet mo­rao se po­sa­vje­to­va­ti sa po­tom­ci­ma o to­me gdje je ko­me mje­sto. Sum­njam da je iko od or­ga­ni­za­to­ra – po­to­mak ju­na­ka sa Moj­kov­ca. Ali, la­ko je vi­te­zo­vi­ma sa Moj­kov­ca, oni su is­pu­ni­li svo­ju sud­bi­nu, ali, la­ko je i po­tom­ci­ma vi­te­zo­va sa Moj­kov­ca, jer zna­ju či­ji su, i zna­ju gdje im je mje­sto. La­ko je po­tom­ci­ma ju­na­ka sa Moj­kov­ca, ne pri­li­či im da se gu­ra­ju sa oni­ma ko­ji­ma baš tu ni­je mje­sto.
Na pro­sla­vu ni­je po­zvan ni Jan­ko Vu­ko­tić, unuk ser­da­ra Jan­ka Vu­ko­ti­ća.
Hri­stos se ro­di!
Be­ćir Vu­ko­vić