Ni­ti ma­nje i mla­đe dr­ža­ve od Mi­lo­vog Mon­te­ne­gra (ne­ka­da Cr­ne Go­re), ni­ti vi­še pro­te­sta pro­tiv vla­da­ju­ćeg re­ži­ma ne­go što ih je u Mon­te­ne­gru. Ću­te cr­no­gor­ska br­da (ni­ko­ga ta­mo ne­ma), ali gr­me gra­do­vi cr­no­gor­ski od po­kli­ča „Mi­lo, lo­po­ve”, „Mi­lo, ubi­co” ...
Ta­ko kli­ču­ći, de­mon­stran­ti oku­plje­ni u opo­zi­ci­o­nom De­mo­krat­skom fron­tu i oko nje­ga, po­ve­li su do sa­da naj­ve­će po­zna­to sve­cr­no­gor­sko de­mon­strant­sko ko­lo ko­jim su op­ko­li­li dio glav­nog gra­da Pod­go­ri­ce u ko­jem se na­la­ze zda­nja glav­nih dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja – Skup­šti­ne, Vla­de, sud­stva, Pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve... Ka­da su de­mon­stran­ti pred spo­me­ni­kom kra­lja Ni­ko­le, kli­ču Sr­bi­ji. Či­ne to jer zna­ju da je kralj – dr­žav­nik i pje­snik, pje­vao o Cr­noj Go­ri kao o srp­skoj Spar­ti i pred­sta­vljao je kao Pi­je­mont srp­stva, a „Ona­mo, na­mo” na srp­sko Ko­so­vo i Pri­zren grad – gle­dao kao na svoj dom. Ka­da de­mon­stran­ti ho­do­ča­ste po­red spo­me­ni­ka Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog – kli­ču Ru­si­ji. Ka­ko i ne bi ka­da zna­ju da je Sve­ti Pe­tar kleo: „Ko odvo­jio Cr­nu Go­ru od Ru­si­je od nje­ga ži­vo me­so ot­pa­da­lo”. A zna se da je vla­sto­dr­žac Mi­lo Ru­si­ji „uveo sank­ci­je”, da je iz­ja­vio „ni­kad vi­še 1918” (uje­di­nje­nje Cr­ne Go­re i Sr­bi­je), da je po­dr­žao i po­zdra­vio oti­ma­nje Sr­bi­ji Ko­so­va, da su oti­ma­či Ko­so­va Ha­šim Ta­či i Edi Ra­ma pro­gla­še­ni po­ča­snim gra­đa­ni­ma gra­da Ul­ci­nja. Ma­sov­na mi­tin­go­va­nja pro­tiv vla­sto­dr­šca Mi­la po gra­do­vi­ma Cr­ne Go­re po­sle­di­ca su mno­štva ne­pod­no­šlji­vih Mi­lo­vih bi­tan­go­va­nja, ka­kvo je i ono ka­da je u Skup­šti­ni Cr­ne Go­re na pre­mi­jer­skom sa­tu po­zvao na tu­ču mla­dog po­sla­ni­ka Aba­zo­vi­ća ri­je­či­ma: „Do­đi ova­mo, bi­tan­go”. O Mi­lo­vom obra­ća­nju po­sla­ni­ci­ma u Skup­šti­ni ri­je­či­ma: „Ni za sto go­di­na ne­će­te zna­ti gdje su pa­re”, pri­ča­će po­ko­lje­nja. Ima­gi­nar­ni Edin Efo­vić pre­ko ko­ga je Mi­lo bez zna­nja jav­no­sti ku­pio dva „lir dže­ta” uvr­stio je pred­sjed­ni­ka Mi­la u džet set svjet­ske ma­fi­je. Hro­ni­ča­ri za­pi­su­ju da je dr­žav­nik Mi­lo dosa­d tri pu­ta „de­ra­ti­zo­vao” svo­je dr­ža­vlja­ne – tro­vao ih boj­nim otro­vi­ma – su­zav­cem, šok bom­ba­ma, spre­je­vi­ma... i to u ja­nu­a­ru 1998, ok­to­bru 2008. i ok­to­bru 2015. De­zer­ti­ra­njem iz Vr­hov­nog sa­vje­ta od­bra­ne SRJ i pre­la­skom na stra­nu zlo­či­nač­kog „Mi­lo­srd­nog an­đe­la” (NA­TO-a) i pri­zi­va­ju­ći NA­TO bom­bar­do­va­nje va­ro­ši­ce Mu­ri­no, o če­mu svje­do­če Bil Klin­ton i Žak Ši­rak, Mi­lo je se­bi na­dje­nuo ime ve­le­i­zdaj­ni­ka. Mi­lo se la­žno pred­sta­vljao kao vjer­nik ka­da je pri­mao vjer­ska zna­me­nja od cr­kve­nih ve­li­ko­do­stoj­ni­ka sve Ru­si­je. Uza­lud je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je uvo­dio pre­mi­je­ra Mi­la u Ce­tinj­ski ma­na­stir. Uza­lud je nje­ga i Sve­ta Ma­ro­vi­ća vo­dio kod srp­skog pa­tri­jar­ha Pa­vla da pri­me bla­go­slov... Uza­lud je Am­fi­lo­hi­je bla­go­slo­vio Mi­la pri­li­kom nje­go­vog usto­li­če­nja na pred­sjed­nič­ki pre­sto ne­pra­vo uze­ti. Uza­lud je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je opro­stio Mi­lu na­o­pa­ko lo­že­nje bad­nja­ka (vr­hom pre­ma ze­mlji) pred Ce­tinj­skim ma­na­sti­rom. (Grd­ne li sim­bo­li­ke zbog ko­je će Am­fi­lo­hi­je go­di­na­ma ka­sni­je, vi­de­ći ka­ko Mi­lo ga­zi sve što je Cr­noj Go­ri go­di­na­ma bi­lo sve­to, bol­no uz­di­sa­ti). Bu­dva, po­zna­ta kao me­tro­po­la tu­ri­zma, po­sta­la je me­tro­po­la Mi­lo­ve me­ga-ma­fi­je i ubi­sta­va iz mra­ka, a bu­dvan­ski mag Sve­to­zar Ma­ro­vić, Mi­lo­va si­va emi­nen­ci­ja, po­li­tič­ki sa­vjet­nik Mi­lo­vog DPS-a, pred­sjed­nik ne­ka­da­šnje SCG, uhap­šen je. Pri­je nje­ga uhap­še­na je go­to­vo sva nje­go­va fa­mi­li­ja, osim nje­go­ve že­ne, na či­je su ime na­đe­na pre­ko tri mi­li­o­na eura u stra­nim ban­ka­ma. Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je to­kom 25 go­di­na na če­lu Cr­no­gor­ske mi­tro­po­li­je ob­no­vio i po­di­gao pre­ko 600 hra­mo­va. Za isti pe­ri­od sed­mo­stru­ki pre­mi­jer Mi­lo uni­štio je na hi­lja­de pred­u­ze­ća u Cr­noj Go­ri i pro­iz­veo na de­se­ti­ne hi­lja­da cr­no­gor­skih pro­le­te­ra bez rad­nih mje­sta. Za­to ne ču­di što ne­ka­da­šnji „bor­ci ra­ta i re­vo­lu­ci­je”, sa­da pre­i­me­no­va­ni u „an­ti­fa­ši­ste”, ovih da­na is­pi­su­ju i uz­vi­ku­ju sta­re pa­ro­le „pe­to­kra­ka sa pet pe­ra, to je znač­ka pro­le­te­ra”. (Sa­mo da ne za­pje­va­ju onu nji­ho­vu „pa­daj ki­šo, krv ope­ri kud pro­la­ze pro­le­te­ri”.) I ne ču­di što je dan po­zi­va Mi­lo­voj Cr­noj Go­ri da pri­stu­pi NA­TO-u Mi­lo do­ži­vio kao „dan sku­plji vi­je­ka”. Kao što se do­ga­đa da si­lo­va­ne že­ne ra­đa­ju ne­že­lje­nu dje­cu u na­ro­du zva­nu ko­pi­lad, ta­ko se do­go­di­lo da na­kon 78-dnev­nog bom­ba­škog NA­TO na­si­lja nad Sr­bi­jom i Cr­nom Go­rom na­sta­nu NA­TO ko­pi­lad. Sr­bi­ja NA­TO ko­pi­lad da­vi, a Cr­na Go­ra ih nji­vi.
Ne sa­mo zbog na­ve­de­nog, već i zbog do­ku­men­to­va­nih iz­bor­nih i re­fe­ren­dum­skih kra­đa u or­ga­ni­za­ci­ji Mi­lo­vog DPS-a (Bi­je­la knji­ga, afe­ra „Sni­mak”) oku­plje­ni u opo­zi­ci­o­nom De­mo­krat­skom fron­tu i oko nje­ga ne­po­mir­lji­vi su u za­htje­vu da pred­sto­je­će par­la­men­tar­ne iz­bo­re tre­ba da or­ga­ni­zu­je pre­la­zna, a ne po­sto­je­ća Mi­lo­va vla­da. Pri to­me, na­ru­ku im ide „ras­pr­de­ka­nost” u vla­da­ju­ćoj ko­a­li­ci­ji (uko­li­ko to ni­je la­žno), ali su im ka­men o vra­tu oni fron­ta­ši ko­ji vi­še pro­zi­va­ju pro­tiv­ni­ke pro­te­sta ne­go što po­zi­va­ju pri­sta­li­ce.
Mi­li­sav Po­po­vić
Pod­go­ri­ca

P.S. Či­ta­va pro­te­kla 2015. go­di­na za grad Pod­go­ri­cu i za Ku­če pro­te­kla je u zna­ku na­ja­va, od­lu­ka i ten­de­ra za ob­no­vu po­ru­še­nog spo­me­ni­ka ko­lja­ču kuč­ke dje­ce iz dav­ne 1856. go­di­ne „ve­li­kom” voj­vo­di Mir­ku na kuč­kom pa­za­ru usred Pod­go­ri­ce. Ali, na za­do­volj­stvo ve­ći­ne jav­no­sti, ovaj na­o­pa­ki na­um re­ži­mli­ja ni­je ostva­ren, kao što ni­je bio ostva­ren, ni 2002, ni 2012, a što ne zna­či da re­žim­ske spi­ro­he­te, uko­li­ko osta­nu na vla­sti, ne­će po­no­vo po­ku­ša­ti da ovim pi­ta­njem kon­ta­mi­ni­ra­ju jav­nost.