Da ni­je na­ših su­ma­nu­tih po­dje­la, zna­li bismo ko smo i šta smo, a dru­gi bi vje­ro­va­li da smo do­bri i bo­lji čak i ne­go što smo ika­da bi­li. Ka­da bi­smo bi­li jed­no i za­jed­no, ni­ko nam ne bi mo­gao ni­šta ili bi se do­bro na­mu­čio da nam na­u­di, ali ja­sno po­ka­zu­je­mo da to ni­je­smo, ne­go ne­ko i ne­što što nas su­ža­va i po­ni­ža­va pred dru­gi­ma – ma­lim i ve­li­kim na­ro­di­ma.
Ni na gro­blji­ma ne mo­že­mo za­jed­no. Ka­da smo ima­li „Po­bje­du“ kao je­di­ni dnev­ni list, svi smo ta­mo ob­ja­vlji­va­li ko nam se u ži­vo­tu pri­dru­žio, a ko na­pu­stio od­la­skom u vječ­nost. Da­nas ostra­šće­ni to či­ne, pre­ma po­li­tič­kom opre­dje­lje­nju, sa­mo u jed­nom od tri li­sta: u „Po­bje­di“ ostra­šnje­ni pri­vr­žnje­ni­ci DPS-a, u „Vi­je­sti­ma“ ne­ki La­ti­na­ši i u „Da­nu“ is­klju­či­vo po­klo­ni­ci ći­ril­ske opo­zi­ci­je. Ma­lo njih je ko­ji či­ta­ju sve, pa mno­gi osta­ju neo­ba­vi­je­šte­ni gdje je ko, pa i ve­li­ki pri­ja­te­lji iz pret­hod­nog pe­ri­o­da je­din­stva i ne­se­bič­nog pri­ja­telj­stva. Sa­da ne že­li­mo ni na pu­tu da se sret­ne­mo. I ka­da se sret­ne­mo oba­ve­zno se ča­sti­mo ne­kom po­li­tič­kom ne­lju­ba­zno­šću i, če­sto, bru­tal­no­šću.
Eto, autor ovih re­do­va bio je sa gru­pom onih ko­ji ga­je cr­no­gor­sku-ju­go­slo­ven­sku ori­jen­ta­ci­ju na Go­ri­ci 13. ju­la u sla­vu Par­ti­za­nu bor­cu – pro­le­ter­skom in­ter­na­ci­o­na­li­sti. Na po­vrat­ku sreo se sa oni­ma ko­ji to isto či­ne, ali sa na­gla­skom da su se par­ti­za­ni bo­ri­li, pr­ven­stve­no, za Cr­nu Go­ru. U nji­ho­vim gru­pa­ma sret­nem ne­ke po­zna­te i ne­po­zna­te. Svi­ma se ja­vim i re­dom ih po­zdra­vim. Po­zna­ti mi ka­za­še da su i oni bi­li ko­mu­ni­sti. Ja to, uz osmi­jeh, pro­ko­men­ta­ri­sah da se ko­mu­ni­stom po­sta­je, a ni­ka­ko ta­mo for­mal­no uklju­ču­je i is­klju­ču­je. Na to sve je­dan su­vo­nja­vi, sre­do­vječ­ni sa okru­glim cr­nim na­o­ča­ri­ma ča­sti me: „Vi ko­mu­ni­sti ste iz­daj­ni­ci Cr­ne Go­re. Pro­tiv ste NA­TO-a, jer ne zna­te da je ovo XXI vi­jek.“
Do ta­da sam mi­slio da znam da smo za­ga­zi­li u XXI vi­jek, ali se sa­da pre­nuh i po­mi­slih (mo­žda je to fa­ta­mor­ga­na) da ni­je­smo mo­žda u 19. vi­je­ku.
Si­nu­še mi raz­ne mi­sli. U šta nam pro­đe 19. i 20. vi­jek? Je li sve to bi­lo uza­lud­no? Da li su sa­da­šnje po­dje­le ne­što no­vo ili sa­mo sta­ro na nov na­čin?
Mno­go ja­da za mi­šlje­nje, raz­mi­šlja­nje i za­klju­či­va­nje. Ovo ne­ka osta­ne za stal­no raz­mi­šlja­nje i ra­za­bi­ra­nje. Me­ni je ne­što usko u pro­sto­ru, a ši­ro­ko u sr­cu, po­gle­di­ma, vi­đe­nju i po­stu­pa­nju.
U pro­sto­ru me ogra­ni­ča­va­ju mno­go­broj­ni za­bra­ni ko­je su za­gra­di­li ta­mo ne­ki bes­pri­zor­ni ma­ra­gu­ni ko­ji­ma te­pa­ju taj­ku­ni.
Mno­go su se opre­tlja­li, do gu­še­nja, od la­ko­mo­sti i ne­si­to­sti, a od stra­ha da sa­ču­va­ju ugra­blje­na bo­gat­stva ko­ja je ovaj na­rod sa mu­kom i od­ri­ca­njem stva­rao. Svi oni dje­lu­ju na­du­to i ba­ha­to. Naj­bo­lje se to vi­di ka­ko na TV ekra­ni­ma iz­gle­da­ju i mno­gi po­sla­ni­ci ko­ji su i sa­mi po­sta­li no­vo­pe­če­ni bo­ga­ta­ši. Po­gle­daj­te ih ka­ko iz­gle­da­ju na ekra­ni­ma či­ja odi­je­la im iz­gle­da­ju kao da su od mla­đe bra­će, jer ni­je­su zbog br­zog na­ba­ci­va­nja ki­la­že šnaj­de­ri u sta­nju da pra­te nji­ho­ve fi­zič­ke di­men­zi­je.
Da se ne bi lo­še osje­ća­li ni mi ko­ji stal­no mr­ša­vi­mo, kao i pre­de­blja­li po­sla­ni­ci, TV pre­no­se iz Skup­šti­ne stvar­no tre­ba pre­ki­nu­ti, pa ne­ka u taj­no­sti od­lu­ču­ju o na­ma, a mi da vi­di­mo što će­mo sa nji­ma.
Rje­še­nja su ra­zna i mo­gu­ća, ali tre­ba po­što­va­ti naj­bo­lje za­htje­ve 21. vi­je­ka, ka­ko mi re­če onaj moj ne­nad­ni sa­go­vor­nik 13. ju­la is­pod spo­me­ni­ka Par­ti­za­nu bor­cu na Go­ri­ci. Sa­mo ne smi­je­mo za­bo­ra­vi­ti ra­to­ve oko nas, ogrom­nu bje­ža­ni­ju na­ro­da i to, pre­te­žno onih ko­ji su ne­ka­da pri­pa­da­li Po­kre­tu ne­svr­sta­nih, od­no­sno tre­ćem svi­je­tu ko­ji se tek bio oslo­bo­dio stra­ne do­mi­na­ci­je i oku­pa­ci­je.
Ne mo­že se vje­ro­va­ti oni­ma ko­ji ho­će da nas ustro­je, ci­vi­li­zu­ju, za­šti­te i usre­će sa po­zi­ci­ja svjet­skih moć­ni­ka. Mo­ra­mo se ma­lo sa­mi so­bom po­za­ba­vi­ti. Vlast mo­ra­mo uči­ni­ti ta­kvom da ste­že ka­ji­še se­bi, jer se na­ro­du ne­ma šta ste­za­ti i us­kra­ći­va­ti. Ima tu do­sta to­ga da se us­kra­ti, na­ro­du vra­ti. Do­bro bi bi­lo da se moć­ni­ci iz vla­sti u mno­go če­mu sa­mi us­kra­te, u pre­đa­šnje sta­nje na­ro­du i dr­ža­vi mno­go to­ga pri­va­ti­zo­va­no vra­ti. Bo­lje je da, po svom pro­mo­vi­sa­nom prin­ci­pu o za­šti­će­nu svje­do­ku, sve što ni­je do­bro pri­zna­ju. Bez to­ga ne­mi­nov­ne su oštri­je in­ter­ven­ci­je na­ro­da. Ako to­ga ne bu­de, ne pre­o­sta­je mi osim da se ni­ko­me ne ja­vljam ni is­pod spo­me­ni­ka Par­ti­za­nu bor­cu, jer me opet ta­mo mo­že sre­sti onaj su­vo­nja­vi sa okru­glim cr­nim na­o­ča­ri­ma. Ja bih mu mo­žda opro­stio o iz­da­ji Cr­ne Go­re, ali se bo­jim da mo­ji dru­go­vi ne bi bi­li rav­no­du­šni.
Sve u sve­mu, ze­bem od na­ših sa­vre­me­nih, su­ma­nu­tih po­dje­la u ko­ji­ma nam ni­šta ni­je sve­to i u je­din­stvu bez­re­zer­vno uz­vi­še­no.
Iz­laz iz sa­da­šnje bi­je­de i ja­da na­la­zi se u iz­bor­noj pro­mje­ni vla­sti pa da se vi­di ko je luk jeo, a ko sa­mo mi­ri­sao. To je pra­va pri­li­ka da se vi­di ko je pre­vi­še uzi­mao, ko je to omo­gu­ća­vao i sa­mo iz ne­zna­nja po­dr­ža­vao.
Sva­ka du­go­vječ­na vlast se kva­ri, pa je tre­ba če­šće mi­je­nja­ti ako ho­će­mo nje­nu bo­lju kon­tro­lu i oba­ve­zi­va­nje da slu­ži na­ro­du. Sa­mo ta­ko mo­gu ne­sta­ti na­še su­lu­de po­dje­le i nji­ho­ve te­ške po­sle­di­ce.
VLA­DI­SLAV VU­KO­VIĆ