Zar po­sto­ji ne­ko u Cr­noj Go­ri ko­ga ni­je ob­ra­do­va­la od­lu­ka da se maj­ka­ma sa tro­je i vi­še dje­ce do­di­je­li do­ži­vot­na na­kna­da-pen­zi­ja? Uto­li­ko je ogor­če­nje bi­lo ve­će dok smo gle­da­li oprav­da­ne pro­te­ste maj­ki ko­je ni­je­su ostva­ri­le pra­vo na pen­zi­ju ko­je im po za­ko­nu pri­pa­da zbog ne­či­jeg ne­ma­ra ili sa­bo­ta­že. Ali, šan­su da ovo svo­je pra­vo ostva­re po­ve­ća­le su iz­ja­vom da vje­ru­ju sa­mo pre­mi­je­ru, a na ru­ku im ide i to što se sve ovo do­ga­đa u iz­bor­noj go­di­ni.
Va­ra se sva­ko ko mi­sli da će ovim bi­ti ob­u­hva­će­ne sve že­ne u Cr­noj Go­ri ko­je za­slu­žu­ju ovu na­kna­du. Na­pro­tiv, bi­će za­o­bi­đe­ne baš one ko­je su pen­zi­ju s mu­kom za­slu­ži­le. One (i to u ve­li­kom bro­ju) ko­ji­ma ni­je, ni­ti će po­mo­ći pre­mi­jer, ni iz­bor­ne go­di­ne, a i sam Go­spod Bog kao da je za­bo­ra­vio na njih. Jed­na od mno­gih je i Na­da, sa sje­ve­ra Cr­ne Go­re iz se­la De­ri­ko­že (ta­ko ga ona zo­ve). Evo nje­ne pri­če.
– Kad me Gru­ban pro­sio, od­no­sno na­go­var’o da ga uzmem, jed­na me nje­go­va ri­ječ po­seb­no oso­ko­li­la. Re­če mi da ne­će­mo ni mi vo­đe osta­ti, no će­mo ko i dru­gi ne­kud mrd­nu­ti. No, ka­ko tad, ta­ko i sad. De­ri­ko­že osta­še mo­ja sud­bi­na. Ro­di­la sam mu pe­to­ro đe­ce, dva si­na i tri šće­ri. Đe­ca su nam do­bri đa­ci, iako ima­ju sat ho­da do ško­le. Naj­sta­ri­ji sin je za­vr­šio de­ve­ti raz­red. Sad mo­ra u grad, a ka­ko će još ne zna­mo. Ve­li­ki su rad­ni­ci. Od šest go­di­na poč­nu da ču­va­ju sto­ku, a sa osam do­bi­ju gra­bu­lje u ru­ke. Oni su mi je­di­na ra­dost i ve­li­ka na­da. Da njih ni­je, za ži­vot ne bih da­la pet pa­ra.Đe­ver mi je bio pa­met­ni­ji. Po­sjek’o šu­mu, na­pra­vio pri gra­du ku­ću, za­po­slio se kod pri­vat­ni­ka pa ži­ve ko go­spo­da. Jes da ra­di od ju­tra do mra­ka, ali ni­je slu­ga go­ve­di­ma i ov­ca­ma. Lje­ti je­tr­va do­đe sa đe­com kod nas na od­mor. Znao me jad ako znam od če­ga se od­ma­ra­ju. Ima­ju dvi­je šće­ri i ma­log si­na. Na­u­či­li da spa­va­ju do pod­ne, pa ne znam kad da im po­sta­vim da je­du. A sla­bo i je­du ovu na­šu hra­nu. Je­tr­va mi pri­ča ka­ko oni vo­le da im u onaj ku­pov­ni hleb na­re­že sa­la­me, pa i oni si­ti i ona mir­na. O to­me mo­gu cio dan. A mi se fa­li­mo ka­ko mi je­de­mo si­ra i sko­ru­pa. E, đa­vo nam ga je izio! One dvi­je đe­voj­ke osta­nu sa­mo dva da­na. Ka­žu – do­sad­no im. Če­sto ne­ma stru­je, TV, te­le­fo­na. A fa­li im i dru­štvo. Znam, ho­ćeš da me pi­taš ka­kva mi je je­tr­va. Da ti ka­žem, ona zna što ži­vi. Dok ona usta­ne, ja pre­tu­rim to­nu te­re­ta pre­ko ru­ku. A pre­ma me­ni je do­bra. I ona je odav­de. Mi smo se dru­ži­le ko đe­voj­ke. Za­jed­no smo i za­vr­ši­le osam raz­re­da. Da­lje ni­je­smo išle ni­jed­na. Ne pre­zi­re me što ja ova­ko ži­vim. Iako je do­bi­la pen­zi­ju, ni­je se uobra­zi­la. A njoj i pri­li­či da bu­de pen­zi­o­ner­ka. Kad se do­će­ra, di­vo­ta je po­gle­da­ti! Da mi je da ob­u­čem nje­nu odje­ću. Sto­ji mi ko ma­gar­cu se­dlo. Pro­ba­la sam nje­ne san­da­le dok je spa­va­la. Ni pr­ste ne mo­gu uvu­ći. Ra­ši­ri­le mi se no­ge od te­re­ta. A ne­kad smo mi­je­nja­le obu­ću. Ne pi­taš me je­sam li ja do­bi­la pen­zi­ju. Znaš do­bro da ni­je­sam. Ta­ka sre­ća me­ne ne mo­že sti­ći. Ka­žu da ne­mam pra­vo za­to što se ni­je­sam ja­vlja­la u Za­vod za za­po­šlja­va­nje. Ra­ču­na­la sam što da se pri­ja­vlju­jem kad pos’o sa osam raz­re­da ne mo­gu ni­kad do­bi­ti. A ka­ko, ja­dan ne bio, i da se jav­ljma odav­de! Tre­ba mi sat ho­da do kom­bi­ja, a on­da dva sa­ta kom­bi­jem do gra­da. Kom­bi se vra­ća po­pod­ne, a tre­ba mi i šest eura za kar­tu. Ve­li­ka je to dan­gu­ba. Ja se ne­mam kad ni na­spa­va­ti, a ka­mo­li ja­vlja­ti na Bi­ro. Tre­ba đe­cu na­hra­ni­ti, spre­mi­ti u ško­lu, pa do­če­ka­ti sa ruč­kom, opra­ti. A đe je tu sto­ka, pa polj­ski po­slo­vi.La­ko je mo­joj je­tr­vi. Ona se do­će­ra, pa pro­še­ta do Za­vo­da te se pri­ja­vi. Ona bi vo­lje­la da je to ja­vlja­nje sva­ki dru­gi dan. Bli­že je njoj Za­vod no me­ni iz­vor s ko­ga pet­na­est go­di­na no­sim vo­du za sve kuć­ne po­tre­be. A vje­ruj mi da mi je mi­lo što su ove že­ne do­bi­le pen­zi­je. Što i od njih ni Bog ni vlast ni­je­su okre­nu­li gla­vu ko od me­ne. Ni­je­sam ti ja je­di­na ov­đe ko­ju je za­pa­la ova­kva sud­bi­na. Ima nas de­se­tak i ne zna se ko­joj je te­že. Sva­ka ima po pe­še­sto­ro đe­ce. Ali, iz­gle­da da ova na­ša đe­ca ma­nje vri­je­de. Ali, me­ni su mo­ja đe­ca naj­bo­lja i naj­ljep­ša. Ona su mi sve na svi­je­tu. Sa­mo da mi Bog da zdra­vlja, a sna­gu ne­ću ža­li­ti, da ih iz­ve­dem na ži­vot­ni put dru­ga­či­ji od mo­ga. Ne­ka za­vr­še ško­le, a dok bu­du če­ka­li na po­sao ja ću ih, ako bu­dem ži­va, pod­sje­ća­ti da se re­dov­no ja­vlja­ju na Za­vod. Da se od sve mu­ke ma­lo i na­ša­lim.
Pe­tar Bu­la­to­vić
Pa­vi­no Po­lje