Ja, na­rav­no, ra­zu­mi­jem mu­ku i ne­vo­lju go­spo­đe Ne­le Sav­ko­vić – Vuk­če­vić, ko­ja je do­bi­la za­da­tak da po sva­ku ci­je­nu „po­sred Pod­go­ri­ce” po­pe­ri spo­me­nik „Ve­li­kom voj­vo­di i pje­sni­ku Mir­ku Pe­tro­vi­ću Nje­go­šu” i za to ve­za­la sud­bi­nu svo­je fo­te­lje pod­go­rič­kog se­kre­ta­ra za kul­tu­ru i sport, ali ne ra­zu­mi­jem nje­no ne­zna­nje i pre­ten­ci­o­znost da o cr­no­gor­skoj isto­ri­ji osim nje i No­va­ka Adži­ća ni­ko poj­ma ne­ma. Ra­zu­mi­jem to što ne zna šta je no­vin­ski tekst, čla­nak, a šta felj­ton, ali ne ra­zu­mi­jem ni nje­no, ni po­li­tič­ko slje­pi­lo onih ko­ji joj na­re­đu­ju da to ra­di i ne­će da vi­de u ka­kve ra­ne di­ra­ju i ka­kve to po­slje­di­ce mo­že ima­ti, ka­kve po­dje­le iza­zva­ti.
„Ža­li bo­že tri oke sa­pu­na, što po­tro­ši bu­la na ara­pa” – ve­li na­rod­na pje­sma. Mo­že go­spo­đa Sav­ko­vić – Vuk­če­vić i oni ko­ji je gu­ra­ju u ovaj „pro­je­kat” do mi­le vo­lje ve­li­ča­ti „Ve­li­kog voj­vo­du”, di­za­ti mu obe­li­ske do ne­ba – mo­že im se, ima­ju vlast i moć baš kao i Mir­kov sin, go­spo­dar Cr­ne Go­re, knjaz Ni­ko­la, ko­ji je to uči­nio pri­je 130 go­di­na u inat Ku­či­ma, u inat Pi­pe­ri­ma i Bje­lo­pa­vli­ći­ma, u inat Crm­ni­ča­ni­ma, svi­ma ko­ji su osje­ti­li ne­mi­lo­sr­đe, ne­čoj­stvo i ne­vi­te­štvo tog „Ve­li­kog voj­vo­de”. Ali, ni­ka­kvim spo­me­ni­ci­ma i sla­vo­poj­ka­ma se ne mo­že s nje­go­vih ru­ku opra­ti ne­vi­na krv po­kla­ne dje­ce, be­ba u ko­li­jev­ka­ma, i ubo­gih, ne­moć­nih sta­ra­ca, ne sa­mo u Ku­či­ma. Po­go­to­vu je ne­mo­gu­će to uči­ni­ti be­smi­sli­ca­ma i la­ži­ma da je onaj ko je pro­tiv ve­li­ča­nja i sla­vlje­nja „Ve­li­kog voj­vo­de” - pro­tiv Cr­ne Go­re i cr­no­gor­ske dr­žav­no­sti.
Jav­no i naj­gla­sni­je što mo­gu iz­ja­vlju­jem i pri­zna­jem da sam pro­tiv sva­ke dr­ža­ve ko­ja se te­me­lji na kr­vi dje­ce i ne­vi­nih, da sam pro­tiv ve­li­ča­nja onih ko­ji to ne za­slu­žu­ju, da sam pro­tiv sla­vlje­nja onih ko­ji su ta­ko ne­slav­no za­du­ži­li svoj na­rod.
Ne­ma, na­rav­no, po­tre­be da po­le­mi­šem sa glu­po­sti­ma da je ma­ca Sa­va Fa­ti­ća, evro­pej­ca i jed­nog od naj­o­bra­zo­va­ni­jih lju­di svo­ga do­ba, sru­ši­la spo­me­nik voj­vo­di Mir­ku – osta­jem pri pot­pu­no osno­va­noj i ute­me­lje­noj tvrd­nji da ga je sru­šio gnjev Ku­ča, Pi­pe­ra, Bje­lo­pa­vli­ća, Crm­ni­ča­na i svih za ko­je Mir­ko Pe­tro­vić ni­je bio „Ve­li­ki voj­vo­da” već krv­nik i zlo­tvor, ko­ji je nad­ma­šio tur­ske zu­lum­ća­re i kr­vo­pi­je. A go­spo­đi Sav­ko­vić – Vuk­če­vić pre­po­ru­ču­jem da, po­red No­va­ka Adži­ća i bje­lo­svjet­skih „pu­to­pi­sa­ca”, ipak pro­či­ta ono što je na­pi­sao „ma­li” voj­vo­da Mar­ko Mi­lja­nov, ne­po­sred­ni svje­dok či­jom se um­no­šću, čoj­stvom, ča­šću i ju­na­štvom di­či­mo, da pro­či­ta šta su i dru­gi pi­sa­li o „za­slu­ga­ma” i „ve­li­či­ni” „Ve­li­kog voj­vo­de” Mir­ka, pa i ne­ke knji­ge ko­je pot­pi­su­je mo­ja ma­len­kost. Pre­po­ru­ču­jem joj ta­ko­đe da na tom spo­me­ni­ku „Ve­li­kom voj­vo­di i pje­sni­ka” Mir­ku Pe­tro­vi­ću kao epi­taf ukle­še nje­go­ve sti­ho­ve na­pi­sa­ne onog kr­va­vog da­na 1856. go­di­ne u Ku­či­ma:
„Po­zdra­vljam te, dra­gi Go­spo­da­ru;
Bo­gu hva­la i Pe­tru sve­to­me, kre­nuh ju­tros u zo­ru bi­je­lu i raz­re­dih tvo­je so­ko­lo­ve:
što smo kće­li, to smo uči­nje­li i 50 gla­vah ot­ki­nu­li...”
Isto­vre­me­no pre­po­ru­ču­jem i Ku­či­ma da od­mah poč­nu pri­pre­me da na Or­lje­vu, na Me­du­nu ili na Ubli­ma, po­dig­nu ve­li­ki spo­me­nik Meh­med-pa­ši Bu­ša­tli­ji jer on im 1774. go­di­ne, kad je kre­nuo da ih is­tra­ži, ni­je klao dje­cu i ubi­jao star­ce. U to­me će ih sva­ka­ko po­dr­ža­ti i Pi­pe­ri i Bje­lo­pa­vli­ći, na­ro­či­to Ka­di­ći, a sva­ka­ko ne­će iz­o­sta­ti ni Crm­ni­ča­ni.
Bu­do Si­mo­no­vić