Pro­sla­va 45 go­di­na od otva­ra­nja pr­vih ja­sli­ca ne­dav­no je pro­sla­vlje­na u JPU „Lju­bi­ca Po­po­vić”. Me­đu­tim, ni­je­su bi­li po­zva­ni svi oni ko­ji su uče­stvo­va­li u for­mi­ra­nju ja­sli­ca pri­je če­ti­ri i po de­ce­ni­je. Čo­vjek ko­jeg su ma­li­ša­ni vo­lje­li, ko­ji ih je do­če­ki­vao kad su do­la­zi­li u vr­tić, bri­nuo o nji­ma i ko­ji ih je ne­iz­mjer­no vo­lio doktor To­dor Bu­la­to­vić, pe­di­ja­tar i kar­di­o­log, ni­je pri­su­stvo­vao pro­sla­vi. Ni­je da ni­je že­lio, ni­ti je za­bo­ra­vio taj va­žan dan, već ga se upra­va vr­ti­ća ni­je sje­ti­la. Bi­lo je mno­go čel­ni­ka gra­da, kao i mi­ni­star pro­svje­te, ali je­dan od osni­va­ča je za­bo­ra­vljen.
- Na dnev­ni­ku sam gle­dao ju­bi­lej ja­sli­ca. Vi­dio sam da im je bi­lo li­je­po, fi­no su sve or­ga­ni­zo­va­li. Me­ne ta­mo ni­je bi­lo. Ma­lo mi je kri­vo, zar ja kao ko­or­di­na­tor i or­ga­ni­za­tor za za­šti­tu dje­ce ja­sle­nog uz­ra­sta na ve­li­kom no­vou da ne bu­dem tu. Bar zbog svog tog ra­da i go­di­na pro­ve­de­nih u vr­ti­ću. Po­go­di­lo me, ni­je mi sve­jed­no – re­kao je Bu­la­to­vić.
On ni­je mo­gao a da ob­ja­šnje­nje ne po­tra­ži od di­rek­to­ri­ce vas­pit­ne usta­no­ve „Lju­bi­ca Po­po­vić” Sla­vi­ce Lu­bu­rić. Me­đu­tim, ob­ja­šnje­nje ga je tek „po­go­di­lo”.
- Imam 79 go­di­na i ja­ko me po­go­di­lo što su me za­bo­ra­vi­li. Sve sam joj to re­kao, a ona se od­bra­ni­la ti­me da ni­je bi­lo pro­sto­ra sve da po­zo­ve, ali je po­zva­la jed­nu me­di­cin­sku se­stru. Po­zva­la je se­stru a dok­to­ra za­bo­ra­vi­la. Za­hva­lio sam joj se i do­ka­zao joj da je po­gri­je­ši­la – ka­že Bu­la­to­vić.
Pe­di­ja­tar i kar­di­o­log To­dor Bu­la­to­vić ra­dio je u dječ­joj kli­ni­ci i Do­mu zdra­vlja. Kad su se osni­va­le ja­sli­ce pri­je 45 go­di­na Bu­la­to­vi­ća je iza­brao dr Ba­to Pe­šić da bu­de za­du­žen za vr­tić. On ka­že da je sam oda­brao vr­tić i da se sje­ća glav­ne se­stre Ve­re Ba­bo­vić.
- Da bih shva­tio ka­ko se ra­di u vr­ti­ći­ma obi­la­zio sam šest usta­no­va i is­ka­za­la se po­tre­ba da se osnu­ju i ja­sli­ce- naj­ra­ni­ji uz­rast ko­ji će da ču­va­ju vas­pi­ta­či. Po­što smo ima­li ma­lo is­ku­stva, on­da je me­ne za­pa­lo da obi­đem ne­ke is­ti­tu­ci­je po Ju­go­sla­vi­ji ko­je se ba­ve me­di­cin­skom za­šti­tom ja­sle­nog uz­ra­sta. Kad sam se vra­tio for­mi­rao sam tim – ka­že Bu­la­to­vić.
U to vri­je­me di­rek­tor vr­ti­ća bi­la je So­fi­ja Kli­ko­vac. Za sa­rad­nju sa njom Bu­la­to­vić ima sa­mo ri­je­či hva­le.
- Tač­na, pre­ci­zna, ve­li­ki čo­vjek, pro­fe­si­o­na­lac i or­ga­ni­za­tor... To je bi­la So­fi­ja Kli­ko­vac. Ni­ka­da ni­je­smo ima­li gr­ke, svi smo ra­di­li za­jed­no. Ja sam or­ga­ni­zo­vao pri­jem ma­le dje­ce. Ima­li smo dvi­je pro­sto­ri­je, osnov­nu i jed­nu za izo­la­ci­ju uko­li­ko se raz­bo­le. Nu­tri­ci­o­ni­sta je po­seb­no za tu dje­cu spre­mao hra­nu dok su če­ka­li ro­di­te­lje. Ina­če, od­nos iz­me­đu se­sta­ra i vas­pi­ta­ča ta­da je bio ma­lo tvrd. Ta­da su vas­pi­ta­či­ce pre­ba­ci­va­le sve na se­stre, ali sve smo mi to re­gu­li­sa­li sa di­rek­to­ri­com, ona me uvi­jek po­dr­ža­va­la. Ta­kvog di­rek­to­ra Pod­go­ri­ca vi­še ne­će ima­ti – ka­zao je Bu­la­to­vić.
Kad su ja­sli­ce po­če­le sa ra­dom u dr­žav­nim vr­ti­ći­ma maj­ke ni­je­su pr­vih dva mje­se­ca ima­le po­vje­re­nja, ta­ko da ni­je bi­lo ni dje­ce. Po­tom se pro­ču­lo da ima­ju do­bar tim ko­ji bri­ne o be­ba­ma.
- Za ja­sle­ni uz­rast pr­vih dva mje­se­ca ni­ko­ga ni­je bi­lo. Tre­ći mje­sec sa­mo jed­nog dje­ča­ka su nam do­ve­li, ali smo maj­ki ta­da mo­ra­li sve is­pri­ča­ti i ko ga ču­va i šta ra­di­mo. Ma­da, to je i nor­mal­no. Ta­ko smo se ne­kih po­la go­di­ne nas de­se­to­ro me­di­cin­skih rad­ni­ka igra­li sa njim. Po­sle po­la go­di­ne pu­no ih je bi­lo, čak se tra­ži­lo i mje­sto vi­še. Ta­da smo pri­ma­li dje­cu od go­di­nu da­na. Da­nas je ma­lo dru­ga­či­je i ve­li­ka je gu­žva u vr­ti­ći­ma – ka­zao je Bu­la­to­vić. A.D.

Te­ta Mi­ki­ca – De­da Mra­zi­ca
Naj­vi­še aneg­do­ta ima­ju lju­di ko­ji su rad­ni vri­jek pro­ve­li sa dje­com. Ta­ko se i To­dor Bu­la­to­vić pri­sje­tio jed­ne od njih.
- Ima­li smo že­nu ko­ja je išla u na­bav­ku na pi­ja­cu, ta­da smo je zva­li do­ma­ći­ca, a sa­da ne znam ka­ko se to ka­že. Zva­la se Mi­ki­ca. Vo­lje­la je pred No­vu go­di­nu da ob­u­če ko­stim De­da Mra­za i da do­ne­se hra­nu dje­ci. Ta­ko je jed­nom ušla u uči­o­ni­cu i dje­ca kad su je vi­dje­la sa po­klo­ni­ma i u ko­sti­mu sko­či­la su na nju. To­li­ko su je vu­kli da su joj ski­nu­li ko­stim i po­vi­ka­li „Ovo ni­je De­da Mraz ovo je te­ta Mi­ki­ca”. Bi­li su pre­slat­ki. Ra­do se sje­tim te dje­ce – pri­ča Bu­la­to­vić.