Sto­čar Mu­rat Oto­vi­ća, iz se­la Vlad­ne, dr­ži sta­do od 150 ova­ca i od tog po­sla ka­že mo­že li­je­po da ži­vi, pre­hra­nju­je po­ro­di­cu, po­di­že i ško­lu­je če­tvo­ro dje­ce. Ne kri­je da sto­čar­stvo ni­je ni ma­lo lak po­sao, da iz­i­sku­je pu­nu po­sve­će­nost i kr­vav rad ali ne bi ga mi­je­njao za ne­ki dru­gi.
- U na­šoj ku­ći je tra­di­ci­ja ba­vi­ti se sto­čar­stvom. Ipak, raz­li­ke se pri­mje­ću­ju, ne­kad je broj ova­ca ko­ji su lju­di dr­ža­li bio pu­no ve­ći, otac je dr­žao i po 300 ova­ca, dok ja da­nas dr­žim 150 i to je moj mak­si­mum, vi­še ne bih mo­gao po­sti­ći. Sto­čar­stvo mo­žda ni­je naj­po­želj­ni­ji po­sao ali je ča­stan i od nje­ga mo­že da se za­ra­di. Ko god ka­že da ne mo­že, taj ustva­ri ni­je spre­man da ra­di, a ako ci­je­la po­ro­di­ca uče­stvu­je u ne­če­mu, kao što mo­ja uče­stvu­je, on­da je uspjeh za­ga­ran­to­van. Kad dr­ži­te sto­ku vi ustva­ri pro­iz­vo­di­te hra­nu bez ko­je se da­nas ne mo­že, pa da li me­so ili sir, ne­što od to­ga se uvi­jek na­đe na tr­pe­zi. Bi­lo da su u pi­ta­nju ve­se­lja, svad­be, sa­hra­ne... za sve je pri­li­ke - ka­že Oto­vić.
O pla­sma­nu pro­iz­vo­da ka­že ne bri­ne, jer sve pro­da. Ipak, na­vo­di i da za to po­sto­ji tak­ti­ka.
- Sve tre­ba ra­di­ti smi­sle­no, pa i pro­da­ju. Ako ne ide pro­da­ja na pi­ja­cu ne iz­no­si ih sva­ki put, tem­pi­raj kad su pra­zni­ci, oko Kur­ban Baj­ra­ma, kad su ka­to­lič­ke ili pra­vo­slav­ne sla­ve. Tre­ba ih dr­ža­ti i po mje­sec da­na du­že pa kad na­i­đe ku­pac ili ne­ki do­ga­đaj, za­kla­ti to­ga da­na. To što ov­cu ili jag­nje dr­ži­te mje­sec du­že to im ni­šta ne ško­di, na­pro­tiv - pri­ča Oto­vić.
On na­vo­di i da je bi­ti ga­zda i čo­ban u isto vri­je­me je­di­na is­prav­na stvar.
- Da­nas je čo­ban po­gr­dan na­ziv ali nam se ci­je­li ži­vot ustva­ri svo­di na čo­ban­luk. Ako ni­si čo­ban svo­je fa­mi­li­je on­da si po­sla, pred­u­ze­ća, uvi­jek ne­če­ga. Čo­ban je ustva­ri pa­zi­telj. Da­nas se oni do­vo­de iz Al­ba­ni­je ali ni­ko vam sto­ku ne mo­že pa­zi­ti kao vi. Do­du­še, pri­je je sve bi­lo lak­še, dok Plan­ta­že ni­su po­di­gle vi­no­gra­de, tu smo iz­la­zi­li na is­pa­šu, ci­je­lo se­lo jer ra­ni­je ni­je bi­lo ku­će da ne­ma 20, 30 ova­ca pa i do 200, 300. Po­sto­jao je i ri­va­li­tet me­đu čo­ba­ni­ma, či­je su ljep­še ov­ce, či­sti­je, či­ja je ra­sa bo­lja, ali je to bio zdrav ri­va­li­tet. Di­či­li su se lju­di svo­jim sta­dom, da­nas ne. Da­nas ih ne­ma­te gdje, kad me­ni sva­ko ma­lo svi­ra­ju lju­di da se sklo­nim sa pu­ta, kad mo­ram da pa­zim da ov­ce ne uđu u ne­či­je dvo­ri­šte ili avli­ju, mu­ka je. Ta­ko ih uzmem pa po par mje­se­ci bu­dem na Ska­dar­skom je­ze­ru i to je bu­kval­no mo­ja pla­ni­na - pri­ča Oto­vić.
A od kad je pri­je tri go­di­ne kon­ku­ri­sao za MI­DAS pro­je­kat, da ob­no­vi me­ha­ni­za­ci­ju, sve mu je lak­še.
- Na­ba­vio sam no­vi trak­tor sa pri­ključ­ci­ma ko­ji su mi bi­li neo­p­hod­ni. Imam i sta­ri trak­tor i ba­lir­ku, u su­šti­nii 90 od­sto tih pri­klju­ča­ka ko­je mi tre­ba­ju- imam. I to mi do­sta po­ma­že. Ko ho­će da se ba­vi ovim po­slom mo­ra stal­no i da ula­že, ali taj vam se no­vac uvi­jek vra­će - pri­ča Oto­vić.
On is­ti­če i da je sto­čar­stvo za nje­ga pu­no uno­sni­ji po­sao ne­go po­ljo­pri­vre­da, te da im je za­ra­da za­ga­ran­to­va­na, za raz­li­ku od po­ljo­pri­vre­de. S.R.