Sni­mi­te sad ka­ko iz­gle­da ku­ća jed­ne po­ro­di­ce ko­ju su dr­ža­va i Glav­ni grad prog­na­li, po­na­vlja­la je ju­če Sve­tla­na Vla­ho­vić iz Park šu­me Za­go­rič ko­ja je bi­la pri­nu­đe­na da na­pu­sti dom zbog ne­ri­je­še­nih imo­vin­sko prav­nih od­no­sa. Vla­ho­vi­ći su 2000. go­di­ne sa­gra­di­li ku­ću od 85 kva­dra­ta u Park šu­mi Za­go­rič, na ta­da dr­žav­noj ze­mlji, ali je Vr­hov­ni sud do­nio od­lu­ku da se ze­mlja vr­ti po­ro­di­ci Vu­či­nić jer im je pri­je na­ci­o­na­liz­ci­je pri­pa­da­la. Na­kon što im je na­ci­o­na­li­zo­va­na ze­mlja vra­će­na pre­ko 180 do­ma­ćin­sta­va du­žno je da im is­pla­ti ade­kvat­nu na­dok­na­du, od 35 do 40 eura po kva­dra­tu. Po­ro­di­ca Vla­ho­vić je bi­la du­žna da Vu­či­ni­ći­ma is­pla­ti 34.000 eura.
Ka­ko je u su­za­ma is­ti­ca­la, Sve­tla­na ni­je že­lje­la da je sa dvo­je dje­ce osta­ve na uli­cu ni­ti da pro­du­ža­va ago­ni­ju pri­nud­nog ise­lje­nja. Za­to su oko dva­de­set pri­pad­ni­ka po­li­ci­je, sud­ski iz­vr­ši­telj, Hit­na po­moć, pred­stav­ni­ci Mi­ni­star­stva ra­da i so­ci­jal­nog sta­ra­nja, advo­ka­ti kan­ce­la­ri­je „Jo­vo­vić, Mu­go­ša i Vu­ko­vić” ima­li „lak za­da­tak” da pro­vje­re već pra­znu ku­ću i pre­u­zmu klju­če­ve što su i uči­ni­li. Me­đu­tim, kada je Ra­do­sav Vla­ho­vić po po­sled­nji put ušao da obi­đe ku­ću sa po­li­ci­jom i Mi­ni­star­stvom ra­da i so­ci­jal­nog, po­zli­lo mu je, pa su ga od­mah pre­mje­sti­li u ko­la Hit­ne po­mo­ći. Sa klju­če­vi­ma u ru­ci, pred­stav­ni­ci dr­žav­nih i grad­skih or­ga­na na­pu­sti­li su obje­kat a kom­ši­je, ko­jih je bi­lo oko tri­de­se­tak do­vi­ki­va­li su „sram vas bi­lo”, „umje­sto da po­ma­že­te vi od­ma­že­te”, „u ka­kvoj dr­ža­vi ži­vi­mo”...
- Od­lu­či­la sam da sa­ma na­pu­stim ku­ću jer sam shva­ti­la da vi­še ne­ma efek­ta pru­ža­ti ot­por. Iona­ko je bi­lo pi­ta­nje da­na kad će nas ise­li­ti. Ula­zi­ti sad u ne­ke vi­še su­ko­be sa pred­stav­ni­ci­ma dr­ža­ve i Glav­nog gra­da ne­ma efek­ta. Pri­tom, ja imam dvo­je dje­ce, od 24 i 16 go­di­na mo­ram da ži­vim i da se bo­rim. Ka­ko god da se okre­ne, is­hod bi bio isti- ise­li­li bi nas jer je oči­gled­no da su to na­u­mi­li bi­li od pr­vog da­na. Di­je­te sam po­sla­la u ško­lu, ni­sam je mo­gla pu­sti­ti da sa 16 go­di­na pre­ži­vlja­va što i ja. Nek se bar ono spa­si da ne gle­da što i ja, da je za­šti­tim. Da smo pru­ža­li ot­por, nas tro­je bi pri­ve­li u Cen­tar bez­bjed­no­sti, di­je­te ma­lo­ljet­no bi mi po­ve­li u Cen­tar za so­ci­jal­no i šta sam po­sti­gla, na­pra­vi­li bi mi još ve­ći pro­blem. Po­sle bi mi na­to­va­ri­li da sam ne­spo­sob­na maj­ka i što­šta još. Ta­kva je ova dr­ža­va, od nje ni­šta do­bro ne mo­že­mo oče­ki­va­ti, u to smo se uvje­ri­li iks pu­ta pa evo i sa­da. Oni što su mo­gli da me za­šti­te na­pra­vi­li su me još ve­ćom si­ro­ti­njom. Šta vi­še da oče­ku­jem kad su na me­ni od­lu­či­li da po­ka­žu da su prav­na dr­ža­va, tu­žno je to- pri­ča Vla­ho­vić.
Ka­ko na­vo­di, ne­ma in­sti­tu­ci­je ko­joj se za sve ove go­di­ne ni­je obra­ti­la, ni­ko joj ni­je ni od­go­vo­rio, a ka­moli po­mo­gao.
- Vi­še se ne mo­gu ni sje­ti­ti ko­me sam sve pi­sa­la. Znam sa­mo da ni od ko­ga ni­sam po­moć do­bi­la, ni­su mi čak ni od­go­vo­ri­li na za­htje­ve, sa­mo su me upu­ći­va­li sa jed­ne adre­se na dru­gu i po­na­vlja­li da su ne­moć­ni. Na­rav­no da su ne­moć­ni kad oni svi sto­je iza ovo­ga. Pri­je mje­sec da­na sam pi­sa­la opet Mi­i­ni­star­stvu ra­da i so­ci­jal­nog sta­ra­nja da mi po­mog­nu ne­ka­ko da ne osta­nem na uli­ci sa dvo­je dje­ce. Mi­sli­te da su se udo­sto­ji­li da mi od­go­vo­re ma­kar, na­rav­no da ni­su a da­nas ih evo tu, kad se ise­lja­va od­mah pru­ža­ju za­šti­tu. Ta­ko je i sa Hit­nom.... Ni njih ni­kad ni­smo mo­gli do­zva­ti pa ni da smo umi­ra­li, da­nas ih evo me­đu pr­vi­ma, da pru­že asi­sten­ci­ju ja­čoj si­li, a na­ma ne­moć­ni­ma- na­ma asi­sten­ci­ja ne tre­ba - pri­ča Vla­ho­vić.
Ka­ko na­vo­di, na­šla je stan gdje će se pre­se­li­ti sa dje­com, dok je vi­šak stva­ri pre­se­li­la kod kom­ši­je.
- Ču­jem i da će ku­ća bi­ti sru­še­na, kao na­uk dru­gi­ma šta sli­je­di uko­li­ko no­vac ne pri­pre­me... Nek je sru­še, ne­ka ura­de sad šta god ho­će sa njom- go­vo­ri­la je Sve­tla­na.
I dok su svi po­ku­ša­va­li da „do­đu se­bi” i shva­te ta im se pred oči­ma upra­vo do­go­di­lo, Sve­tla­na Vla­ho­vić je po ko zna ko­ji put ob­i­šla dvo­ri­šte i sa ne­vje­ri­com i su­za­ma u oči­ma opra­šta­la se od objek­ta ko­ji je sma­tra­la svo­jim do­mom i „si­gur­nom lu­kom”.
S.R.


Kom­ši­je u ne­vje­ri­ci

Se­dam­de­set­sed­mo­go­di­šnja De­san­ka Du­jo­vić ni­je mo­gla da za­u­sta­vi su­ze. Sje­dje­la je is­pred ku­će Sve­tla­ne Vla­ho­vić i pri­sje­ća­la se kao nje­na pr­va kom­ši­ni­ca svih tre­nu­ta­ka ka­da su bi­le jed­na uz dru­gu i po­ma­ga­li se, a sa­da su od­jed­nom ne­moć­ne.
- Tu­ga je ovo, pre­ve­li­ka tu­ga. Ko­li­ko sam pu­ta sa­mo ču­va­la Sve­tla­ni­nu kćer­ku da bi ona išla da ra­di i da za­ra­di.Ne mo­gu da vje­ru­jem. Šta do­če­ka­smo. Isto ovo me­ne če­ka, a gdje ću ja mu­če­na. Muž mi star, ima osam­de­set go­di­na. Osta­la pri­je dvi­je go­di­ne i bez si­na, osta­lo mi još unu­če. Ka­ko nje­ga na put da iz­ve­dem kad ne­ma ko da me za­šti­ti, nit dr­ža­ve nit iko­ga, kao da ne ži­vi­mo ov­dje. Tu­žan je ovaj dan i sva­ki na­red­ni kad se ova­ko op­ho­de pre­ma svo­jim gra­đa­ni­ma- po­na­vlja­la je Du­jo­vić.