Če­tvo­ro dje­ce iz se­la Kr­še­vo sva­ko­dnev­no pre­pje­ša­či oko 20 ki­lo­me­ta­ra do ško­le i na­zad, is­ti­ču da ne pla­ni­ra­ju da ika­da od­u­sta­nu od obra­zo­va­nja ali da se na­da­ju bo­ljim uslo­vi­ma- obez­bi­je­đe­nom pre­vo­zu.
Di­rek­tor OŠ „Mah­mut Le­kić” Ni­ko­la Du­kaj ka­zao je da ima­ju 1.150 uče­ni­ka sa svih kra­je­va Ma­le­si­je, po­čev od je­ze­ra pre­ko Karab­uš­kog po­lja do se­o­skih pod­ruč­ja, te da ško­la ne­ma ni­jed­no vo­zi­lo ko­jim ras­po­la­že da bi iko­me od dje­ce mo­gla po­mo­ći.
–Ne­ma­mo ni ma­la ko­la, a ka­moli kom­bi ili ne­ko sred­stvo za pre­voz uče­ni­ka. Žao nam je što ijed­no na­še di­je­te ide pje­ške, ali će­mo po­ku­ša­ti da im po­mog­ne­mo na ne­ki na­čin, ka­ko dje­ci iz Kr­še­va, ta­ko i svi­ma dru­gi­ma ko­ji ima­ju isti pro­blem. Vi­dje­će­mo sa­mo ka­ko i na ko­ji na­čin– ka­zao je Du­kaj.
Naj­za­bri­nu­ti­ji za dje­cu su ipak ro­di­te­lji ko­ji ape­lu­ju na sve in­sti­tu­ci­je da im po­mog­nu u di­je­lu pre­vo­za.
– Vo­lio bih kad bih mom je­da­na­e­sto­go­di­šnjem si­nu mo­gao da obez­bje­dim nor­mal­ne uslo­ve za po­ha­đa­nje ško­le, od­no­sno pre­voz ali ne mo­gu. Ne­mam te fi­nan­sij­ske mo­guć­no­sti. Ne sa­mo što ne­mam ko­la već ne ra­di­mo ni su­pru­ga ni ja, ži­vi­mo od so­ci­jal­nog. On sva­ki dan sa još tro­je dje­ce pre­pje­ša­či 20 ki­lo­me­ta­ra u oba prav­ca. Ne­mam uslo­va da mu olak­šam taj ži­vot, za­to bih vo­lio da mu dr­ža­va, grad ili ko je već u mo­guć­no­sti olak­ša pu­to­va­nje do ško­le i ku­će. Voli ško­lu i vo­li da uči, ne pam­tim da se de­si­lo da je pro­pu­stio na­sta­vu zbog ne­vre­me­na, ki­še ili sni­je­ga, uvi­jek bi se bu­dio na vri­je­me i in­si­sti­rao da ide. Po­no­san sam na nje­ga zbog to­ga. I sam ga vi­še pu­ta is­pra­tim u jed­nom di­je­lu, ot­pri­li­ke dva ki­lo­me­tra jer ga je strah sa­mog kad u pet uju­tru mo­ra da se pro­bu­di da bi do se­dam i po sti­gao u ško­lu. U po­vrat­ku mu tre­ba čak i du­že, za­vr­ša­va u je­dan a pri­je če­ti­ri ne do­đe ku­ći. Znam da ga je strah i da mu ni­je sve­jed­no kad je zi­ma i kad ide po mra­ku bu­kval­no– pri­ča So­kolj Ka­ljaj, ro­di­telj đa­ka pje­ša­ka.
Ka­ko je na­veo, za­hva­lan je svi­ma ko­ji kad na­i­đu ko­li­ma po­red dje­ce i po­ve­zu ih do is­pred ku­će.
–Obu­ća mu iz­dr­ži mje­sec da­na bu­kval­no, i to kad je li­je­po vri­je­me a kad ni­je, on­da ni 20 da­na ne tra­ju. Tor­be su im te­že no oni sa­mi, či­ni mi se i niz­br­do još i mo­gu a uz­br­do te­ško – iskren je Ka­ljaj.
Da je sra­mo­ta da se u 21. vi­je­ku dje­ca ta­ko mu­če, po­ru­ču­je i mje­šta­nin Pje­tro De­da Si­ni­štaj.
– Svu­da đa­ci ima­ju pre­voz sa­mo u Kr­še­vo ne. To je ka­ta­stro­fa. Tro­je ih je u osnov­noj a jed­no u sred­njoj ško­li. Mi se tru­di­mo svi da kad ide­mo do gra­da da uknapimo vri­je­me kad oni idu da ih po­ve­de­mo, ipak ne­kad se to i ne de­si pa oni mo­ra­ju sa­mi. Jed­nom da se ode pje­ške ne­djelj­no pa ni­je sve­jed­no, to je 20 ki­lo­me­ta­ra, i da je pra­vi­na bi­lo bi te­ško a ne ovo­li­ka uz­br­di­ca i niz­br­di­ca. Ne­mam svo­ju dje­cu ali svu dje­cu iz se­la gle­dam kao da su mo­ja i uvi­jek ću se bo­ri­ti za njih. Pri­je ne­ki dan sam ih sreo kad su se vra­ća­li ku­ći, po­če­la je da pa­da ki­ša, a ni­jed­no od njih če­tvo­ro ni­je ima­lo ki­šo­bran, uzeo sam ih i po­veo sva­kog do is­pred ku­će – po­ru­čio je Si­ni­štaj.
S.R.