La­go­dan ži­vot u glav­nom gra­du i vi­še­de­ce­nij­sko za­po­sle­nje u Kom­bi­na­tu alu­mi­ni­ju­ma (KAP) su­pru­žni­ci Pe­tar-Mi­šo i Stan­ka Ra­i­če­vić na­pu­sti­li su pri­je de­se­tak go­di­na od ka­da su se po­sve­ti­li se­lu, Za­ga­ra­ču. Nji­ho­vo sa­da­šnje za­ni­ma­nje je sto­čar­stvo i pro­iz­vod­nja bi­je­log mr­sa, a po­la go­di­ne bo­ra­ve na pla­ni­ni Lu­ka­vi­ci gdje ih je na­ša eki­pa te­kla pri­je ne­ko­li­ko da­na. Ima­ju, ka­ko is­ti­ču, i vi­še ne­go skro­man stoč­ni fond, sta­do od oko 45 ova­ca i če­ti­ri gr­la krup­ne sto­ke, od ko­je uspi­je­va­ju li­je­po da za­ra­de i uz to na­do­mje­ste pro­iz­vo­de za svo­ju po­ro­di­cu. Stan­ka je is­pri­ča­la da upr­kos mno­go većm obi­mu po­sla ne­go što je ima­la u KAP-u, ni­ka­da ni­je za­ža­li­la što je na­pu­sti­la grad i fa­bri­ku i po­sve­ti­la se se­lu.
- Na­i­šao je ne­ki pe­ri­od ka­da nam je obo­ma osla­bi­lo zdra­vlje. Ja sam ima­la ozbilj­nih zdrav­ste­nih pro­ble­ma zbog ko­jih su mi lje­ka­ri ka­za­li da mi je pre­o­sta­lo sve­ga tri mje­se­ca ži­vo­ta. Ope­ri­sa­la sam se u Be­o­gra­du i on­da smo obo­je uz is­pla­tu 24 lič­na do­hot­ka na­pu­sti­li po­sao iodlu­či­li da se vra­ti­mo se­lu, da bi se opo­ra­vi­li. Po­če­li smo po­ma­lo da ra­di­mo u ba­šti, ku­pi­li ne­ko­li­ko gr­la sto­ke i ta­ko je kre­nu­lo. Ovaj po­sao nas je opo­ra­vio, pla­ni­na mi je vra­ti­la zdra­vlje što je naj­va­žni­je od sve­ga -sa osmi­je­hom nam je is­pri­ča­la Ra­i­če­vić­ka.
Na Lu­ka­vi­ci, tač­ni­je na za­ga­rač­kom ka­tu­nu is­pod Ma­log Žu­ri­ma, su­pru­žni­ci bo­ra­ve od ju­na pa sve do ka­sne je­se­ni. Stan­ka tu i pri­pre­ma bi­je­li mrs od či­je pro­da­je, ka­ko je is­ta­kla, mo­že li­je­po da se za­ra­di.
- Ni­ka­da se ovim po­slom ni­je­sam ba­vi­la, čak ni­je­sam zna­la ni ka­ko po­mu­sti kra­vu i ov­cu, na­pra­vi­ti sir. U pr­vom pe­ri­o­du sam stal­no zva­la mo­ju maj­ku, ko­ja je ta­da bi­la ži­va, i is­pi­ti­va­la je de­ta­lje. Ko ho­će, br­zo na­u­či, ta­ko da sam da­nas po­sta­la pra­va pla­nin­ka ko­ja, iako to­kom ra­da u KAP-u ni­je ste­kla pen­zi­ju, sa­da li­je­po za­ra­đu­je. Ni­ka­da za ovih de­se­tak go­di­na ni­je­sam iza­šla na pi­ja­cu, sve što pro­iz­ve­dem pro­dam na kuć­nom pra­gu - ka­za­la je ona.
Ra­i­če­vi­ći na Lu­ka­vi­ci pra­ve sir i kaj­mak u mje­ši­ni, a u tre­nut­ku na­še po­sje­te Stan­ka je u ko­li­bi ima­la sve­ga ne­ko­li­ko mje­ši­na sprem­nih za pro­da­ju, dok su osta­le ra­ni­je „raz­gra­bi­li“ kup­ci. Ka­tun im je oko 80 ki­lo­me­ta­ra uda­ljen od Za­ga­ra­ča, a oko 30 od Nik­ši­ća, ali Ra­i­če­vi­ći ka­žu da ko jed­nom pro­ba bi­je­li mrs sa tog kra­ja, ni­je mu te­ško da do­đe i ku­pi na li­cu mje­sta.
- Pro­šle go­di­ne, ko­li­ko je bi­lo in­te­re­so­va­nje, ni­je­sam mo­gla svim kup­ci­ma da udo­vo­ljim, ali ne pla­ni­ra­mo da pro­ši­ri­mo sta­do jer smo već u go­di­na­ma. I, ovo što imao sa­svim je do­volj­no za nas i po­ro­di­ce na­ša dva si­na ko­ji ži­ve u Pod­go­ri­ci. U Za­ga­ra­ču sa­di­mo i ra­zno po­vr­će ta­ko da ni­ko­me od nas ne fa­li pra­ve zdra­ve hra­ne - re­kla je ona.
Lu­ka­vi­cu od ra­nog pro­lje­ća pa do ka­sne je­se­ni, dok ne poč­nu snje­go­vi, is­ta­kla je Ra­i­če­vić­ka, go­to­vo sva­ko­dnev­no po­sje­ću­ju tu­ri­sti. Do­bru su upo­zna­ti, ka­že ona, šta i ka­ko se pro­iz­vo­di na tim ka­tu­ni­ma, pa ra­do svra­te da ku­pe bi­je­li mrs. Iako je pre­dio kli­mat­ski do­sta su­rov, sni­je­ga, kao ne­dav­no, bu­de i već u ok­to­bru, ne že­le da na­pu­ste svoj „no­vi“ po­sao u ko­jem, ka­ko na­gla­ša­va­ju, uži­va­ju.
- U po­ljo­pri­vre­di i sto­čar­stvu ima po­sla za sva­ko­ga ko ho­će da ima­lo da ra­di. Mla­di lju­di ko­ji ne­ma­ju po­sla, ovim bi tre­ba­lo da se ba­ve. Neo­p­hod­no je sa­mo stvo­ri­ti „na­čin“, od­no­sno ma­kar par­čen­ce ze­mlje i od to­ga se mo­že kre­nu­ti. Ni­je po­treb­no pri­ča­ti ko­li­ko čo­vje­ku go­di ba­vi­ti se ovim po­slom, nas dvo­je smo svje­do­ci to­me - re­kla je Ra­i­če­vić­ka.B.B.