Sve­ča­na to­a­le­ta, pr­va odi­je­la, ha­lji­ni­ce ra­znih du­ži­na, šljo­ki­ce, fri­zu­ri­ce, šmin­ka, kra­si­li su uče­ni­ke Osnov­ne ško­le „Su­tje­ska” na du­go­i­šče­ki­va­noj po­lu­ma­tur­skoj ve­če­ri. Ra­do­sni zbog po­čet­ka no­ve ži­vot­ne do­bi, ni­su mo­gli da sa­kri­ju sje­tu zbog kra­ja de­ve­to­go­di­šnjeg dru­že­nja, gdje su uda­ri­li te­me­lje ko­je će ka­sni­je sa­mo na­do­gra­đi­va­ti. Ra­sta­ju se, ali osta­ju sje­ća­nja ure­za­na za sva vre­me­na. Bli­ce­vi fo­to­a­pa­ra­ta si­je­va­li su ci­je­lu noć, bi­lje­ži­li su se tre­nu­ci a ni pje­sme ni igre ni­je fa­li­lo.... Da je sa­vr­šen­stvo u jed­no­stav­no­sti, po­ka­zao je i sim­pa­tič­ni Fi­lip Jo­ve­tić, u bež pan­ta­lo­na­ma, teget ko­šu­lji­ci i bijelim pa­ti­ka­ma. Osmje­hom je raz­o­ru­žao sve oko se­be a ka­ko ka­že, to i je­ste nji­ho­va noć...
- U ovoj ško­li sam ste­kao pr­ve pri­ja­te­lje, ocje­ne, na­u­čio pr­va slo­va.... kre­i­ra­li smo se kao oso­be i sa­da ide­mo da­lje. Upi­su­je­mo sred­nju ško­lu, una­pre­đu­je­mo se, uči­mo ne­ke no­ve stva­ri. Ve­če­ras smo tu da se li­je­po pro­ve­de­mo i uči­ni­mo po­lu­ma­tur­sko ve­če po­seb­nim - ka­zao je Jo­ve­tić.
Ka­ko je is­ta­kao, spre­mio se za po­la sa­ta ali će noć pam­ti­ti ci­je­log ži­vo­ta.
U ha­lji­ni­ci sa sit­nim ru­ži­ca­ma skro­je­na po mje­ri Te­o­do­re Đi­no­vić, sa cvje­ćem u ko­si, krup­nih oči­ju i iskre­nog osmje­ha, pred­sta­vi­la je ge­ne­ra­ci­ju u pu­nom sja­ju.
- Naj­vi­še će mi ne­do­sta­ja­ti dru­štvo, jer smo za de­vet go­di­na ko­li­ko smo pro­ve­li za­jed­no po­sta­li bu­kval­no po­ro­di­ca, a sad sva­ko tre­ba na svo­ju stra­nu. Baš će mi bi­ti te­ško da se ra­sta­nem od njih, a znam da mo­ram. Ve­če­ras je na­ša noć i tru­di­će­mo se da je is­ko­ri­sti­mo mak­si­mal­no, da se li­je­po pro­ve­de­mo i uži­va­mo - po­ru­či­la je Te­o­do­ra.
U te­get pan­ta­lo­ni­ca­ma, ko­šu­lji­ci i što­snim še­ši­ri­ćem, Mar­ko Pe­ru­no­vić je po­ka­zao ka­ko tre­ba iz­gle­da­ti po­lu­ma­tu­rant. Ras­po­lo­žen za li­je­pu ri­ječ i još ljep­ši pro­vod, tru­dio se da svi­ma u okru­že­nju bu­de li­je­po.
- Ima­li smo to­li­ko uspo­na i pa­do­va to­kom ško­lo­va­nja i za­si­gur­no će­mo se ima­ti če­ga sje­ća­ti. Je­dva če­kam da kre­ne mu­zi­ka, da po­ru­čim „Đur­đev­dan”, pje­smu ko­ja nam je obi­lje­ži­la eks­kur­zi­ju, kru­nu na­šeg ško­lo­va­nja. Ipak, od sve­ga ću na­vi­še pam­ti­ti svo­je odje­lje­nje, bi­li smo bun­tov­ni i pro­ti­vi­li se svi­ma, ali smo uvi­jek bi­li kao jed­no, slo­žni i to se bro­ji - ka­že po­no­sno Mar­ko.S.R.