-„Ne­ka nas ne ra­sta­ve go­di­ne što do­la­ze, sa­mo pr­ve lju­ba­vi ni­ka­da ne pro­la­ze. La­žu ko­ji ka­žu da ško­lu ne vo­le...” sti­ho­vi su ko­je su uče­ni­ci Re­surs­nog cen­tra „Pod­go­ri­ca” pje­va­li u glas na po­lu­ma­tur­skoj i ma­tur­skoj ve­če­ri ko­ju su za njih or­ga­ni­zo­va­li pro­fe­so­ri u usta­no­vi. Ove go­di­ne ško­lo­va­nje je za­vr­ši­lo če­ti­ri uče­ni­ka, a „ma­lu ško­lu” dva. Po­lu­ma­tu­ran­ti su sreć­ni što po­sta­ju od­ra­sli, a ma­tu­ran­ti su bi­li po­ma­lo i tu­žni jer na­pu­šta­ju usta­no­vu u ko­joj su ima­li svu lju­bav i po­dr­šku. Ža­li­li su i pro­fe­so­ri, i di­rek­tor, ali opet i sla­vi­li jer su ih iz­ve­li na pra­vi put. Po­no­sni su na po­stig­nu­ti re­zul­tat, po­seb­no jer ne­ki od njih će od sep­tem­bra bi­ti stu­den­ti Prav­nog fa­kul­te­ta. Ko­li­ko je uče­ni­ci­ma li­je­po u usta­no­vi naj­bo­lje go­vo­ri to što ih je na ma­tur­skoj ve­če­ri po­sje­ti­la gru­pa biv­ših uče­ni­ka.
- Još jed­na ge­ne­ra­ci­ja ma­tu­ra­na­ta i po­lu­ma­tu­ra­nata nam ide iz ško­le. Sve smo ura­di­li što je bi­lo u na­šoj mo­ći da im bu­de li­je­po ško­lo­va­nje. Ima­mo žal što idu, ali na­da­mo se da smo od njih na­pra­vi­li do­bre lju­de da će nas pam­ti­ti. Or­ga­ni­zo­va­li smo im bes­plat­nu po­lu­ma­tur­sku eks­kur­zi­ju, a ma­tu­ran­ti će nam ići u Grč­ku sa ro­di­te­lji­ma i raz­red­nim star­je­ši­na­ma. Sva­ke go­di­ne do­la­ze nam i biv­ši uče­ni­ci, da po­dr­že ma­tu­ran­te i po­lu­ma­tu­ran­te, ali i nas. Vra­ća­ju nam se što nam je dra­go. Sreć­ni smo, ali i tu­žni što od­la­ze – re­kao je Zo­ran Bo­ško­vić, di­rek­tor.
Ma­tu­rant An­đe­la Dra­go­vić pla­ni­ra da upi­še Prav­ni fa­kul­tet i ra­du­je se što će bi­ti stu­dent.
- Emo­ci­je su mi po­mi­je­ša­ne, jer ov­dje sam bi­la 12 go­di­na. To ni­je ma­li pe­ri­od i u pi­ta­nju je od­ra­sta­nje. Ključ­ne go­di­ne u ži­vo­tu sva­kog dje­te­ta ja sam pro­ve­la ov­dje. To ne mo­gu ba­ci­ti iza se­be. To su bi­le 12 div­nih go­di­na. Ka­ko smo ma­la usta­no­va svi smo ve­za­ni, kao po­ro­di­ca. Žao mi je, vra­ća mi se sje­ća­nje šta smo sve ra­di­li. Po­hva­li­la bih di­rek­to­ra ko­ji se za­la­že za nas. Ov­dje sam upo­zna­la to­li­ko lju­di za­hva­lju­ju­ći nje­mu i pro­fe­so­ri­ma. Na­dam se da će im sju­tra bi­ti dra­go kad ču­ju da sam ima­la do­bre ocje­ne na fa­kul­te­tu i da sam to po­ni­je­la odav­de. Ži­vje­la sam osam go­di­na u in­ter­na­tu. Ima­li smo mak­si­mal­nu zdrav­stve­nu za­šti­tu, hi­gi­jen­ske uslo­ve od­lič­ne, do­ma­ći­ce su su­per. Žao mi je da ne­kog odva­jam jer ni­ko ni­je za­slu­žio da bu­de za­bo­ra­vljen i iz­o­sta­vljen. Sve ove lju­de vo­lim i do­la­zi­ću ov­dje jer dio me­ne ov­dje osta­je - ka­za­la je An­đe­la.
Njen drug Mir­nes Ra­mo­vić ka­že da će do kra­ja ži­vo­ta pam­ti­ti li­je­po dru­že­nje, do­bre od­no­se sa pro­fe­so­ri­ma, nji­ho­vo ra­zu­mi­je­va­nje, uče­nje...
- Pre­li­je­po nam je bi­lo u usta­no­vi. Svi su pa­žlji­vi pre­ma na­ma. Sre­ćan sam što ću upi­sa­ti Prav­ni fa­kul­tet, ali opet tu­žan što od­la­zim. Ka­ko da na­pu­stim lju­de ko­ji su nam svoj ži­vot po­sve­ti­li. U ško­li na­rav­no bi­lo je i lju­ba­vi, jer bez nje se ne mo­že – re­kao je Mir­nes.
Mir­nes se ina­če, ba­vi spor­tom i u to­me je i te ka­ko uspje­šan.
- Ba­vim se spor­tom, ba­cam ku­glu, disk, od ne­dav­no i džu­do tre­ni­ram. Ima me­da­lja, ali ne pri­čam o svo­jim us­pje­si­ma, da lju­di ne shva­te po­gre­šno da se hva­lim – skrom­no go­vo­ri o svo­jim us­pje­si­ma Mir­nes.
A.D.