HER­CEG NO­VI – Tra­di­co­nal­na iz­lo­žba cvi­je­ća, ko­ja je od 1975. go­di­ne pra­te­ća ma­ni­fe­sta­ci­ja Pra­zni­ka mi­mo­ze, otvo­re­na je ju­če u Ti­to­voj vi­li „Ga­leb” u Iga­lu. Naža­lost, li­jep iz­lo­žbe­ni pro­stor Ti­to­ve vi­le ju­če je bio skrom­no is­pu­njen cvjet­nim aran­žma­ni­ma. Mi­mo­zi­nog cvi­je­ta bi­lo je po­naj­ma­nje, a naj­vi­še je bi­lo onih ko­ji su iz­la­ga­li sad­ni­ce raz­li­či­tog cvi­je­ća, pred­me­te ra­đe­ne de­ku­paž teh­ni­kom, ma­ske i su­ve­ni­re. Iz­lo­žba je oku­pi­la oko 50 iz­la­ga­ča iz Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, a čast da otvo­ri ma­ni­fe­sta­ci­ju, ima­la je Iva­na Pet­ko­vić, ka­pel­ni­ca Grad­ske mu­zi­ke.
Ona je ovom pri­li­kom is­pri­ča­la dir­lji­vu austra­lij­sku le­gen­du o na­stan­ku cvi­je­ta mi­mo­ze, ko­ja po­či­va na lju­ba­vi dvo­je mla­dih ko­je ni smrt ni­je mo­gla raz­dvo­ji­ti.
– Mi­mo­za je sim­bol že­ne. Sim­bol eman­ci­pa­ci­je, slo­bo­de i osje­ćaj­no­sti. Ona je i sim­bol be­smrt­no­sti, ras­ko­ši i mo­ći. Ozna­ča­va po­što­va­nje, do­no­si sre­ću u po­slu i pod­sti­če lju­bav i lju­ba­znost – is­ta­kla je Pet­ko­vi­će­va.
Or­ga­ni­za­tor­ka iz­lo­žbe cvi­je­ća Jo­van­ka Mat­ko­vić oci­je­ni­la je da su se iz­la­ga­či po­tru­di­li da svo­je iz­lo­žbe­ne pro­sto­re uku­sno aran­ži­ra­ju, ali da je ve­li­ki broj iz­la­ga­ča od­u­stao od uče­šća, pri­je sve­ga zbog pro­ble­ma sa ca­ri­nom i lo­šim vre­me­nom.
Lo­še vre­men­ske pri­li­ke, ka­ko je is­ta­kla, uti­ca­le su i da se kom­ple­tan kon­cept ras­po­re­da iz­la­ga­ča iz­mi­je­ni u če­ti­ri sa­ta uju­tru jer je vje­tar raz­ba­cao sad­ni­ce.
– Po­seb­no sam bi­la raz­o­ča­ra­na ka­da sam ču­la da je pet iz­la­ga­ča od­u­sta­lo zbog pro­ble­ma sa ca­ri­nom, od­no­sno sa ve­li­kim da­žbi­na­ma, ali i zbog lo­šeg tret­ma­na na­ših ca­ri­ni­ka. Ovih pet iz­la­ga­ča sa gra­ni­ce Cr­ne Go­re vra­će­no je na­zad u Sr­bi­ju. Ova­kav od­nos je ne­do­pu­stiv, jer su ti iz­la­ga­či ima­li po­ziv­no pi­smo Pra­zni­ka mi­mo­ze, a ri­ječ je o ma­ni­fe­sta­ci­ji ko­ja je tra­di­ci­o­nal­na i zna­čaj­na ne sa­mo za grad ne­go i za ci­je­lu Cr­nu Go­ru. Po­go­di­lo me je i sa­zna­nje da je vra­ćen iz­la­gač ko­ji se ba­vi du­bo­re­zom na sak­si­ja­ma, a ri­ječ je o lju­di­ma ko­je je re­sor­no mi­ni­star­stvo iz Sr­bi­je po­sla­lo u Fran­cu­sku kao je­di­ne za­na­tli­je na Bal­ka­nu ko­ji se ti­me ba­ve – ogor­če­na je Mat­ko­vi­će­va ko­ja je na­gla­si­la i da se ve­li­ki broj iz­la­ga­ča pred­sta­vio skrom­ni­jim asor­ti­ma­nom zbog vre­men­skih ne­pri­li­ka.
Mat­ko­vi­će­va je ta­ko­đe is­ta­kla i da je iz­lo­žba cvi­je­ća, upr­kos broj­nim ne­vo­lja­ma ko­je su je pra­ti­le, oku­pi­la oko 50 iz­la­ga­ča, od ko­jih 15 iz Sr­bi­je. Pre­ma nje­nim ri­je­či­ma, od­ziv bi bio ve­ći i iz dru­gih re­pu­bli­ka ka­da bi op­štin­ski i dr­žav­ni po­pi­si bi­li flek­si­bil­ni­ji.
Vla­snik ra­sad­ni­ka „Ka­me­li­ja” iz Kum­bo­ra Pe­tar Ivo­vić po­tru­dio se da po­ša­lje cvi­je­će na grob Jo­van­ke Broz. Is­ti­če da će to bi­ti nje­go­va prak­sa i u bu­du­će, ka­ko bi se oda­la du­žna po­čast pr­voj da­mi ve­li­ke Ju­go­sla­vi­je ko­je vi­še ne­ma, a pod či­jim pa­tro­na­tom je svo­je­vre­me­no iz­lo­žba cvi­je­ća otva­ra­na u ho­te­lu „To­pla”.
– Na­še pod­ne­blje je ne­i­src­pan iz­vor in­spi­ra­ci­je, a mi­mo­za je cvi­jet ko­ji raz­ga­lju­je du­šu u zim­skom pe­ri­o­du. Go­vo­rim o mi­mo­zi ko­ju u na­ro­du zo­ve­mo obič­nom – aka­ci­ja de­li­ba­ta, i ona ima ve­li­ki broj iz­da­na­ka ko­ji na­pra­ve ve­li­ku šu­mu. Usled ne­do­stat­ka tr­ži­šta, uz­ga­ji­va­či re­du­ku­ju te po­vr­ši­ne i prak­tič­no se uni­šta­va je­dan fond mi­mo­ze. Ka­da bu­de­mo ima­lo tr­ži­šte, ima­će­mo i ve­ći broj sta­ba­la mi­mo­ze, ali ona sva­ka­ko ne­će ne­sta­ti – sma­tra Ivo­vić.
Ne­da Fan­fa­ni iz Ba­o­ši­ća pred­sta­vi­la se po­su­da­ma za cvi­je­će ko­je iz­ra­đu­je od ma­te­ri­ja­la naj­slič­ni­jeg ka­me­nu i u ko­je sa­di prak­tič­no mi­ni ja­pan­ske vr­to­ve.
– Tre­ba da se dr­ži­mo ono­ga što nam je Bog dao – na­šeg ka­me­na, cvi­je­ća i me­di­te­ran­skog bi­lja. Gle­da­la sam Nor­ve­ža­ne ka­ko klek­nu ka­ko bi po­mi­ri­sa­li cvi­jet, a mi ga­zi­mo po cvi­je­ću ko­je mi­ri­še i uno­si­mo u ku­ću ne­ko dru­go. Ova ma­ni­fe­sta­ci­ja ne do­pri­no­si mno­go afir­ma­ci­ji cvi­je­ta. Cvi­jet bi se afir­mi­sao tek on­da ka­da bi se te­mat­ski na­pra­vi­la iz­lo­žba od lo­kal­nog auten­tič­nog bi­lja – ka­že Ne­da Fan­fa­ni.
No­vljan­ka Smi­lja Dže­leb­džić pred­sta­vi­la se upo­treb­nim i ukra­snim pred­me­ti­ma od dr­ve­ta i me­ta­la ko­je ra­di u za­htjev­noj teh­ni­ci de­ku­pa­ža.
Ona je is­ta­kla da je uče­sni­ca iz­lo­žbe cvi­je­ća od 2009. go­di­ne i da je za­do­volj­na ka­ko or­ga­ni­za­ci­jom, ta­ko i po­sje­će­no­šću ma­ni­fe­sta­ci­je, uz opa­sku da uvi­jek mo­že bo­lje.
K.M.


Fi­tosa­ni­tar­na kon­tro­la naj­ve­ća pre­pre­ka

Dipl. in­že­njer pej­za­žne ar­hi­tek­tu­re i vla­sni­ca fir­me „For­te” Zo­ra De­spić iz Be­o­gra­da na­gla­si­la je da iz­lo­žbi cvi­je­ća uče­stvu­je od nje­nog osni­va­nja. Ona je uka­za­la na fi­tosa­ni­tar­nu kon­tro­lu kao osnov­nu pre­pre­ku u do­la­sku iz­la­ga­ča iz biv­ših re­pu­bli­ka Ju­go­sla­vi­je u Cr­nu Go­ru.
– U pri­ci­pu, ov­dje naj­vi­še do­la­zi­mo da se dru­ži­mo, ba­ša kao što to ra­di­mo u Be­o­gra­du i dru­gim gra­do­vi­ma Sr­bi­je or­ga­ni­zu­ju­ći slič­ne ma­ni­fe­sta­ci­je. Ov­dje nam je za­i­sta li­je­po, ali je či­nje­ni­ca da se sve te­že iz Sr­bi­je do­la­zi u Cr­nu Go­ru, pa smo pri­nu­đe­ni da po­ne­se­mo vr­lo ma­lo stva­ri da bi­smo ov­dje iz­la­ga­li. Dru­gi pro­blem je for­mi­ra­nje ci­je­na, jer ov­dje u ve­li­kom bro­ju iz­la­žu ve­le­pro­da­je, ta­ko da mi ko­ji­ma je to po­ro­dič­ni po­sao ne mo­že­mo baš da bu­de­mo kon­ku­rent­ni – ka­za­la je De­spi­će­va.