KO­TOR - Drev­ni grad Pe­rast i nje­go­ve ku­će ovih da­na su na me­ti lo­po­va ko­ji, ka­ko tvr­de mje­šta­ni, kra­du sve što stig­nu. Jed­na­ko su ugro­že­ni i objek­ti stra­na­ca, kao i ku­će sta­ro­sje­de­la­ca. Pro­šle go­di­ne bi­le su obi­je­ne če­ti­ri ku­će, a ove zi­me pro­va­lje­na je sko­ro sva­ka, ka­že Ana Ma­ri­ja Đu­ka­no­vić, pred­sje­di­ca Mje­sne za­jed­ni­ce.
-No­se što stig­nu- fri­ži­de­re, te­le­vi­zo­re, špo­re­te, veš-ma­ši­ne, ma­ši­ne za su­do­ve...Pri­je ne­ki dan, ču­la sam, obi­li su ku­ću jed­nom Ru­su. Ni­su mo­gli da otvo­re vra­ta, pa su ušli i iza­šli kroz pro­zor i iz­ni­je­li po­su­đe, pa su im ča­še is­pa­da­le pu­tem dok su bje­ža­li. Na me­ti su i ku­će mje­šta­na. Na­šim su­gra­đa­ni­ma obi­je­ne su ko­no­be, ma­ga­ci­ni, po­kra­de­ne ma­ši­ne, alat, mo­to­ri za bar­ke. Po­li­ci­ja je iz­vr­ši­la uvi­đa­je, ali kra­dljiv­ci još ni­su ot­kri­ve­ni. Ima to­li­ko za­klju­ča­nih ku­ća ta­ko da i ne zna­mo ko­li­ko je njih pro­va­lje­no, tek će se vi­dje­ti ka­da vla­sni­ci u se­zo­ni bu­du do­šli - ka­že Đu­ka­no­vi­će­va.
Pe­rast ima 220 sta­nov­ni­ka, dje­ce uz­ra­sta do 14 go­di­na ima oko 40, mla­di od­la­ze na fa­kul­te­te, mom­ci plo­ve, ta­ko da je zi­mi po­lo­vi­na sta­nov­ni­ka pen­zi­o­ne­ra. U osnov­noj ško­li u Pe­ra­stu je sed­mo­ro dje­ce do tre­ćeg raz­re­da, a ne­ka od njih po­ha­đa­ju osnov­nu ško­lu u Ri­snu, pa i u Ko­to­ru.
-Vla­sni­ci ku­ća- En­gle­zi, Ir­ci, Ru­si poč­nu da do­la­ze već od ma­ja, ali do ta­da je grad vi­še pra­zan ne­go pun. Ku­će idu iz ru­ke u ru­ku, ta­ko da ne zna­mo ko je vla­snik, ne­ki su ku­pi­li ku­će, a po­sled­nje če­ti­ri go­di­ne ni­su do­šli - ka­že Đu­ka­no­vi­će­va.
Sa oba­le gle­dan, na­iz­gled čist, čim se za­đe du­blje u uza­ne uli­ce, vi­di se ko­li­ko je Pe­rast za­pu­šten i za­ra­stao u ko­rov, a tu­nel ko­ji spa­ja ma­gi­stra­lu i oba­lu pre­pun je sme­ća. Gra­du je neo­p­ho­dan či­stač sa pu­nim rad­nim vre­me­nom.
-Čim iza­đe­te iza ku­ća u pr­voj li­ni­ji po­red mo­ra i kre­ne­te Sta­rim pu­tem, u pe­ra­škoj isto­ri­ji po­znat kao „Stra­da ma­e­stra“, vi­dje­će­te za­pu­šte­ne ku­će u ko­ji­ma su ne­ka­da ži­vje­li Pe­ra­šta­ni. Oni su ra­ni­je sa­mi či­sti­li is­pred svo­jih do­mo­va, a ka­da je do­šao „bum” pro­da­je, to se iz­da­lo, pre­pr­o­da­lo i sa­da vi­še ne­ma ko da či­sti (ci­je­ne ne­kret­ni­na su pa­le, oko 4.000 po kva­dra­tu, u od­no­su na 7 do 8 hi­lja­da u ra­ni­jem pe­ri­o­du).Tu sad ži­ve vi­ken­da­ši ko­ji do­la­ze na mje­sec-dva i sma­tra­ju da to tre­ba ne­ko dru­gi da odr­ža­va. Po­treb­no je da se za to an­ga­žu­je či­stač, uju­tru i po­pod­ne, ali se ne mo­že­mo oslo­ni­ti na jed­nog čo­vje­ka ko­ji či­sti po­la za­li­va - sma­tra Mi­re­la Žmu­kić, čla­ni­ca Sa­vje­ta MZ Pe­rast.
Osim či­sta­ča, ne­do­sta­ju im i kan­te za sme­će, ali su to sa­da ri­je­ši­li. Pro­blem je u to­me što Pe­rast ne ras­po­la­že pri­ho­di­ma od tu­ri­stič­ke tak­se, ko­ji ni­su ma­li.
- Mje­sna za­jed­ni­ca ne­ma po­mo­ći ona­ko ka­ko to Pe­rast za­slu­žu­je. Od Op­šti­ne go­di­šnje do­bi­ja­mo hi­lja­du i po eura i to je sve što ima­mo. Pro­šlog lje­ta smo ima­li sa­mo jed­nu kan­tu za sme­će. Ka­ko je tu­ri­stič­ka se­zo­na bi­la po­če­la, ku­pi­li smo na ve­re­si­ju šest kan­ti za sme­će u Pod­go­ri­ci, ko­je smo ot­pla­ti­li ka­sni­je ka­da smo do­bi­li nov­ce od Op­šti­ne. Do ze­mljo­tre­sa smo ima­li svoj Tu­rist bi­ro, ko­ji ne funk­ci­o­ni­še već niz go­di­na – ove go­di­ne se bo­ra­vi­šna tak­sa ni­je na­pla­ći­va­la, tu­ri­sti su se pri­ja­vlji­va­li u agen­ci­ji u Ri­snu ili u MUP Ko­tor. Pro­šle go­di­ne je jed­na oso­ba na­pla­ći­va­la tak­su kroz Pe­rast, ali mi kao Mje­sna za­jed­ni­ca ne­ma­mo ni­šta od to­ga – po­ja­šnja­va Ću­ka­no­vi­će­va, a Žmu­ki­će­va do­da­je da je po­treb­no da to­kom lje­ta za­po­sle ne­ko­ga ko će da na­pla­ću­je tu­ri­stič­ku tak­su, jer po­la go­sti­ju to ne ura­di.
Na­de Pe­ra­šta­na su bi­le okre­nu­te re­vi­ta­li­za­ci­ji obje­ka­ta „Ja­dran-Pe­ra­sta“, gdje je tre­ba­lo da nik­ne no­vi ho­tel, po­sto­ja­la je i že­lja da se u pa­la­ti Zma­je­vi­ća otvo­ri Mu­zič­ka-li­kov­na aka­de­mi­ja, ali je to pri­va­ti­zo­va­no i spo­lja sa­ni­ra­no, a unu­tra pra­zno i be­ži­vot­no. Oko 700 za­po­sle­nih je bi­lo u Ja­dran Pe­ra­stu, dnev­no je pet auto­bu­sa od Nje­gu­ša do Iga­la do­vo­zi­lo rad­ni­ce i rad­ni­ke. Pred­u­ze­će oti­šlo pod ste­čaj 1994. go­di­ne, ka­sni­je je pro­da­to.
-Dok je bi­la ov­dje fa­bri­ka, ima­li smo svo­ju pro­dav­ni­cu, me­sa­ru, fri­ze­raj, am­bu­lan­tu... Sve­ga to­ga vi­še ne­ma, ima­mo sa­mo re­sto­ra­ne i ko­no­be. Ne­ma­mo ni ban­ko­mat, ni jav­ni to­a­let, a na hi­lja­de tu­ri­sta pro­đe ovu­da. Je­di­no nam je po­šta div­na, u sta­rin­skom sti­lu - ka­že Žmu­ki­će­va.
M.D.Po­po­vić



Te­zge bez re­da

-To­kom lje­ta pri­vat­ni­ci za­u­zi­ma­ju ja­vi pro­stor, a da ne­ma­ju do­zvo­le. Po­sta­vlja­ju na put te­zge, fri­ži­de­re sa so­ko­vi­ma i sla­do­le­dom i sun­co­bra­ne, za­tva­ra­ju ula­ze u uli­ce. Ima­mo po 20 Ro­ma to­kom se­zo­ne ko­ji bu­kval­no vu­ku tu­ri­ste za ru­kav pro­da­ju­ći stol­nja­ke duž ci­je­le uli­ce, čak se i tu­ku iz­me­đu se­be. Je­dan čo­vjek go­di­na­ma na di­vlje pro­da­je džem­pe­re na tro­to­a­ru, dru­gi pro­da­je su­ve­ni­re, bi­žu­te­ri­ju na tr­gu is­pred cr­kve Sv. Ni­ko­le, sve to je ja­ko ru­žna sli­ka za Pe­rast. Čim Ko­mu­nal­na po­li­ci­ja ode, oni se po­no­vo vra­te, ka­že Ana Ma­ri­ja Đu­ka­no­vić.


Fa­li jav­ni to­a­let

Iako va­ži za elit­nu tu­ri­stič­ku de­sti­na­ci­ju Pe­rast ne­ma jav­ni to­a­let. S ob­zi­rom da ov­dje lje­ti dnev­no pro­đe pre­ko hi­lja­du tu­ri­sta, to je pri­je­ka po­tre­ba za mje­sto. Po­sto­ji mo­guć­nost da se u sa­da­šnjim pro­sto­ri­ja­ma Mje­sne za­jed­ni­ce otvo­ri tu­ri­stič­ki bi­ro i jav­ni to­a­let, jer za to ima uslo­va i pro­sto­ra. Za sa­da u Pe­rast dva pu­ta sed­mič­no do­la­zi ad­mi­ni­stra­tor­ka iz Mo­ri­nja, ko­ja oba­vlja neo­p­hod­ne po­slo­ve.


Ru­pe u as­fal­tu pri­je­te da ob­ru­še put

- Na dva kri­tič­na mje­sta as­falt na pri­o­bal­nom pu­tu je na­pu­kao i po­ja­vi­le su se ru­pe, ko­je sa­da pri­je­te da se uru­še. Ri­zič­na je ru­pa is­pred Ško­le, u du­ži­ni od 30 me­ta­ra či­ni se kao da će sva­ki čas da po­đe u mo­re – sva­ko ju­tro tu pro­la­zi đač­ki auto­bus, sva­kih sat pro­la­ze lo­kal­ni auto­bu­si, va­tro­ga­sni ka­mi­o­ni, oni sa gra­di­li­šta na­to­va­re­ni ma­te­ri­ja­lom, do­ba­vlja­či za pro­dav­ni­ce i lo­ka­le, auto­bu­si Open tur­sa to­kom lje­ta. Po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na te ru­pe su se pri­kri­va­le, be­to­ni­ra­le, ali vi­še ne vri­je­di -tre­ba­lo bi či­tav dio pu­ta uklo­ni­ti i iz­no­va ura­di­ti pot­por­ne zi­di­će. Pe­rast je sav na tim bu­jič­nim ka­na­li­ma – „bo­ju­ni­ma” ko­ji se na­la­ze is­pod pu­ta. Kad je ju­go i ki­ša, mo­re od­ne­se pi­je­sak i osta­ne ru­pa is­pod pu­ta. Kad se ra­dio vo­do­vod pri­je pet go­di­na, pri­li­kom as­fal­ti­ra­nja pu­ta, sa­mo su po­lo­vi­nu tra­se ura­di­li ka­ko tre­ba – pra­vi­li su be­ton­ske ko­šu­lji­ce iz­nad tih bo­ju­na, a od ko­šar­ka­škog igra­li­šta pre­ma Bo­ri­ći­ma ni­su. Gdje god je jo­še ura­đe­no, mo­re je po­ni­je­lo pi­je­sak i osta­le su ru­pe na as­fal­tu.
Obra­ti­li smo se Di­rek­ci­ji za ure­đe­nje i iz­grad­nju Ko­to­ra, po­sla­li do­pis Di­rek­ci­ji za jav­ne ra­do­ve u Pod­go­ri­ci, odr­ža­li sa­sta­nak sa Jo­vom Su­đi­ćem pot­pred­sjed­ni­kom Op­šti­ne Ko­tor, obe­ća­li su nam ne­ki no­vi sa­sta­nak za 15 da­na sa di­rek­to­ri­ma jav­nih pred­u­ze­ća. Bi­lo bi do­bro da se to za­vr­ši pri­je se­zo­ne - na­vo­di Ana Ma­ri­ja Đu­ka­no­vić.