DA­NI­LOV­GRAD - I dok op­štin­ski pla­ne­ri iz Da­ni­lov­gra­da na Gla­vi Ze­te uz po­moć DUP-a za ovaj kraj cr­ta­ju sport­ske i dru­ge re­pre­zen­ta­tiv­ne te­re­ne, ure­đe­nje oba­le i mo­der­ne tu­ri­stič­ke objek­te, ovo na­se­lje da­nas je sko­ro na­pu­šte­no, sa za­tvo­re­nim ho­te­lom i pre­gršt po­lu­sru­še­nih zgra­da. Ov­dje već go­di­na­ma ne­ma pro­dav­ni­ce, pa je naj­bli­ža pe­ka­ra ma­lo­broj­nim mje­šta­ni­ma uda­lje­na čak 20 ki­lo­me­ta­ra! Ne­ma­ju gdje ni no­vi­ne ku­pi­ti, a ni po­pi­ti ka­fu ili ča­ši­cu ra­ki­je, jer na Gla­vi Ze­te ne­ma ka­fa­ne. Do Gla­ve Ze­te, ka­žu ma­lo­broj­ni mje­šta­ni, je­di­no re­dov­no do­la­ze lje­ka­ri, po­šta­ri i auto-­pre­vo­zni­ci. Pr­vi da pre­pi­šu ta­ble­te pro­tiv de­pre­si­je ko­ja se zlo­slut­no nad­vi­la nad ovim na­se­ljem, dru­gi da do­ne­su ra­ču­ne, a tre­ći da po ko­jeg put­ni­ka pre­ba­ce do Da­ni­lov­gra­da.
Mje­šta­ni ne kri­ju da ži­ve u za­bo­ra­vlje­noj va­ro­ši, da su na­pu­šte­ni i pre­pu­šte­ni sa­mi­ma se­bi. Ra­to­mir i Dra­gi­ca De­spo­to­vić i Je­li­ca Ba­sta ka­žu da ži­ve u „naj­ljep­šem, na­pu­šte­nom i za­bo­ra­vlje­nom eko-od­ma­ra­li­štu“. Pri­ro­de i zdra­vog va­zdu­ha ka­žu ima napre­tek, ali dža­ba ka­da to ne­ma ko da vi­di i udah­ne.
-Ču­li smo da lo­kal­na upra­va pri­pre­ma ur­ba­ni­stič­ke pla­no­ve za Gla­vu Ze­te, pa čak i iz­grad­nju ži­ča­re do ma­na­sti­ra Ostrog. Li­je­po bi to bi­lo, ali sum­njam u nji­ho­va obe­ća­nja, jer ni­je pr­vi put da o to­me pri­ča­ju i da se hva­le. Do­sad su sa­mo to i ra­di­li, ali to ni­ko­me ni­je po­mo­glo da se na Gla­vi Ze­te bo­lje ži­vi. Za­što bi se sa­da ne­što pro­mi­je­ni­lo? Ko mo­že da ga­ran­tu­je da će na Gla­vi Ze­te po­če­ti da se ra­de ho­te­li, re­sto­ra­ni, sport­ski te­re­ni i ži­ča­ra- pi­ta se Ra­to­mir De­spo­to­vić, i kon­sta­tu­je da iz lo­kal­ne upra­ve nji­ho­vo na­se­lje ne­ko po­sje­ti sa­mo uoči iz­bo­ra, a da na­kon to­ga sve te­če kao i de­ce­ni­ja­ma una­zad.
De­spo­to­vić na­gla­ša­va da na Gla­vi Ze­te odav­no ne­ma dje­ce, te da naj­mla­đi mje­šta­nin ima 50 go­di­na. Ka­že, iako ov­dje ži­vi već 40 go­di­na ne sje­ća se ka­da je ču­do dječ­ji plač ili mla­da­lač­ki ža­gor. Sve je pre­kri­la učma­la sva­ko­dnev­i­ca i pe­si­mi­zam da ni­ka­da vi­še bo­lje bi­ti ne­će.
-Naj­vi­še nas ob­ra­du­ju unu­ci ka­da lje­ti osta­nu sa na­ma. On­da se sve pro­mi­je­ni i iz­gle­da ljep­še ne­go što je­ste. Ni­je te­ško za­klju­či­ti da su Gla­vi Ze­te po­treb­ni mla­di, ali oni ko­ji že­le ov­dje da osta­nu i poč­nu ne­što da ra­de. Me­đu­tim, šta bi i ra­di­li ka­da se ovje ne­ma gdje na­ći po­sao? U hi­dro­lek­tra­ni već go­di­na­ma sve je popu­nje­no, a ni od po­ljo­pri­vre­de se ne mo­že bo­lje ži­vje­ti, jer po­treb­no je do­sta ula­ga­nja, a na Gla­vi Ze­te ma­lo ko ima pa­ra – po­ja­šnja­va De­spo­to­vić.
I Dra­gi­ca De­spo­to­vić je si­ta obe­ća­nja da će na Gla­vi Ze­te bi­ti bo­lje. Ona ka­že da ka­ko go­di­ne pro­la­ze sve je go­re i da ni­ka­da ni­je bi­lo go­re ne­go da­nas. Zgra­de ko­je su ne­ka­da bi­le pu­ne lju­di da­nas su pra­zne i po­lu­sru­še­ne. Na ne­ki­ma od njih je dav­no pao krov, ko­ji ni­ko ne po­pra­vlja, dok u ne­ki­ma vi­še ne­ma vra­ta ni pro­zo­ra i po­sta­li su ni­je­mi svje­do­ci pro­pa­da­nja ove va­ro­ši.
- Ne­ka­da je ško­la bi­la pu­na dje­ce i sve je vr­vi­lo od ži­vo­ta. Da­nas mi se či­ni kao da je to bio ne­ki san, jer po ono­me ka­ko da­nas ži­vi­mo ni­ka­da se ne bi mo­glo za­klju­či­ti da je ovo ne­ka­da bi­lo li­je­po mje­sto za ži­vot. Sum­njam da će ne­što bi­ti od pla­no­va ko­je na­ja­vlju­ju, jer vi­še pu­ta smo bi­li svje­do­ci ka­ko od ve­li­ke pri­če ni­je bi­lo ni­šta - kon­sta­tu­je Dra­gi­ca De­spo­to­vić.
Je­li­ca Ba­sta je mno­go mla­đa, pa valj­da i zbog to­ga sma­tra da ni­je baš sve ta­ko cr­no na Gla­vi Ze­te. Ona oče­ku­je da no­vi pla­no­vi do­ne­su bo­lji­tak i otvo­ri po­ne­ko rad­no mje­sto. Bi­lo bi to, sma­tra ona, do­bra stvar za bu­đe­nje usnu­le va­ro­ši, jer bi se mo­žda vra­ti­li mla­di, što bi po­kre­nu­lo ži­vot u ovom kra­ju.
- Oče­ku­jem da ne­što bu­de od tih obe­ća­nja, jer valj­da će se ne­ko sje­ti­ti da je ovo jed­no pre­li­je­po mje­sto i da ne tre­ba da bu­de za­bo­ra­vlje­no. Po­sto­je ve­li­ke šan­se da se sve to pro­mi­je­ni, ali ne­ko mo­ra da to po­kre­ne i sta­ne iza obe­ća­nog - ka­že Je­li­ca Ba­sta.
Dok raz­go­va­ra­mo sa me­šta­ni­ma, u hla­du is­pred jed­ne od ri­jet­kih zgra­da u ko­ji­ma se mo­že ži­vje­ti, iz prav­ca Da­ni­lov­gra­da do­šao je kom­bi i za­u­sta­vio se na de­se­tak me­ta­ra. Iz kom­bi­ja ni­ko ni­je iza­šao, ali na­ši sa­go­vor­ni­ci ka­žu da je pre­voz jed­na od ri­jet­kih stva­ri ko­ja do­bro funk­ci­o­ni­še.
-Za­lu­ta­ju do nas i tu­ri­sti. Iako ne kri­ju da su odu­še­vlje­ni oko­li­nom šta im dru­go pre­o­sta­je ne­go da na­sta­ve put, jer ne­ma­ju gdje da pre­no­će, a ni da za­sta­nu da se osvje­že – tvr­de mje­šta­ni.
I. Mi­lo­še­vić


Na ho­te­lu ka­ta­nac, sme­će ni­ko ne od­no­si

Je­dan od tu­ri­stič­kih ukra­sa Gla­ve Ze­te ne­ka­da je bio isto­i­me­ni ho­tel. Me­đu­tim, na nje­go­vim vra­ti­ma da­nas je ka­ta­nac i oba­vje­šte­nja da ne ra­di „zbog re­no­vi­ra­nja“. U nje­go­voj oko­li­ni ne­ma gra­đe­vin­skih ra­do­va ni­ti rad­ni­ka, pa je te­ško pri­hva­ti­ti da se obje­kat re­no­vi­ra. Je­di­no što se na ho­te­lu mi­je­nja je dr­žav­na za­sta­va, ko­ja ni­je iz­blije­dje­la od sun­ca ni­ti je is­kr­za­na po ru­bo­vi­ma, što uka­zu­je da ne­ko do­la­zi da je za­mi­je­ni. Na ula­znim vra­ti­ma je i pla­kat o spro­vo­đe­nju jav­ne ras­pra­ve o ur­ba­ni­stič­kim pla­no­vi­ma za ovaj kraj, ko­ja je za­vr­še­na pri­je pet da­na.
Pre­ko pu­ta je pre­pun kon­tej­ner sme­ća. Mje­šta­ni ka­žu da ga već go­di­na­ma ni­ko ne pra­zni i da či­sto­ću ne­ko­li­ko uli­ca sa­mi odr­ža­va­ju. Pri­ku­pe sme­će i osta­ve ga u kon­tej­ner i po­vre­me­no za­pa­le.
-Šta dru­go i da ra­di­mo ka­da ko­mu­nal­na vo­zi­la već go­di­na­ma ne do­la­ze na Gla­vu Ze­te? Valj­da im je da­le­ko ili je ne­što dru­go u pi­ta­nju. Po­što ne­ma tu­ri­sta, ho­tel ne ra­di, a i mje­šta­na je tek de­se­tak pa sme­će ni­je ve­li­ki pro­blem. Po­či­sti­mo što osta­vi­mo za so­bom, pa za­pa­li­mo - ka­žu oni.


Voda često mutna

Mje­šta­ni na­gla­ša­va­ju da ni­je­su za­do­volj­ni va­lja­no­šću vo­de za pi­će. Pit­ku vo­du ko­ri­ste iz obli­žnjeg iz­vo­ra, jer je vo­do­vod od Tu­nje­va do nji­ho­vog na­se­lja van upo­tre­be.
-Vo­da ko­ju pi­jem če­sto je mut­na, pa ni ma­ši­na za veš ne mo­že da ra­di jer se fil­te­ri br­zo za­če­pe od ka­men­ca ili osta­lih ma­te­ri­ja u vo­di, ali šta da se ra­di. Pi­je­mo ta­kvu vo­du već de­ce­ni­ja­ma, pa smo još uvi­jek živ – ka­že Ra­to­mir De­spo­to­vić.